|
Kultura sećanja predstavlja jedan od najvažnijih aspekata kako
privatnog tako i svakog organizovanog društvenog i državnog života.
Kako i čega se sećamo određuje ne samo odnos prema prošlosti, već
mnogo više našu stvarnost. Stabilnost privatnog života, kao i
društvenih i državnih sistema, zasnovane su i na utvrđenim tačkama
privatnih i kolektivnih memorija. Kultura sećanja nije statična, pa
njene promene prati opšti tok privatnog i javnog života. Ratovi,
revolucije i radikalne promene političkih sistema dovode do naglih
prekida i ekstremnih transformacija. Savremena kultura sećanja u
Srbiji pokazuje neuobičajenu dinamiku, manipulativne aktivnosti i
promene izazvane politikom sadašnje vlasti. To jasno pokazuju odnos
prema mestima sećanja – javnim spomenicima, odabir i politika
praznika.
Najava ozbiljnih promena u kulturi sećanja Srbije nagoveštena je
najkasnije još 2014. U julu te godine, odbornici Skupštine grada
Beograda doneli su odluke da se izmesti spomenik Dimitriju Tucoviću
sa centralnog položaja na Slaviji i postavi na plato Dimitrija
Tucovića, između Slavije i ulice kralja Milutina, da se 10. maj
obeležava kao Dan sećanja na žrtve holokausta, kao i da se na
Kalemegdanu, u blizini Savskog šetališta, podigne Spomenik ruskim i
srpskim vojnicima poginulim u Prvom svetskom ratu. Spomenik zajedno
sa Tucovićevim zemnim ostacima izmešten je 2016. i na njegovo mesto
postavljena je kič fontana, sa kolorističkim i zvučnim efektima.
Dimitrije Tucović je tako po šesti put izmešten i sahranjen na Novom
groblju, dok je spomenik 2018. postavljen na platou ispred zgrade
Narodne banke. Na taj način, spomenik Dimitriju Tucović završio je
između „moderne muzičke fontane“ i banke, u nekakvom međuprostoru –
nemestu, kao potpuno nebitan sadržaj i kulisa celokupnog prostora
glavnog beogradskog trga. Možda slučajno, ali svakako jasno položaj
spomenika pokazuje i beznačajno mesto socijalističkih ideja u Srbiji
i postaje kao i državne proslave praznika rada 1. maja samo nužno
zlo u funkciji simulacije prisustva ideja socijalne pravde.
Izmeštanjem spomenika, kultura sećanja na Dimitrija Tucovića je
umanjena i skrajnuta, a na njeno mesto ustanovljeno je novo
simboličko obeležje, „spomenik“ sadašnje vlasti i oznaka Beograda
kao zabavnog parka.
Snažna destrukcija kulture sećanja zbila se pri organizovanju Dana
oslobođenja Beograda 2014. i Dana pobede 2019. Dan oslobođenja
Beograda obeležen je vojnom paradom 16. oktobra 2014, četiri dana
pre zvaničnog Dana oslobođenja 20. oktobra. Osnovni razlog za
pomeranje praznične manifestacije bili su itinerer i obaveze
predsednika Rusije Vladimira Putina. Odstupajući od višedecenijske
prakse vlast SNS-a Beograda i Srbije je u želji da se dodvori ruskom
predsedniku poništila svoju sopstvenu tradiciju i narušila praznični
kalendar. Možda se sva besmislenost ovog čina pokazala
organizovanjem parade, koja nije obeležavala spomen na oslobođenje
Beograda, već je to prvenstveno bio čin dodvoravanja predsedniku
Rusije. Možda su „najimpresivniji“ utisak ostavili predsednik Srbije
i srpska vlada koji su iskisnuli a da nisu ni pokušali da se sklone
od jakog pljuska, dok je predsednik Rusije bio pod kišobranom. Na
taj način je snažno podvučena linija između moćnog i suvog
predsednika Rusije i snishodljive i pokisle vlasti Srbije.
Do potpunog poremećaja kulture sećanja u Srbiji došlo je u proleće
tekuće 2019. godine. Vlast je najavila da će povodom obeležavanja
dvadeset godina od početka bombardovanja Srbije da se održi vojna
parada u Nišu. Za ove potrebe odmah je započeto
prilagođavanje/proširivanje niškog Bulevara Nikole Tesle za potrebe
vojnog defilea. Ideja da se vojnom paradom obeleži početak ratnih
dešavanja, okončanih porazom i Kumanovskim sporazumom verovatno je
nastala u sklopu najnovije reinterpretacije NATO bombardovanja iz
1999. Čini se da je ponovo obnovljena retorika iz vremena
Miloševićeve vlasti da je Srbija pobedila NATO, pa se sve češe
naglašavaju pobede u pojedinim bitkama, a potpuno zanemaruju
činjenice o uzrocima, dešavanjima i okončanju sukoba na području
Kosova i Metohije. Od parade se ipak odustalo bez dodatnih
objašnjenja, pa je ona pomerena za proslavu Dana pobede 9. maja.
