|
Rođen je u Nišu, 30. Aprila 1970. godine. Godine 1977. primljen u
Savez pionira Jugoslavije i pobedio na takmičenju “Čitalačka
značka”. Nakon smrti J.B.Tita, 4.maja 1980, upisao se u knjigu
žalosti odmah posle učiteljice, kao predsednik razredne zjednice. Od
1981-1983. trenirao fudbal u FK “Proleter” iz sela Donja Vrežina, a
od 1983-1988. branio za omladinski tim “Radničkog iz Niša. Radio kao
pionirski instruktor, bio urednik časopisa “Instruktor”, kucanog na
matricama i umnožavanog u 500 primjeraka na geštetneru. Dva puta
nosio Saveznu štafetu mladosti, dva puta bio na radnim akcijama i
dva puta predstavljao grad Niš, kao mladi pjesnik, na Festivalima
bratstva i jedinstva.
Završio srednju glumačku školu u Nišu, u klasi Mime Vuković Kurić.
Za vrijeme pozorišnih studija na FDU u Beogradu, u klasi Miroslava
Belovića i Nikole Jevtića, izdržavao se radeći kao novinar
studentskog lista Pressing.
Režirao stotinjak pozorišnih predstava. Ima kćerku. Stanuje u
Beogradu. Živi u Jugislaviji.
Ovo je kratka autobiografija Kokana Mladenovića, reditelja predstave
Sjećaš li se Doli Bel, koja je 15. marta premijerno izvedena na
sceni Kamernog teatra 55 u Sarajevu.
DANI: Zašto baš Sjećaš li se Doli Bel?
MLADENOVIĆ: Emir Hadžihafizbegović, koji je upravnik Kamernog teatra
55, i ja godinama dogovaramo saradnju, pokušavamo da usaglasimo
slobodne termine… Na kraju, shvatili smo da je čuveni roman Abdulaha
Sidrana, koji je i svojevrsni amarkord bivšoj Jugoslaviji, jednako
intrigantan i ansamblu Kamernog teatra 55, i meni kao reditelju, i
publici u regionu. Ako postoji zajedničko sećanja, ako postoji mesto
sabiranja svih mladosti bivše Jugoslavije, naših ljubavi,
zaljubljivanja, ali i naših razočarenja i bola, onda su to roman i
film Sjećaaš li se Doli Bel.
DANI: Adulah Sidran je prisustvovao premijeri Vaše predstave u
Sarajevu. Je li bio zadovoljan?
MLADENOVIĆ: Verujem da jeste. Ogromna privilegija i ansambla i mene
bila je intenzivna komunikacija sa Sidranom. Sidranova prisustnost
na probama, njegove anegdote, sećanja, sugestije… Kao umetnici, kao
kreatori predstave smo, zahvaljujući Sidranu, dobili i dodatnu građu
za priču koju smo želeli da ispričamo.
DANI: “Sjećaš li se Doli Bel, pozorišna predstava u Sarajevu, kako
to dobro zvuči!… Abdulah Sidran, Kokan Mladenović, Kamerni teatar 55
– liga šampiona, zar ne?! Ja sam sretan čovjek”, napisao je glumac
Emir Hadžihafzbegović, maestralan u ulozi Mahmuta Zolja. Nakon
premijere, gledajući tim koji je sa Vama radio, imala sam utisak da
ste zaista srećni ljudi. Je li to ta “radost stvaranja” o kojoj ste
jednom govorili?
MLADENOVIĆ: Jeste. Sarajevski Kamerni teatar je pored ostalog
specifičan i po “porodičnoj atmosferi”, što znači da se čovek, ma
odakle došao, tamo oseća kao da je u poseti najbližoj, najdražoj
rodbini. Tokom rada na komadu svi smo imali utisak da smo ne na
radnom zadatku, nego u nekom intimnom i samo nama bliskom prostoru,
u kojem smo, sami i izolovani od ostatka sveta, ostavljeni da
pravimo svoju umetnost. U tom smislu je ova predstava zaista
rezultat rada svih nas.
Sistem improvizacije kroz koji smo prošli, pričajući ne samo o
Sidranovom romanu, nego i o tome šta su boje, šta su mirisi, a šta
zvucu ovoga grada, koji događaj, koji čovek, koji predmet
najpreciznije definiše Sarajevo, šta je Sarajevo koje više ne
postoji i koje živi u našim sećanjima, pomogao nam je u stvaranju
predstave koja je, kažem, nastajala bukvalno na sceni i svima nam
donela mnogo radosti.
