|
Posle više od 10 godina istraživanja, 2016. je Max Bergholz, danas
profesor istorije na Univerzitetu Concordia u Montrealu, objavio
knjigu “Nasilje kao generativna sila– Identitet, nacionalizam i
sjećanje u jednoj balkanskog zajednici”.
Knjiga je dobila niz priznanja: Joseph Rothschild Instituta Harriman
Univerziteta Columbia; Herbert Baxter Adams Američkog istorijskog
društva, kao i nagradu Laura ShannonUniverziteta Notr Dam. Prošle
godine objavljen je prevod knjige (Buybook, Sarajevo/Zagreb), a
tokom maja ove godine održano je osam promocija i tribina u
Sarajevu, Zagrebu, Bihaću, Banjaluci i Beogradu.
Napisali ste jednu veliku i važnu knjigu o malom gradu u Bosni. Kako
ste došli do te teme?
Na neki način to je bila velika slučajnost. Nameravao sam da napišem
doktorsku disertaciju o sećanjima na Drugi svetski rat na prostorima
bivše Jugoslavije i obilazio sam, negde od 2004, arhive po Zagrebu i
Beogradu. U septembru 2006. došao sam u Sarajevo, tražio sam još
jedan lokalni slučaj gde bih mogao analizirati neki sukob na
lokalnoj razini oko sjećanja na žrtve iz Drugog svetskog rata.
Arhivisti BiH nisu bili baš raspoloženi da mi izađu u susret, ali
sam ja bio uporan i dolazio svakog dana da pitam da li su nešto
našli. Posle nekoliko sedmica najzad su me pustili da uđem u depo
arhiva koji se nalazio u podrumu i žena koja me je tamo odvela rekla
mi je da imam 15 minuta jer ona posle mora da ide sa drugaricama na
kafu. Okretao sam se oko sebe i ugledao plavi fascikl koji je bio
ispisan rukom. Tu su bili izveštaji napisani tokom osamdesetih
godina prošlog stoleća, sa terena iz cijele Bosne i Hercegovine, o
situaciji u vezi sa stratištima. Prelistavajući, naišao sam na
nekoliko pasusa koji su govorili o pokolju muslimanskog življa od,
kako je bilo napisano, ustanika, koji su uglavnom bili njihove
komšije. Tada sam prvi put čuo za jedan gradić na granici između
Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji se zove Kulen Vakuf, mali grad
na obalama Une.
I počeli ste da istražujete taj slučaj?
I ne samo to. Taj događaj je praktično potpuno preokrenuo moju
prvobitnu zamisao. Odmah sam seo u autobus i putovao devet sati do
Bihaća, gde sam uzeo taksi za Kulen Vakuf, pošto nije bilo autobuske
linije. Kada sam izašao iz automobila išao sam prema mostu, u susret
mi je dolazio jedan stariji čovek koji je odmah video da sam stranac
i pitao me je: “Otkud vi ovde?” Ja sam odgovorio da sam čuo da se
nešto strašno dogodilo ovde 41. i pitao ga zna li nešto o tome. On
mi je rekao: “Dođite sa mnom, upoznajte jednog koji je preživeo.”
Šta ste otkrili?
Mnogo stvari. Hteo sam da utvrdim kako dolazi do jednog tako
strašnog i masovnog zločina u jednoj maloj sredini, zločina koji
nisu izvršili neki stranci koji dođu iz velikog sveta nego ljudi
koji su do juče živeli zajedno. Otkrio sam, najpre, da je tom
zločinu nad muslimanima prethodio zločin nad pravoslavnim
stanovništvom. Naime, nakon aprila 1941. i formiranja Nezavisne
Države Hrvatske, na tom području su nastale ustaške formacije.
Međutim, niko od njih nije bio član ustaškog pokreta prije 41, taj
pokret nije ni postojao tamo. To su uglavnom bili ljudi sa margine,
raznih zanimanja, seljaci, trgovci, radnici, ali koji nisu bili ni
najugledniji ni najpametniji u tom kraju. Ali oni su vidjeli
neočekivane i velike mogućnosti da preko noći postanu gospodari
svega. I to su iskoristili. Na početku nije bilo ubijanja, tokom
maja i juna. Ali su te ustaše gotovo svakodnevno odlazile u srpska
sela i pljačkale ih. Muškarci su pobegli u šumu, a pošto je među
njima bilo pripadnika vojske, bili su i naoružani. Oni su se zvali
ustanici, nisu dakle bili ni partizani ni četnici. Onda su se
izgleda lokalne ustaše uplašile da bi mogli biti napadnuti, pa su
rešili da napadnu prvi i napravili su pokolj u nekoliko srpskih
sela. Onda su se ustanici organizovali i krenuli da napadnu Kulen
Vakuf. Međutim, naišli su na kolonu ljudi koji su bežali iz grada,
uglavnom starci, žene i dece, i onda su na krajnje bestijalan način
svoj bes iskalili na tim nedužnim ljudima. Bilo je među ustanicima i
onih koji su pokušavali da spreče zločin, da obuzdaju svoje
sunarodnike, od kojih je najpoznatije ime potonjeg generala Đoke
Jovanića, ali nisu uspeli mnogo da postignu. Pošto je kasnije dobar
deo ustanika prišao partizanima, posle Drugog svetskog rata tim
žrtvama nije mogao da bude podignut spomenik jer bi to značilo
priznanje tog velikog zločina o kojem se samo krišom pričalo.