Međutim, proslava Dana pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu,
koji je ujedno i Dan Evrope, dobila je u Srbiji neočekivani tok. Dan
pobede vlast Srbije proslavila je uvođenjem nove ruske proslave –
maršom Besmrtnog puka u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Marš Besmrtnog
puka je osmišljen kao javna manifestacija sećanja na učesnike Drugog
svetskog rata, u kojoj potomci marširaju noseći slike svojih
predaka, koji su ratovali protiv fašizma. Ova prvobitno privatno
inicirana manifestacija, pokrenuta u Tomsku 2011, dobila je formu
ruske državne akcije. U srpskom slučaju, uz podsećanja na borce iz
Drugog svetskog rata inicirano je nošenje i slika učesnika ratova iz
1990-ih, a povorku u Nišu čak je i predvodio haški osuđenik general
Vladimir Lazarević. Na taj način formirana je svojevrsna hibridna
rusko-srpska proslava, u kojoj je obeleženo sećanje na žrtve Drugog
svetskog rata, ali su i posebno naglašene borbe na Kosovu i Metohiji
i rat protiv NATO-a, što je u zvaničnom programu proslave u Beogradu
dodatno naglašeno i emitovanjem filma Balkanska međa.
Centralna proslava Dana pobede sa vojno-policijskom paradom zbog
zauzetosti predsednika Srbije održana je 10. maja – na ranije
utvrđeni Dan sećanja na žrtve holokausta. Na taj način je Republika
Srbija potpuno odstupila od evropske kulture sećanja. Ne obeleživši
pobedu nad fašizmom 9. maja, koji je upravo Dan Evrope, ponovo je
demonstrirala autokratsku moć predsednika Srbije – da u potpunosti
relativizuje praznični kalendar, odstupi od važnih datuma u
evropskoj kulturi sećanja i privatizuje državne proslave.
Majske transformacije kulture sećanja u Srbiji nastavljene su i 16.
maja, kada je vlada Srbije proglasila novi državni praznik Dan
slovenske pismenosti, na praznik svetih Ćirila i Metodija 24. maja.
Proslava svetih Ćirila i Metodija ima višestruko značenje u
zavisnosti od sredine koja ga proslavlja. U Bugarskoj je to
prvenstveno nacionalni praznik, koji se slavi od 19. veka. Proslava
svetih Ćirila i Metodija uvedena je u rusku kulturu tokom druge
polovine 19. veka i imala je snažno slavenofilsko značenje. U vreme
Sovjetskog Saveza, na 1100. godišnjicu smrti Metodija, proslavljen
je prvi put praznik slovenske kulture i pismenosti 24. maja. Od
1991. Ruska federacija uvela je kao zvanični državni praznik Dan
slovenske kulture i pismenosti, koji se od 2010. centralno
proslavlja u Moskvi. Proslavljanje tog praznika s vremenom dobija
šire društveno značenje i tesno je povezano sa širenjem sfere
uticaja ruske kulture i politike. U Srbiji, sveti Ćirilo i Metodije
su crkveno proslavljani kao „ravnoapostolni“ – donosioci hrišćanstva
i utemeljivači slovenske azbuke. Proglašenjem Dana slovenske
pismenosti za državni praznik, Vlada Srbije je očigledno u javni
život uvela savremeni ruski praznik, tesno povezan sa širenjem
ruskog kulturnog i političkog uticaja.
Ovi primeri pokazuju da je u toku velika transformacija kulture
sećanja u Srbiji. Jasno se prepoznaju neke od karakteristika te
prakse – od samovolje do rusofilskog nastojanja aktuelne vlasti.
Izmeštanjem spomenika Dimitriju Tucoviću i postavljanjem kičaste
fontane jasno je obeležen diskontinuitet memorija u javnom prostoru
Beograda. Pomeranjem praznovanja Dana oslobođenja Beograda 2014. i
Dana pobede 2019. demonstrirana je samovolja vlasti i njena
autokratska priroda. Po svojoj snazi izdvaja se rusofilsko
delovanje. Parada za Putina, Marš Besmrtnog puka, Dan slovenske
pismenosti, odluka da se podigne spomenik ruskim i srpskim vojnicima
poginulim u Prvom svetskom ratu, kao i počeci realizacije spomenika
Stefanu Nemanji pokazuju tendenciju ka saobražavanju srpske kulture
sećanja ruskoj. Tako se Srbija još udaljila od izgradnje zajedničkog
evropskog identiteta, što je potvrđeno i potpunim izostankom
obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata u duhu evropskog
pomirenja. Umesto državne proslave Dana pobede/Dana Evrope održan je
proruski marš Besmrtnog puka. Sve to jasno pokazuje ne samo
okretanje od Evrope, već izgleda kao oživljavanje ideja iz 1990-ih o
Srbiji kao ruskoj guberniji.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 20.05.2019. |
