NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 2 > Istorija iz perspektive pojedinca

 

 

Latinka Perović

Istorija iz perspektive pojedinca

Dragoslav Simić, Glasom pisana istorija, Klio, 2018 str.635

 

12. ferbruar 2019, Kolarčev Univerzitet

 

 

Hvala Vam što ste, u ovo hladno i vlažno veče, došli na predstavljanje knjige Dragoslava Simića Glasom pisana istorija. Zahvaljujem i autoru i izdavaču na pozivu da učestvujem u predstavljanju knjige. Shvatam to kao priliku da javno kažem i da je smatram zanimljivom i čitljivom, i u isto vreme značajnom knjigom. Ali, pre nego što obrazložim ovu svoju ocenu, želim da skrenem vašu pažnju na predgovor autora knjige „Kako je nastala ova knjiga“, a zatim na recenzije knjige: u stvari, male studije o knjizi koje je Klio, s razlogom, objavio kao poseban prilog knjizi.

Zašto, dakle, knjigu Dragoslava Simića Glasom pisana istorija, smatram zanimljivom i čitljivom knjigom? Zašto je ona, kako je u svojoj recenziji rekla Dr. Irina Subotić: „Za sve ljubitelje knjige (...) istinski događaj?“.

U mnoštvu knjiga koje se bave našom novijom istorijom, objavljenih ne samo 2018. godine, Simićeva knjiga se izdvaja i sadržajem i načinom na koji je napisana. Ispunjavaju je životne priče 40 žena i muškaraca koji pripadaju raznim generacijama u razdoblju od 100 godina: tačnije 20. vek i dve decenije 21. veka. Oni se razlikuju po socijalnom statusu, obrazovanju, političkim uverenjima: rečju, po svom životnom iskustvu. Ali, svi pripadaju jednoj epohi – onoj koja obihvata dva svetska rata, a zatim ratove na kraju 20. veka. To je istorija iz perspektive pojedinca koji se, obično gubi u događajnoj istoriji.

Izbor ličnosti, koji je Simić napravio, nije slučajan. On ih je birao na osnovu uvida u njihove lične istorije, a prema njima su ga vodile informacije do kojih je, kao novinar Radio Beograda, dolazio. Provociran nekim saznanjima o njima, nastavio je da istražuje. A zatim, procenivši da imaju šta da kažu, dovodio ih u studio i prepuštao im mikrofon da, umesto perom, glasom ispisuju istoriju.

Sam, ni na koji način, nije intervenisao, jer je naučivši od Ive Andrića znao da: „Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je na svoj način, i u određenim okolnostima iskrena i istinita, a kao takvu je treba saslušati i primiti“.

Za životne priče u Simićevoj knjizi Glasom pisana istorija, pesnik Goran Babić je rekao „sručene u mikrofon“. „Prva ruka, spontana i nevina“. „Čeda brzine“. Neki Simićevi sagovornici su svoj boravak u radijskom studiju, pred mikrofonom, upoređivali sa ispovešću psihijatru ili svešteniku. Za mene, pak, on je bio uporediv samo sa mirom koji mi je davao arhiv. S jednom razlikom: u arhivu sam bila sama sa dokumentom, u radijskom studiju – sama sa sobom. Da bi sažeto izložio sopstveni život, potrebna je apsolutna koncentracija na bitno u tom životu, a bitnog ni u jednom životu nema mnogo. Sam Simić kaže: „Moj sagovornik stavljen je u situaciju monodramskog izraza“.

Osamdesetih godina prošlog veka počeli su, pored izvora prvog reda, da se objavljuju i sekundarni istorijski izvori: memoari, dnevnici, pisma. I to ne kao zamena za izvore prvog reda, već kao njihova dopuna. Oni otkrivaju složenost istorije, mogućnosti izbora, ali i neke konstante. Nasilje, na primer. Ratove, kao način borbe za slobodu od drugog. Gvozdeno unutrašnje jedinstvo kao uslov takve slobode. Potiskivanje različitosti, i kao posledice i kao pretpostavke napretku. Pisci memoara i dnevnika svoje su sumnje poveravali hartiji ili istomišljenicima u prepisci. Kako drugačije objasniti duge periode autoritarne vladavine, pa i totalitarnih ideologija, nego strahom?

Među sagovornicima Dragoslava Simića bilo je ljudi, kao čuveni profesor Raško Dimitrijević, koji su više govorili nego što su pisali. Većinu čine oni koji su i pisali i govorili, ali ima i onih kojima je ispovest u Simićev mikrofon - prvi i jedini pokušaj autobiografije. Oni, poput Miljuše Jovanović, zatočenice Golog otoka, kao da su je dugo smišljali, čekajući priliku da je iskažu.

U knjizi Dragoslava Simića sabrane su životne priče i poznatih i nepoznatih ljudi. Jedni od njih su, pišući svoje knjige o raznim temama, govorili i o sebi. Drugi za to nisu imali mogućnosti, ili jednostavno nisu umeli. Ali pred Simićevim mikrofonom, i oni ravnopravno doprinose razumevanju prošlosti kao složene.

Zato je izuzetno važno što njihove priče postoje i u formi knjige: ona će čitaoca učiniti obaveštenijim i opreznijim u izricanju sudova o mnogo čemu, pa i o očekivanjima. A od Dragoslava Simića naučiće da svako treba da učini ono što ume i može, verujući da to nije uzalud. Jer, i istorijski izvori su različiti. Ali, sa stanovišta totale ljudske istorije, nijedan nije irelevantan. Dragoslav Simić nije odgovoran za ono što su mu njegovi sagovornici u mikrofon rekli, a jeste zaslužan za mogućnost koju im je dao da, kao najrazličitiji akteri istorije, ispričaju svoje životne priče.

 

Na Kolarčevom Univerzitetu, 12. ferbruara 2019. godine.

 

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment