|
I ove godine u Srbiji je obeležen 9. maj, Dan pobede nad fašizmom,
mada nikom nije jasno zašto. Nakon uništenja Jugoslavije, Srbija se
odrekla svoje antifašističke tradicije i prigrlila ideale i praksu
one druge, četničke strane koja je sarađivala sa nacistima u Drugom
svetskom ratu. Pokolje nad Bošnjacima koje su započeli Dražini
četnici, nastavili su pseudokomunistički generali poput Ratka
Mladića.
Velika Srbija za koju su se borili saradnici okupatora postala je
ratni cilj u novim ratovima devdesetih godina koje su vodili
Slobodan Milošević, nacionalizovana JNA i razne paravojne formacije
zakićene četničkim znamenjem. Od te ideologije srpski političari i
intelektualna elita nikad nisu odustali, što je vidljivo i iz odnosa
zvanične Srbije prema susednim državama i iz ćosićevskog
proglašavanja Republike Srpske za ratni plen.
Presađivanje Besmrtnog puka
Uprkos svim navedenim činjenicama, Srbija iz nekih samo njenom
rukovodstvu znanih razloga, proslavlja Dan pobede nad fašizmom. Ove
godine uvedena je i jedna novina, pa je jubilej obeležen šetnjom
Besmrtnog puka po srpskim gradovima. Tako je to kad se odrekneš
svoje svetle antifašističke tradicije, pa onda uvoziš praksu
obeležavanja praznika iz matuške Rusije. Svaka prilika dobro dođe da
se srpske vođe ušlihtaju hazjajinu Putinu (kad već nije živ Josif
Visarionovič, dobar je i Vladimir Vladimirovič, daj šta daš). Pritom
se ne zna ko je veći antifašista i baštinik partizanske tradicije,
da li Putin ili njegovi lokalni mužici Aleksandar Vulin i imenjak mu
Vučić. Zahvaljujući ovoj vrloj antifašističkoj ekipi, imamo apsurdnu
situaciju da silni desničari i ljudi koji bi u ono doba bili na
strani Sila Osovine, danas proslavljaju 9. maj i diče se tuđom
pobedom nad ideologijom koja im je suštinski bliska.
Presađivanje Besmrtnog puka iz Putinove Rusije u Srbiju i
kalemljenje mičurinovskom metodom, uz odricanje od jugoslovenske
antifašističke tradicije, od Narodno-oslobodilačkog pokreta, od
Josipa Broza Tita i Komunističke partije Jugoslavije koji su vodili
rat protiv okupatora i pobedili fašizam – potpuno falsifikuje
istoriju i stvara mučan utisak. Kao da su se samo Srbi i Rusi borili
protiv nacista, kao da NOP nije bio sačinjen od svih naroda i
narodnosti, kao da borba protiv fašizma nije bila istovremeno i
borba protiv nacionalizma.
Preuzimanje ruskih manifestacija stvara utisak i da su Rusi
oslobodili Srbe, svoju mlađu braću, te minimizuje borbu
jugoslovenskih partizana i iskrivljuje istorijsku istinu. U vreme
kad se vodila borba protiv fašizma, nacionalisti, desničari i ostali
tadašnji istomišljenici Putina, Vučića, Vulina & co. bili su listom
na drugoj strani, kao saradnici okupatora, protiv njih se borba i
vodila. Ovakvo izvrtanje istine naglavce dovodi neminovno do
komičnih situacija.
Pesme su ono što se ne sme
Kad je Besmrtni puk krenuo od Groblja oslobodilaca Beograda, sa sve
bajkerima u tradicionalnoj antifašističkoj odeždi, vojni orkestar je
svirao – Marš na Drinu. Svaka čast ceremonijal-majstoru, izabrao je
baš adekvatnu pesmu. Marš na Drinu ipak pripada nekom ranijem
vremenu, Prvom svetskom ratu, a borba protiv fašizma i u Beogradu, a
i u celoj Jugoslaviji vodila se pod nekim drugim melodijama.
Naravno, nikom na ovim proslavama pobede nad fašizmom ne pada na
pamet da svira i peva pesme pod kojima je pobeda nad fašizmom
izvojevana. Nigde se ne čuju pesme koje su četiri krvave godine
pevali partizani, dok su se tukli protiv višestruko nadmoćnijeg
okupatora i domaćih izdajnika.
Niko ne sme da zapeva “Po šumama i gorama naše zemlje ponosne idu
čete partizana, slavu borbe pronose”, ili “Padaj silo i nepravdo,
narod ti je sudit zvan. Bež'te od nas noćne tmine, svanuo je i naš
dan”, ili “Uz maršala Tita, junačkoga sina, nas neće ni pakao
smest', mi dižemo čelo, mi kročimo smelo i čvrsto stiskamo pest”,
ili “Sred pušaka bajoneta, straže oko nas, tiho kreće naša četa kroz
bilećki kras”, ili “Budi se istok i zapad, budi se sever i jug!
Koraci tutnje u napad, napred uz druga je drug! Napred sve bliže i
bliže, čuje se koraka bat! Glas miliona se diže, dole fašizam i
rat!” Što reče Vujica Rešin Tucić: “Pesme su ono što se ne sme”.
Umesto naših partizanskih, antifašističkih pesama, pevale su se
ruske pesme, pošto su se izgleda samo Rusi borili protiv fašizma, a
Jugosloveni su samo sedeli i čekali Crvenu armiju da umaršira i
oslobodi ih iz ropstva. Udvorička beda srpskih vlasti više ne zna za
granice, niti ima tog dna koje nisu u stanju da prodube. To je ta
suluda logika do koje neminovno dovodi lažni antifašizam.