Dok smo bili mlađi, verovatno smo svi bili opterećeni strepnjom
kakav će biti naš finalni proizvod; danas mi je cilj da proces
nastajanja predstave bude mala umetnost za sebe, u kojoj ćemo svi
uživati. Često se posreći, pa i finalan prozivod bude dobar, ali mi
je u ovim godinama zaista mnogo važnije da meseci života provedeni u
intenzivnom pozorišnom radu ne budu moje zanimanje, nego realan
život.
DANI: Budući da niste Sarajlija, vjerujem da Vam je bilo zanimljivo
da od glumaca sa kojima ste radili na predstavi čujete i saznate šta
su boje, šta zvuci, a šta mirisi Sarajeva. Šta ste saznali?
MLADENOVIĆ: Moram da kažem da su svi učesnici u procesu stvaranja
predstave uspevali da ožive slike svojih nekadašnjih života - od
mladih glumaca koji danas imaju nešto više od dvadeset godina, do
onih kojima je šezdeset. Njihovo svedočenje, njihova sećanja na
detinjstvo, na mladost, na grad u kojem su rođeni dragoceno je u
smislu specifičnog i rediteljskog i ljudskog ugla gledanja na
predstavu, na grad, na zajedničku prošlost, na zajednička sećanja,
na emocije... Naravno, sistem improvizacije o kojem sam Vam govorio
menja se od predstave do predstave, ali je takav način rada važan ne
toliko za sam komad, ne za sam tekst, nego za pokušaj da zajednički
definišemo ko smo uopšte, šta želimo da radimo, šta želimo da
kažemo. Pitanje je, dakle, pristajemo li na to da određeni tekst
odigramo onako kako je napisan, li želimo nešto da mu dodamo, da
prepravimo postojeće. Otvarajući ova pitanja, proces rada na
predstavi postaje još uzbudljiviji.
Naravno, ovoga puta smo kao predložak pred sobom imali fantastičan
roman, na kojem smo ipak intervenisali.
DANI: Zašto?
MLADENOVIĆ: Radnja romana dešava se 1963, Emir Kusturica je fim
snimio 1981., a nedugo nakon toga krenulo je ogromno zlo na prostoru
bivše Jugoslavije. Nismo mogli da se pretvaramo da igramo komad koji
govorio isključivo o našoj “boljoj prošlosti”. Naprotiv: rat je
veoma osenčio zajedničko sećanje. Kao kod De Kirika, gde je senka
predmeta gotovo važnija od samog predmeta: tek sa senkom slika
postaje slika.
DANI: Koliko se predstava razlikuje od filma Emira Kusturice, pitali
su me prijatelji. Šta biste im odgovorili?
MLADENOVIĆ: Sjećaš li se Doli Bel i Otac na službenom putu dva su
velika i kultna filma, dva spomenika i Sarajevu i našoj zajedničkoj
zemlji. Međutim, pozorište, naročito ako je dobro, ne bi trebalo da
se takmiči sa bilo kim. Ti pre što smo mi u tom smislu potpuno
bezopasni: ne možemo da ugrozimo slavu ni tog čuvenog romana, ni tog
sjajnog filma koji, kažem, odavno imaju kultni status. Baš suprotno:
pokušali smo da ispričamo priču koristeći specifični jezik teatra,
jezik metafora. Upravo je dekodiranje i Sidranovih i naših metafora
nešto što je formiralo našu predstavu. Pesnik Sidran je napisao
roman Sjećaš li se Doli Bel. Kažem roman, jer je pesnik Sidran mnogo
prisutniji u romanu nego u scenariju Kusturičinog filma… Moj
profesor Miroslav Belović govorio je da je reditelj pesnik scene,
tj. da je režija poezija u prostru i vremenu. U tom poetskom
osećanju teatra i poetskom štivu koje je napisao Sidran trebalo je
uskladiti metafore, podudariti ih.
DANI: Vaš Dino Zolj se nakon četrdeset godina vraća u Sarajevo. Šta
ste dobili tim amarkordom?
