|
Hvala Vam što ste, u ovo hladno i vlažno veče, došli na
predstavljanje knjige Dragoslava Simića Glasom pisana istorija.
Zahvaljujem i autoru i izdavaču na pozivu da učestvujem u
predstavljanju knjige. Shvatam to kao priliku da javno kažem i da je
smatram zanimljivom i čitljivom, i u isto vreme značajnom knjigom.
Ali, pre nego što obrazložim ovu svoju ocenu, želim da skrenem vašu
pažnju na predgovor autora knjige „Kako je nastala ova knjiga“, a
zatim na recenzije knjige: u stvari, male studije o knjizi koje je
Klio, s razlogom, objavio kao poseban prilog knjizi.
Zašto, dakle, knjigu Dragoslava Simića Glasom pisana istorija,
smatram zanimljivom i čitljivom knjigom? Zašto je ona, kako je u
svojoj recenziji rekla Dr. Irina Subotić: „Za sve ljubitelje knjige
(...) istinski događaj?“.
U mnoštvu knjiga koje se bave našom novijom istorijom, objavljenih
ne samo 2018. godine, Simićeva knjiga se izdvaja i sadržajem i
načinom na koji je napisana. Ispunjavaju je životne priče 40 žena i
muškaraca koji pripadaju raznim generacijama u razdoblju od 100
godina: tačnije 20. vek i dve decenije 21. veka. Oni se razlikuju po
socijalnom statusu, obrazovanju, političkim uverenjima: rečju, po
svom životnom iskustvu. Ali, svi pripadaju jednoj epohi – onoj koja
obihvata dva svetska rata, a zatim ratove na kraju 20. veka. To je
istorija iz perspektive pojedinca koji se, obično gubi u događajnoj
istoriji.
Izbor ličnosti, koji je Simić napravio, nije slučajan. On ih je
birao na osnovu uvida u njihove lične istorije, a prema njima su ga
vodile informacije do kojih je, kao novinar Radio Beograda, dolazio.
Provociran nekim saznanjima o njima, nastavio je da istražuje. A
zatim, procenivši da imaju šta da kažu, dovodio ih u studio i
prepuštao im mikrofon da, umesto perom, glasom ispisuju istoriju.
Sam, ni na koji način, nije intervenisao, jer je naučivši od Ive
Andrića znao da: „Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je na svoj
način, i u određenim okolnostima iskrena i istinita, a kao takvu je
treba saslušati i primiti“.
Za životne priče u Simićevoj knjizi Glasom pisana istorija, pesnik
Goran Babić je rekao „sručene u mikrofon“. „Prva ruka, spontana i
nevina“. „Čeda brzine“. Neki Simićevi sagovornici su svoj boravak u
radijskom studiju, pred mikrofonom, upoređivali sa ispovešću
psihijatru ili svešteniku. Za mene, pak, on je bio uporediv samo sa
mirom koji mi je davao arhiv. S jednom razlikom: u arhivu sam bila
sama sa dokumentom, u radijskom studiju – sama sa sobom. Da bi
sažeto izložio sopstveni život, potrebna je apsolutna koncentracija
na bitno u tom životu, a bitnog ni u jednom životu nema mnogo. Sam
Simić kaže: „Moj sagovornik stavljen je u situaciju monodramskog
izraza“.
Osamdesetih godina prošlog veka počeli su, pored izvora prvog reda,
da se objavljuju i sekundarni istorijski izvori: memoari, dnevnici,
pisma. I to ne kao zamena za izvore prvog reda, već kao njihova
dopuna. Oni otkrivaju složenost istorije, mogućnosti izbora, ali i
neke konstante. Nasilje, na primer. Ratove, kao način borbe za
slobodu od drugog. Gvozdeno unutrašnje jedinstvo kao uslov takve
slobode. Potiskivanje različitosti, i kao posledice i kao
pretpostavke napretku. Pisci memoara i dnevnika svoje su sumnje
poveravali hartiji ili istomišljenicima u prepisci. Kako drugačije
objasniti duge periode autoritarne vladavine, pa i totalitarnih
ideologija, nego strahom?
Među sagovornicima Dragoslava Simića bilo je ljudi, kao čuveni
profesor Raško Dimitrijević, koji su više govorili nego što su
pisali. Većinu čine oni koji su i pisali i govorili, ali ima i onih
kojima je ispovest u Simićev mikrofon - prvi i jedini pokušaj
autobiografije. Oni, poput Miljuše Jovanović, zatočenice Golog
otoka, kao da su je dugo smišljali, čekajući priliku da je iskažu.
U knjizi Dragoslava Simića sabrane su životne priče i poznatih i
nepoznatih ljudi. Jedni od njih su, pišući svoje knjige o raznim
temama, govorili i o sebi. Drugi za to nisu imali mogućnosti, ili
jednostavno nisu umeli. Ali pred Simićevim mikrofonom, i oni
ravnopravno doprinose razumevanju prošlosti kao složene.
Zato je izuzetno važno što njihove priče postoje i u formi knjige:
ona će čitaoca učiniti obaveštenijim i opreznijim u izricanju sudova
o mnogo čemu, pa i o očekivanjima. A od Dragoslava Simića naučiće da
svako treba da učini ono što ume i može, verujući da to nije uzalud.
Jer, i istorijski izvori su različiti. Ali, sa stanovišta totale
ljudske istorije, nijedan nije irelevantan. Dragoslav Simić nije
odgovoran za ono što su mu njegovi sagovornici u mikrofon rekli, a
jeste zaslužan za mogućnost koju im je dao da, kao najrazličitiji
akteri istorije, ispričaju svoje životne priče.
Na Kolarčevom Univerzitetu, 12. ferbruara 2019. godine.
|
