|
Večeras smo ovde, na petu godišnjicu smrti Mirka Đorđevića, da bismo
rekli da uspomena na njega živi u nama, njegovim prijateljima i
poštovaocima. Kakav je on u mome pamćenju?
Za Mirka Đorđevića čula sam u prvoj polovini 80-ih godina prošloga
veka. Tada je on radio na prevodu dela ruskog filozofa Nikolaja
Berđajeva Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli XIX i XX veka,
koje je 1971. godine objavljeno u Parizu. I sama sam bila
zaokupljena ruskim korenima Oktobarske revolucije, odnosno ruskim
revolucionarnim pokretom u Rusiji pre Lenjina, koji je, možda više
nego igde, uticao na malobrojnu inteligenciju u Srbiji idejom
neponavljanja zapadnoevropskog puta. To jest: kapitalizma i
liberalizma.
Nešto kasnije, sa Mirkom Đorđevićem srela sam se na stranicama lista
Republika, koji je u Beogradu pokrenuo pokojni Nebojša Popov. Mirko
Đorđević je prikazivao knjige, komentarisao događaje i sve više
analizirao ulogu Srpske pravoslavne crkve kao važnog činioca
konsenzusa koji je polovinom
80-ih godina u Srbiji stvoren o rešenju srpskog pitanja kao državnog
pitanja. To je podrazumevalo rat kao način rešenja.
Tada sam i saznala da je Mirko Đorđević vernik. To je njegovoj
kritici davalo moralnu težinu: dolazila je „iznutra“. To je osetila
i šira javnost. Mirko Đorđević je postao sagovornik mnogih glasila
ne samo u Srbiji nego i u još postojećoj Jugoslaviji. Njegova
„traženost“, da tumači zbivanja u Srbiji mogu se uporediti samo sa
„traženošću“ Bogdana Bogdanovića, veoma istaknutog srpskog
intelektualca. Bogdanović je bio prisiljen da napusti Beograd: u
Beču je ostao sve do svoje smrti (2011). Danas je poznatiji u svetu.
To je pokazalo i mesto koje mu je dato na nedavnoj izložbi o
Jugoslaviji u Nju Jorku.
Mirko Đorđević je ostao u Srbiji. Bio je manje ugrožen. Zajedno smo
putovali po Srbiji, vodili razgovore, tumačili knjige i filmove o
ratu u Bosni. Mnogi od razgovora sa Mirkom Đorđevićem su snimljeni,
postoje njegovi tekstovi, njegove knjige, ali sve je to i deo
nenapisane istorije. Na javnoj sceni danas su prisutni akteri rata,
povratnici iz zatvora na koje su bili osuđeni pred međunarodnim
sudovima. Da li se promenila ratna paradigma i da li je moguće
sagledati ulogu onih pojedinaca koji su je razumeli i koji su joj
se, predviđajući njen katastrofalan učinak, suprotstavljali?
Sa Mirkom Đorđevićem provela sam mnogo vremena radeći na knjizi
Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Ta
knjiga je postala kultna: prevođena je, promovisana u inostranstvu i
u bivšoj Jugoslaviji. Ali, da li je i ona izrazila traumatičnost
sloma jugoslovenske države i barem nagovestila katarzičnost?
Očekivanja su bila različita i u autorskom timu Srpske strane rata.
Da će dovesti do dijaloga u Srbiji. U tom cilju, primerci knjige
poslati su Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz koje je proizašao
Memorandum SANU. Poziv je ostao bez odgovora. Na prvoj promociji
knjige u Beogradu, dva akademika (akademik Sima Ćirković i akademik
Nikola Milošević) izneli su dve radikalno različite recepcije
knjige. Očekivalo se i da drugi (Slovenci, Hrvati, Bošnjaci,
Albanci) osvetle „svoju“ stranu rata. Ali, ni do toga nije došlo.
Kao da se podrazumevala ključna odgovornost Srbije (Memorandum SANU,
Osma sednica CKSK Srbije, antibirokratska revolucija, ukidanje
autonomnih pokrajina, jednostrana promena saveznog Ustava, upad u
monetarni sistem, stvaranje srpskih para-država, oslonac JNA na
Sovjetski Savez, savez vojnog vrha sa političkim i državnim
rukovodstvom Srbije).
U autorskom timu Srpske strane rata vođene su debate o uzrocima
rata. Ali, one su ostale u, nažalost, izgubljenim zapisnicima sa
sastanaka autorskog tima.