MLADENOVIĆ: Želeli smo da stavimo do znanja da ulazimo u prostor
sećanja, ne u prostor realnih zbivanja; hteli smo da kažemo da je
sve što gledalac vidi na sceni ogromni subjektivni kadar i da se
cela predstava zapravo zbiva u realnom vremenu - u ta dva sata i u
glavi glavnog junaka. Naravno, čim smo priču pustili kroz prizmu
sećanja, događaji su prestali da budu realni… Kada se sećamo
sopstvenog života, obično se sećamo velike sreće, velikog bola,
ljubavi, patnje, ali i nečega što je kondenzovano vreme. To
kondenzovano vreme pomaže nam da se odmaknemo od realnosti, a pečat
naknadnog iskustva uslovljava tumačenje događaja koji su se nekada
dogodili. Što je, verujem, za ovu predstavu spasonosno.
DANI: Zašto?
MLADENOVIĆ: Sarajevo u kojem se odigrava radnja romana odavno ne
postoji; Jugoslavija takođe. To Sarajevo više nije samo tačan
geografski presek SFRJ, nego je, onakvo kakvo je bilo –
multikulturalno, otvoreno, sa svim svojim narodima, religijama,
običajima – ideal jugoslovenske zajednice. Fizičko ubijanje Sarajeva
u ratovima devedesetih predstavlja i fizičku smrt Jugoslavije. Zato
naknadno iskustvo, a to su u ovom slučaju rat i ratna trauma,
određenim scenama daju drugačiji kontekst. Scena silovanja, na
primer, u filmu nekako prođe - grozno je i teško, ali je to i priča
o klincima iz kraja koji na ružan način iskoriste devojku, što je
ujedno njihovo prvo i bizarno seksualno iskustvo.
DANI: U predstavi je scena silovanja drugačija, potresnija, teža,
upečatljivija, strašnija.
MLADENOVIĆ: Jeste. Nakon ratova devedesetih, nakon hiljada silovanih
žena, u toj sceni više ne smemo i ne možemo ostaviti bilo kakav trag
poetičnosti. Jer to je zločin.
Zanimljivo je da u romanu, u filmu, pa i u predstavi nema kazne za
sve šintore koji organiziju silovanja. Jedini lik koji nije doživi
bilo kakvu promenu, koji je u svom apsolutnom zlu nedodirljiv je
Šintor. Za njega nema kazne. Nije je bilo ni 1963. kada se sve
dešavalo, ni osamdesetih kada je snimljen fim, a nema je ni danas.
Šintori su svuda oko nas i nikada nisu kažnjeni za svoj zločin.
DANI: Na kraju predstave Dino otvara kutiju iz koje ispadaju meci.
Ni ta se simbolika Sarajeva, te savremene Gernike, nije mogla, niti
smjela izbjeći, zar ne?
MLADENOVIĆ: Tako je. Dino se vraća u Sarajevo i tačno zna gde je pre
četrdeset godina ostavio kutiju sa svojim najdragocenijim stvarima.
Svi predmeti koje nalazi i koji spajaju događaje praktično prizivaju
likove iz predstave. Jedini nepoznat predmet je ta metalna kutija,
koju Dino ne može da smesti u svoja sećanja. Zašto? Zato što nema tu
vrstu iskustva. Kada otvori kutiju, scenom se prospu meci, nakon
čega se svi oni silni koferi koje publika vidi pretvaraju u groblje,
u mezarje. I to je slika ubijenog Sarajeva.
Likovi u predstavi Sjećaš li se Doli Bel nisu samo mrtvi u sećanju;
oni su i fizički postradali od ogromnog zla ratova devedesetih.
Tragedija Sarajeva, ubijanje Sarajeva je i nasilje nad Jugoslavijom
koju smo voleli i nešto što je suštinski odredilo ličnu tragediju
glavnog junaka; nešto što je i taj prostor, tu scenografiju
pretvorilo u kofere, a sve nas u migrante, koji u svoje zemlje češće
odlaze, a ređe dolaze. Balkan su ljudi sa koferima, koji uglavnom
putuju u jednom pravcu. U tom smislu, ovo što danas radimo – a
pomenuli ste Gerniku – od nas pravi nove borce nekih novih
Internacionalnih brigada. Pečalbarski život Olivera Frljića, Andraša
Urbana, Dina Mustafića vrsta je reinterpretacije Internacionalnih
brigada. Niko od nas praktično ne živi u svojoj zemlji; idemo gde
možemo da stignemo i svojom umetnošću se borimo da napravimo bolji
svet. Pokušavamo da vratimo ideje za koje verujemo da, uprkos opštem
rasulu, moraju ostati dominantne.
