Odavno je poznato da autokratske vlasti, uprkos verbalnim izlivima
ljubavi, imaju vrlo loše mišljenje o sopstvenom narodu. Tako je
Hitler, paralelno sa fantazijama o nemačkom narodu kao gospodaru
sveta, pisao o „idiotizmu biračkog tela“ koje je poklanjalo veru
politikantima, ili je optuživao „milione Nemaca perfektnih imbecila“
što su dozvolili da ih Jevreji varaju. Musolini se o svom narodu
izražavao još negativnije, ali je to činio u krugu bliskih
saradnika. Nakon što je sa lakoćom došao na vlast on je njima
saopštio da su za upravljanje Italijanima dovoljni samo efikasna
policija i muzičke bande koje će svirati po ulicama. A 1940. godine,
razočaran što nije uspeo da Italijane pretvori u „neustrašive
ratnike“, on je zaključio da je „italijanska nacija nacija ovaca“ i
da je nedovoljno osamnaest godina za njenu transformaciju. Slično je
Musolini govorio čak i o svojim ljudima od poverenja. Kada je
odlučio da za sekretara Fašističke partije postavi Akile Staraćea,
jedan drugi član rukovodstva po imenu Arpinati iznenađeno je rekao
Musoliniju: „Ali on je kreten“. „Svakako, odgovorio je Musolini, ali
on je poslušan kreten“.
Izgleda da je i u Srpskoj naprednoj stranci, kao i u njenim
tobožnjim koalicionim partnerima, osnovni kadrovski kriterij postao
poslušnost, sudeći po učestalim izjavama, istupanjima i aferama
ljudi sličnih Staraćeu. U mnoštvu takvih postupaka, kojima SNS i
istaknuti predstavnici vlasti pokazuju svoje prezrenje prema
građanima Srbije, počev od rehabilitacije Draže Mihailovića, afere
„helikopter“, skrivanja masovnih ubica i ratnih zločinaca iz ratova
90-ih, fiktivnih suđenja i sl, izdvaja se jedan koji je postao
simbol ove vlasti i oličenje njenog besprimernog cinizma i
bahatosti. Reč je o hotelu na vrhu Kopaonika napravljenom sa
neskrivenom namerom da se pokaže kako je Srpska napredna stranka
zauvek zasela na sam vrh Srbije i kako je niko odatle ne može
pomeriti. Radi odbrane „do poslednjeg daha“ tog bespravnog objekta
stvara se takva kafkijanska atmosfera i takvo vučenje za nos građana
Srbije kakvo nije viđeno u novijoj istoriji. Odjednom se ispostavlja
da ta svemoćna vlast, koja radi po principu „ja tako hoću“ i „baš me
briga“, ne ume da se snađe u birokratskom lavirintu i mora da
kapitulira pred nekim tajanstvenim investitorom iz Smedereva kome
nije u stanju čak ni identitet da utvrdi a kamoli da mu uruči
rešenje! Nadležni ministri bestidno lažu, krivo se kunu i smišljeno
pretvaraju u magarce sve građane Srbije, svesni da od opstanka
hotela na vrhu Kopaonika zavisi i opstanak na vlasti njihove
stranke. Oni su uvereni, a za sada im razvoj događaja i zaplašenost
građana daju za pravo, da će beskrajno odugovlačenje i nove afere
sve to zatrpati i da će simbol njihove vladavine večno opstati.
Očigledno je da simboli imaju veliki značaj u politici i društvenom
životu i da njihovo trajanje ide paralelno sa trajanjem neke moći,
kao što i njihovo uklanjanje iz realnog života znači istovremeno
uklanjanje te moći. Tako je u Boliviji porušen dvorac Pabla
Eskobara, iako je mogao da se iskoristi u stambene svrhe, ali je
bilo mnogo važnije da se njegovim rušenjem označi kraj Eskobarovog
carstva. Na isti način porušena je i zgrada Zemunskog klana u
Šilerovoj ulici u Zemunu, iako je mogla da posluži kao dečji vrtić,
jer je bilo potrebno da se uverljivo pokaže da je došao kraj tada
najmoćnije kriminalne organizacije u Srbiji.
Iz istih razloga rušenje hotela na Pančićevom vrhu od presudne je
važnosti za politički život u Srbiji jer će to biti smrtni udarac
sistemu vlasti zasnovanom na obesnoj samovolji, bahatosti i
aroganciji. Važno je shvatiti da se takvi sistemi ne uklanjaju
sholastičkim diskusijama o slobodi, demokratiji, poštenim izborima i
socijalnoj pravdi pošto se i oni sami verbalno zalažu baš za te
vrednosti. Još je pogrešnije tvrditi, kada je reč o Srbiji, da je
problem u institucijama i da je potrebno izgraditi neke nove i
drugačije institucije, budući da politička praksa parlamentarizma ne
poznaje drugačije institucije od onih koje već postoje. Osnovni
problem srpskog društva jeste promena vrednosnog sistema zato što
postojeći vrednosni sistem, zasnovan na nacionalizmu, legitimizuje
svaku vrstu zloupotrebe vlasti. U takvom sistemu moguće je sa
lakoćom odbiti svaku kritiku, moguće je normalizovati svako kršenje
pravnih normi, korupciju ili krivično delo, ukoliko je to učinjeno
radi „odbrane“ srpskog naroda i njegovih „svetinja“, naročito radi
odbrane od zlih susednih naroda ili svetskih moćnika, ili ako je
počinilac osvedočeni „borac za srpski narod“. Ko jednom stekne to
počasno zvanje branioca srpskog naroda i srpskih zemalja, a još
ukoliko se pritom „bori kao lav“, za njegovu samovolju ne postoje
više nikakve granice. Jednom rečju, u sistemu nacionalizma, koji se
u srpskoj verziji može nazvati „šešeljizam“, vladaju kriteriji koji
su bitno različiti od onih na kojima počivaju demokratsko društvo i
pravna država te je zbog toga uzaludno apelovanje na njegove
pristalice da se prizovu razumu i da poštuju neka unapred utvrđena
društvena pravila. Problem je u tome što nacionalizam ne priznaje
nikakva pravila već u svakom konkretnom slučaju proglašava da li
neko pravilo važi ili ne važi, što se najbolje može videti na
slučaju bespravnog hotela na Kopaoniku. Zato rušenje tog ružnog
zdanja nije prosto uklanjanje jedne uvredljive i vulgarne
nezakonitosti već jednog načina mišljenja i ponašanja i naopakog
sistema vrednosti. |