Pominjem sve ovo da bih pokazala da je i u grupi ljudi koji su,
sasvim sigurno, bili protivnici rata, razumevanje njegovih uzroka
bilo različito. A kakvo je tek moglo biti u suočavanju srpske strane
rata sa drugim stranama u Jugoslaviji?
Za Srpsku stranu rata, za njen III deo pod naslovom „Ideološko
usmeravanje“, Mirko Đorđević je napisao prilog „Književnost
populističkog talasa – literatura i književnost – književni junak –
Nacionalni program – Masovni zanos“. Tu je, možda, formulisao model
za proučavanje svakog od elemenata konsenzusa o rešenju srpskog
pitanja, preoblikovanje Jugoslavije i Balkana. Rat je bio utemeljen
u nacionalnoj ideologiji, čiji su baštinici bili pripadnici
inteligencije koja se oslanjala na mase.
Mirko Đorđević je analizirao književna dela koja su u to vreme
napisana na temelju paradigme o srpskom narodu kao dobitniku u ratu
a gubitniku u miru. Efekat toga narativa u književnosti, a naročito
u istoriografiji, bio je produbljena frustracija i bez srpskog
naroda. U središtu Đorđevićeve analize bilo je delo Danka Popovića
Knjiga o Milutinu. Imalo je veliki broj izdanja, uporediv samo sa
brojem izdanja koja je imao Hajduk Stanko Janka Veselinovića.
Đorđevićeva analiza je bila mirna i ubedljiva. Ali, u društvu u kom
je živeo Popovićev narativ o srpskom narodu kao žrtvi istorije,
Đorđevićeva analiza nije nailazila na odjek. Ipak, Đorđevićeva
analitičnost, njegovo nekanonsko razmišljanje o svemu, njegovo
poštovanje i onih o kojima je govorio i za koje je govorio, doticalo
se ljudi.
Sećam se jednog skupa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koji je
organizovao „Peščanik“, za koji je Mirko Đorđević često govorio. Da
bi se obratio skupu, Đorđević je, na kratko, izašao iz bolnice u
kojoj se lečio, i morao je da se vrati u bolnicu pre završetka
skupa. I u dolasku i u odlasku Mirka Đorđevića, ljudi su ustali i
pozdravili ga ovacijama. Pitala sam se – zašto?
Mirko Đorđević nije odvajao religiju od kulture. Bio je blag i
human. Skeptičan i tolerantan. Bio je poželjan sagovornik u
„Salonu“, mestu okupljanja novosadskih i beogradskih intelektualaca.
Ali i u Sandžaku, Sarajevu, Tuzli... Ljudi su mu verovali i voleli
su ga. On je spadao u mali broj onih koji su bili svesni dubine
intelektualnog i moralnog pada Srbije na kraju XX veka. A napor da
se podigne upoređivali su sa „dubokim oranjem“. A upravo je taj
napor izostao.
Posle promene vlasti 2000. godine često smo se sastajali: Đorđević,
dva Pavela (Domonji i Šipitski) i ja. Razmišljajući iz današnje
perspektive o našim tadašnjim razgovorima, rekla bih da nismo
podlegali iluziji o brzim promenama. Nismo prividne promene videli
kao stvarne. Bili smo svesni da ostajemo zatvoreni prema svetu koji
se brzo menja: promenimo sve, da ne bi smo promenili glavno – naš
tribalizam. „Demistifikacija“ ove metamorfoze zahtevala je znanje,
rad, i poverenje u smislenost promena. Oni koji su to shvatali,
odlazili su iz zemlje.
I posle promene vlasti, oklevanja pa najzad prihvatanja srpske
retorike, Mirko Đorđević se zajedno sa tridesetak srpskih
intelektualaca, našao na listi „izdajnika“ srpskog naroda. Umro je u
dvorištu svoje kuće dajući izjavu novinarima po povratku iz suda.
Ako sam za ikoga sigurna da bi današnje stanje u srpskom društvu
smatrao posledicom neprevaziđenih uzroka onoga što je i dovelo do
njegove katastrofe – onda je to Mirko Đorđević. Nastavio bi da
govori i piše o našoj istorijskoj inerciji i dogmatičnosti, o našem
sukobu sa vremenom. Ne pristajući na zaborav Mirka Đorđevića mi
zapravo ne prestajemo da i danas radimo ono što umemo i možemo. |