DANI: Putijući, režirajući i u Jugoslaviji i izvan nje, upoznajete
nove ljude, nove glumce, nove kulture, nove jezike…
MLADENOVIĆ: Imate pravo: to je deo lepote ovog posla. Istovremeno,
to je i kontinuirano odsustvo sopstvenog života. Nemati stalno mesto
boravka nije posebna privilegija i često zna da ostavi pustoš u
privatnom životu izgnanika. Naprosto, čovek gubi tačku koja
koordinira sva njegova lutanja.
DANI: Mijenjali biste se sa rediteljima koji imaju stalno mjesto
boravka?
MLADENOVIĆ: Ne znam… Ne bih. I ne patim za pozorištima u Srbiji.
Beogradski teatari i ja odavno nismo istomišljenici. Najzad, sve što
se dogodilo ostavilo me je u uverenju da je teatar drugde.
DANI: Gdje drugdje?
MLADENOVIĆ: Nije u Beogradu, u kojem je nekada velike pozorišne kuće
manje-više prekrio buđ, ustajalost, uljuljkanost, samodovoljnost.
Naravno, ima incidenata. Željko Hubač je, na primer, uspeo da
organizuje nekoliko izuzetno uspešnih i smislenih teatarskih sezona
i da na scenu beogradskog Narodnog pozorišta dovede Andraša Urbana,
Igora Vuka Torbicu, Jerneja Lorencija, Tanju Mandić Rigonat. Narodno
pozorište je u jednom momentu bilo otvoreno čak i za mene… Isto
tako, Bobo Jelčić je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavio
sjajnu predstavu Zašto je poludeo gospodin R. Međutim, sve su to,
kažem, incidenti u moru teatarskog besmisla. Jer repertoar svakog
pozrišta, pa i ovog beogradskog, mora da bude skup svetonazora
određene kreativne grupe koja na taj način komunicira sa svetom. Ko
smo mi kao pozorišna zajednica? Šta hoćemo da ispričamo? Šta su naša
teme? Borimo li se za socijalnu ravnopravnost? Želimo li da
žaštitimo manjinske grupe? Hoćemo li da kažemo da je ceo svet
propao? Šta smo mi? O čemu želimo da razgovaramo sa publikom?
DANI: O čemu Vi tačno želite da razgovarate sa publikom?
MLADENOVIĆ: Nadam se da se u onome što radim može uočiti jasna
linija levog angažmana u smislu promovisanja vrednosti koje,
nažalost, više ne postoje. Odgojen sam u sistemu koji je propagirao
moral, poštenje, obrazovanje, kulturu kao ozbiljne vrednosti; danas
živim u društvu u kojem sve to izgleda kao ružni i tužni ostatak
bivših vremena. Naučen sam da umetnost, time i teatar, počiva na
afirmaciji apsolutne pravde, apsolutne časti, morala, poštenje,
ljubavi… Onaj ko drži do tih vrednosti prirodna je opozicija svakoj
vlasti. Ako vam je jasna apsolutna vrednost morala i časti, kako
možete saučestvovati u zločinu koji se zove saradnja sa akutuelnom
vlašću u Srbiji? Jer ta je vlast nemoralna, nečasna, neutemeljena,
kriminalna; ona je protiv svih elementarnih vrednosti na kojima
počiva ljudski život, svaka umetnost. Sa tim nema kompromisa.
DANI: Prošle godine ste prihvatili ponudu da režirate predstavu u
Beogradskom dramskom pozorištu, iako ste znali da je glumac Slobodan
Ćustić, suprotno volji ansambla, upravnik tog teatra postao
zahvaljujući bliskosti sa aktuelnom vlašću. Da li ste, pristajući na
saradnju sa BDP-om, napravili kompromis?
MLADENOVIĆ: Nisam, mada deluje da jesam. Sa Slobodanom Ćustićem sam
razgovarao isključivo o tome šta ću raditi; ni reč nismo prozborili
o tome - kako. Nakon što smo se dogovorili da to bude Klošmerl
Gabrijela de Ševaljea, koji je sve samo ne romantični roman – reč
je, naime, o tekstu u kojem možete naći veoma jasan presek aktuelne
političke situacije u Srbiji - sve što se kasnije događalo bio je
slobodan proces. Ne znam da li je moj angažman imao neke posledice
po Ćustićev upravnički život – verujem da jeste, ali Klošmerl je,
ponavljam, postavljen bez ikakvih kompromisa, onako kako sam ga
zamislio.