Ratni zločinac, predvodnik Besmrtnog puka
U teranju apsurda na konac najdalje se otišlo u Nišu. Tamo je
povorku građana koji večnost traže u Besmrtnom puku predvodio niko
drugi do – general Vladimir Lazarević, osuđeni ratni zločinac. Čovek
koji je osuđen na 14 godina zatvora kao pomagač udruženog
zločinačkog poduhvata, bivši komandant Prištinskog korpusa koji je
osuđen za proterivanje stotina hiljada Albanaca sa Kosova, zločinac
u čijoj je zoni odgovornosti pobijeno preko 6.200 civila, persona za
čijeg su vakta ubijani žene, deca i starci koji su potom trpani u
hladnjače i sahranjivani u masovnim grobnicama – danas se nalazi na
čelu kolone u sklopu proslave Dana pobede nad fašizmom. Vaistinu,
maestralno! Ovoga se ni Gebels ne bi setio.
Ovo izgleda kao najgori mogući scenario za proslavu 9. maja, koja se
pretvorila u ciničnu i perverznu negaciju svega što taj datum
predstavlja. Veće ruganje antifašizmu nije zabeleženo u novijoj
istoriji ove naše nesrećne zemlje. Mada, ne treba potcenjivati
sumanutu imaginaciju naših političkih vođa. Uvek može gore. General
Lazarević je predvodio Besmrtni puk iz tehničkih razloga, jer smo u
letu Gospodnjem 2019-om, Drugi svetski rat je davno okončan, a
većina učesnika je odavno prominula ovim svetom. Da je ista ekipa
organizovala proslavu Dana pobede pre 4-5 decenija, ko zna šta bi im
tek tad palo na pamet.
U tom slučaju na čelu antifašističke kolone mogao je da se nađe i
neki nacistički zločinac koji je u međuvremenu odslužio kaznu. Kad
se već ide u cinizam i perverziju, onda treba ići do kraja. Ako može
Lazarević da predvodi Besmrtni puk, zašto se na čelu kolone ne bi
našao, na primer, Karl Denic, komandant podmorničke flote i
poslednji predsednik Trećeg rajha, koji je u Nirnbergu osuđen na 10
godina robije? Fašista koji proslavlja Dan pobede nad fašizmom –
idealna kombinacija za naše falsifikatore prošlosti i borce protiv
antifašizma.
Avet u partizanskoj uniformi
U vreme kad se vodila borba protiv fašističkog okupatora, Vladimir
Nazor je napisao čuvenu pesmu “Titov ‘Naprijed’” koja je počinjala
stihom “Drug Tito jaše na čelu kolone”. U današnje vreme, pogotovo
posle niškog ukazanja generala Lazarevića, ta pesma bi počinjala
malo drugačije. Recimo ovako:
Zločinac jaše na čelu kolone
Kroz ulicu široku nišku.
Visoko,
Na zgradi – snajper. Kozaci, bajkeri naokolo.
Dole, u zaboravu, reka krvi šumi.
Oblaci tmasti vuku se po nebu,
A jedan liči na našeg Volođu,
Vladimira Vladimiroviča Putina.
- On jaše, sve to ne vidi, ne čuje.
Kud ga je sećanje odvelo? Hladnjači
Ili masovnoj grobnici? Od čega mu se
Kukasta usta krive i gaće tresu?
Al' najednom je stao; trgnuo se.
Avet je pred njim. U partizanskoj uniformi,
S petokrakom na čelu. Stoji, mrko gleda
I veli:
"Kud ćeš, drzniče? Huljo zlikovačka!
Zar ne znaš za sramotu, bedo ljudska?
Nad kim slaviš Dan pobede, ubico?
Takve kao ti, komandante zlikovačkih bandi
Što klale su i palile po zemlji nam rodnoj,
Ubijale decu, žene, starce,
Takve kojima je krv hrana naopaka,
Takve smo streljali po kratkom postupku”.
Kad bi partizanke i partizani ustali iz groba
Kad bi ova avet u partizanskoj uniformi, sa petokrakom na kapi,
ustala iz groba, a kad bi sa njom vaskrsli i ostali saborci: Josip
Broz Tito, Koča Popović, Sava Kovačević, Moša Pijade, Stevan
Filipović, Milovan Đilas, Marija Bursać, Rade Končar, Ivo Lola
Ribar, Vlado Zečević, Vera Blagojević, Peko Dapčević, Gojko Nikoliš,
Dragojlo Dudić, Đuka Dinić, Filip Kljajić, Lepa Perović, Fadil Jahić
Španac, Marko Orešković, Vladimir Perić Valter, Olga Alkalaj, Arso
Jovanović, Pero Ćetković, Petar Drapšin, Ivan Milutinović, Sreten
Žujović, Mitra Mitrović, Ivan Goran Kovačić, Pavle Bihali, August
Cesarec, Božidar Adžija, Ognjen Prica, Otokar Keršovani, Herta Has…
i hiljade i hiljade drugih partizana i partizanki – razbežali bi se
i zlikovac Lazarević i njegovi politički zaštitnici kud koji. Kao
što su i njihovi sličnomišljenici bežali u jesen 1944. godine, jedno
pola godine pre 9. maja 1945. kad je Nemačka potpisala kapitulaciju.
Nažalost, mrtvi su mrtvi i vraćati se neće na ovaj svet. A među
živima nema mnogo pristaša njihovih antifašističkih ideja, a još
manje je onih koji su skloni njihovoj antifašističkoj praksi. Dok se
naslednici antifašističkog pokreta ne pojave u većem broju, 9. maj
će u Srbiji biti karikatura od jubileja. Ovako kako se sad
proslavlja, taj praznik bi mirno mogao da promeni ime u – Dan pobede
nad antifašizmom. |
