|
U pregovorima između Kosova i Srbije o sveobuhvatnom i zaključnom
sporazumu o potpunoj normalizaciji odnosa - koji se vode pod
vođstvom EU, a pokrenuti su 2012. na inicijativu kancelarke Merkel -
od početka godine je uočljiva velika američka diplomatska ofanziva.
U pozadini ovih pregovora je ideja o razmeni teritorija. Tu ideju su
u leto 2018. prvi javno propagirali predsednici Srbije i Kosova,
Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Od pre dve godine, dakle od početka
završne faze pregovora, upravo je Beograd neumorno propagirao
„kompromis". A onda je predsednik Tači prvi u igru uneo ideju o
razmeni severa Kosova za Preševsku dolinu uključujući uzajamno
formalno priznavanje dveju država. Međutim, niko od troje učesnika -
Brisel, Beograd i Priština - u tajnim pregovorima koje vodi
Fredereika Mogerini, do sada nije objavio neki plan.
Užasan savez
Protiv te ideje su se izjasnili pre svega nemačka vlada i
kancelarka, što je naišlo na nerazumevanje njenih zagovornika. Zašto
bi EU i SAD bile protiv takvog sporazuma, pitaju se oni, ako su obe
strane saglasne? Ko bi to mogao da im zabrani i zašto?
Ta ideja, taj predlog je zapravo nešto sasvim drugo od onoga što
prikazuju njegovi zagovarači: to je užasan savez dvojice
autoritarnih balkanskih vođa sa šeficom diplomatije EU i
nepredvidljivom Trampovom administracijom. To je savez koji
pervertira politički dijalog i osnovne principe decenija Zapadne
stabilizacije i demokratizacije zapadnog Balkana.
Posle rata na Kosovu, upravo je Beograd odbio bilo kakav kompromis
utemeljen na stvarnosti, uključujući i plan izaslanika UN Matija
Ahtisaarija, koji je Priština bila primorana da sprovede
unilateralno, u okvirima ustavnog poretka današnje Republike Kosovo.
Beograd je faktički priznao Kosovo aprila 2013.
Tek godinama kasnije, kancelarka Merkel je bila ta koja je za
rešavanje blokiranog sukoba oko statusa iskoristila stremljenje
Beograda ka EU - povezujući pristupanje Srbije s priznavanjem
realnosti o gubitku Kosova - te je tako uz podršku Velike Britanije
i SAD postigla istorijski napredak. U Sporazumu iz aprila 2013.
Beograd je faktički priznao Kosovo. Tadašnji premijer Srbije Ivica
Dačić je javno govorio da su se politika i društvo čitavu deceniju
lagali da je Kosovo još uvek deo Srbije.
Iako EU tada nije izričito odredila cilj dijaloga, obema stranama je
bilo jasno da to znači potpunu normalizaciju odnosa, uključujući i
uzajamno priznavanje. Na to su upućivale i izjave Angele Merkel i
tadašnjeg ministra spoljnih poslova Gida Vestervelea - da je vreme
promena granica na Balkanu završeno.
Tajni pregovori su politički - nazadovanje
Zbog toga ovi novi tajni pregovori predstavljaju drastičan politički
korak unazad. Motivacija aktera je različita:
Za predsednika Vučića je to pokušaj da iskoriisti trenutnu političku
slabost EU, kako bi izvukao više od onoga što je to bilo moguće u
ranije dogovorenim uskim okvirima dijaloga. Istovremeno on želi da
skrene pažnju sa aktuelnih domaćih političkih problema - koji su
rezultat autoritarno-autokratske konsolidacije moći koju Zapad
toleriše.
Predsednik Tači je protiv volje svih kosovskih albanskih stranaka
privatizovao pregovore, nadajući se da će izbeći preteću optužnicu
Specijalnog suda EU za ratne zločine na kraju rata na Kosovu.
Frederika Mogerini: Njen nedostatak kapaciteta kao pregovaračice je
dijalog doveo u egzistencijalnu krizu. Ona očajnički pokušava da
svoj neuspeh pretvori u uspešnu priču, tako što svoju
besprincipijelnost - u ovom dijalogu uzdiže kao princip. Njen
zajednički imenitelj s Trampovom administracijom, u ovoj neobičnoj
osovini Brisel-Vašington, leži u odustajanju od zapadnih
liberalno-demokratskih principa u korist postizanja dogovora u
smislu „svaki dogovor je dobar dogovor".
Razmena teritorija bi destabilizovala Balkan
Potencijalne posledice sporazuma o razmeni teritorija, naknadne
zapadne legitimizacije etno-teritorijalnog principa tri decenije od
početka balkanskih ratova, bile bi razorne: egzodus Srba, koji
većinom žive na jugu Kosova i koje je Vučić u svojoj računici svesno
preskočio, bio bi neizbežan. Posle toga bi usledili oružani sukobi
između većinskog srpskog stanovništva i kosovskih Albanaca na
severnom Kosovu.
Usledila bi etno-nacionalistička destabilizacija celog regiona, od
Bosne i Hercegovine do Severne Makedonije. Proces pristupanja
zemalja zapadnog Balkana EU bio bi na duže vreme zaleđen. EU,
iznutra oslabljena populistima i nacionalistima, takođe bi bila
egzistencijalno ugrožena. Uz to, etno-teritorijalna podela koju su
legitimisali zapadni akteri imala bi razarajući učinak na spor s
Rusijom oko teritorijalnog integriteta Ukrajine, s nepredvidivim
geopolitičkim posledicama.
Merkel da preuzme vodeću ulogu
Za kancelarku Merkel, trenutni razvoj događaja predstavlja neku
vrstu poslednje spoljnopolitičke i evropskopolitičke bitke. Unutar
EU su se protiv te ideje najjasnije izjasnili Merkel i njen
socijaldemokratski ministar spoljnih poslova Haiko Mas. Taj stav
deli velika većina država članica EU, uključujući i one poput
Španije i Slovačke, koje nisu priznale Kosovo. Međutim, one se za
sada skrivaju iza Nemačke, nadajući se vodećoj ulozi kancelarke.
Čini se da Angela Merkel trenutno oklleva da na kraju svoje ere
započne ovu bitku za svoje političko nasleđe.
Kako bi se sprečila sporazum o razmeni teritorija s njegovim
dalekosežnim posledicama, kancelarka mora ponovo preuzeti ulogu
evropskog vođe u ovom političkom dijalogu. Istovremeno, Beogradu i
Prištini mora jasno dati do znanja da bi u slučaju potpisivanja
sporazuma o razmeni teritorija, zbog pretnje miru i demokratiji na
zapadnom Balkanu, za Berlin to moglo značiti potkopavanje izgleda za
članstvo u EU za obe zemlje i to na duži rok. Alternativno bi to
mogao da učini i Bundestag, odgovarajućom rezolucijom.
Osim toga, Berlin bi trebalo da okupi druge članice EU u inicijativi
za resetovanje pregovora i vraćanje izvornim okvirima dijaloga.
Treba sačekati i videti da li će samit Zapadnog Balkana u
kancelarkinoj kancelariji, koji su Merkel i francuski predsednik
Makron zakazali za 29. aprila, biti prvi korak u tom smeru. |