DANI: Kada ste i kako u srpskim teatrima postali nepoželjan
reditelj?
MLADENOVIĆ: Andraš Urban je, povodom svoje sjajne predstave
M.I.R.A., posvećene velikoj Miri Trailović, rekao da je nekad
strašnije zameriti se pozorišnom nego političkom establishmentu.
Iako je kontinuitet političkog i besmisla i zla u našoj novijoj
istoriji evidentan, činjenica je da se političke garniture ipak
smenjuju. Nasuprot njimama, pozorišne garniture su… Takve kakve su.
Kada udarite na njihove privilegije, kada stvari ogolite i pokažete
da je to što rade farsa, a ne moderna i hrabra umetnost, suočavate
se sa strašnim posledicama. Baš zato odavno nemam potrebu da se
dokazujem, da se takmičim; čak nemam potrebu ni da sam u pravu. Imam
potrebu da radim onako kako mislim da treba, što je moj način
komunikacije sa svetom.
DANI: Pitala sam Vas kada ste postali nepoželjni u Beogradu. Je li
to bilo nakon što je 2012. Oliver Frljić u Ateljeu 212 napravio
predstavu Zoran Đinđić?
MLADENOVIĆ: Predstavu Zoran Đinđić naprosto smo morali da napravimo.
Svima nam je odavno bilo jasno da je revolucija iz 2000. godine
propala, tj. da je došlo je do puke zamene političkih elita: umesto
starih, došli su nešto vaspitaniji ljudi u lepšim odelima, koji su
takođe počeli da otimaju. Desetak dana nakon premijere Zorana
Đinđića, Tomislav Nikolić izabran je za predsednika Srbije. Da je
tada nismo napravili, prestava nikada ne bi bila postavljena. Tim
pre što ne govori samo o fizičkoj egzekuciji premijera Đinđića, nego
o celom veku srpske istorije koja surovo otkida glave svima koji bi
nešto suštinski da promene; o nakaradnoj ulozi naše crkve; o
mitomanskoj interpretaciji naše istorije… Ta je predstava bila
okidač svinjarije koja je završena mojim odlaskom sa mesta upravnika
Ateljea 212, kao i kasnijom nepisanom zabranom rada u beogradskim
pozorištima.
DANI: U autobiografiji kažete da živite u Jugoslaviji. Šta je
Jugoslavija danas?
MLADENOVIĆ: “Ponekad pomislim da se Jugoslavija raspala da biste
svi vi jugoslovenski reditelji imali internacionalne karijere”, kaže
moj prijatelj… Šta je Jugoslavija? Jugoslavija je moja zemlja, moja
duhovna i mentalna matrica. Ne mogu da pristanem na to da je manje
veće, da je lošije bolje… Za nas rođene u Jugoslaviji postavljeni su
standardi kako bi trebalo da izgleda ozbiljna zajednica, uređena
država. Iz prespektive ratova i mržnje, zemalja u kojoj su svi
narodi, sve religije, svi jezici ravnopravni, u kojoj imamo jedno
tržište i jednu monetu Jugoslavija deluje kao nedostižni ideal. Za
dvadeset godina, svi ćemo se mi ponovo naći – doduše, iznureni,
poniženi, osiromašeni – u nekoj novoj Jugoslaviji, kroz koju ćemo
putovati bez pasoša, gde neće biti carina i granica. Biće to i tužno
i bedno zatvaranje jednog krvavog, mračnog i besmislenog kruga.
DANI: Jeste li zaista nosili Saveznu štafetu mladosti?
MLADENOVIĆ: Dva puta! Naravno, bilo je lokalnih štafeta koje su
nosili svi odlični đaci; ja sam nosio Saveznu. Prethodno se, sećam
se, moralo ozbilno vežbati - utvrditi ko kome predaje štafetu, na
koji način, kakvi će biti okreti, ljubimo li se, ne ljubimo se… Bila
je to velika čast! Kada god odem u Kuću cveća, obiđem sve štafete i
uvek se pozdavim sa svoje dve.
DANI: Prilikom predaje štafete niste zaboravili tekst kao Malik u
Ocu na službenom putu?
MLADENOVIĆ: Nisam. Uvek sam bio dobar đak i odgovoran omladinac. |