Pokušavali ste da objasnite kako je došlo do tih strašnih zločina?
Da, ja sam na neki način pretpostavljao da je u nekoj bližoj ili
daljoj prošlosti među tim narodima bilo nekih sukoba ili bar
međusobne mržnje, koja je buknula 41. godine. I išao sam unazad, sve
dublje u prošlost. Pokušavao sam da utvrdim da li je bilo nekih
velikih sukoba ili mržnje između stanovništva tog kraja, za vreme
prve Jugoslavije, pa u u vreme Prvog svetskog rata i pre njega, išao
sam do 19. veka. Ono što sam vidio kroz izvore išlo je potpuno
protiv mojih pretpostavki. Ustanovio sam, prvo, da na tom području
nije bila neka duga tradicija ratovanja, nasilja, čak ni
nacionalističkih tenzija ili mržnje. Uglavnom osim, recimo, dva
slučaja krajem devetnaestog stoljeća tokom seljačke bune od 75. do
78. i tokom prvih godina nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca, nije bilo nasilja. Uglavnom su muslimani, pravoslavci i
katolici živeli u miru. A ipak je došlo do nasilja, i to ekstremnog
nasilja tokom 41. godine.
I šta ste ustanovili?
Saznao sam, recimo, da je vrlo mali broj ljudi bio potreban da se
počne to nasilje na etničkoj osnovi. Tih ustaša nije bio veliki
broj, 100-110 ukupno. To je manje od jedan odsto stanovništva koje
su bili u muslimani i katolici na tom području. I drugo, njih nije
vodila nikakva velika ideologija, nisu ni te pljačke započele u ime
neke ideje, velike hrvatske ili slično. Razlozi su bili mnogo
prizemniji.
Znači li to da treba da dođe do drugačijeg razumevanja prošlosti?
Smatram da je apsolutno neodgovoran stav tumačenja istorije kao
nekog usuda, kao nečeg što je neizbežno i što se ponavlja, što sam
često sretao u Srbiji, ali čega ima i na drugim stranama. Naše
ponašanje, svaki čin ima svoj uzrok i meni je bilo bitno da sve
objasnim, naravno, na osnovu izvora kojima sam raspolagao, ne na
mističan nego na racionalan način. To je bio jedan od najvećih
ciljeva ove knjige – da pružim racionalno, logično objašnjenje za
takve zločine, a ne samo da opisujem događaje. To je i razlog što
sam tu priču uporedio s nekim drugim slučajevima širom svijeta. Da
vidimo da nasilje nije nešto što je specifično samo za ove prostore.
I ne samo to nego da je ono kroz istoriju izuzetak. To nije
konstantno stanje. Ima mnogo više godina mira i suživota nego
nasilja. To znači da nasilje nije normalno stanje, ono je izuzetak,
i to se mora objasniti.
Sa čim ste poredili Kulen Vakuf?
Sa Ruandom 94. Ima mnogo više ozbiljnijih istraživanja tog slučaja
nego za Bosnu i ona pokazuju da veliki broj uglavnom muškaraca, ali
i žena, koji su učestvovali u genocidu nisu pre toga mrzeli svoje
komšije koji su bili etnički Tutsi. Oni su u tome učestvovali
uglavnom radi pljačke, dakle neke koristi, kao i često zbog nekih
faktora koji su bili važni u tom trenutku, a ne zbog dugotrajnih
istorijskih faktora. Dotad je mnogo njih živelo u miru, kao što je
bio slučaj ovde. Ima mnogo antropologa koji se bave nasiljem i
Indiji tokom šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina na
lokalnoj razini. Ako čitamo njihove radove, vidimo da u nekim
situacijama gde na prvi pogled izgleda da je to etnički sukob, kad
malo bolje pogledamo, recimo na nivou kvarta, sela. Na taj način ono
što se desilo na ovom području u svim ratovima ne izgleda kao nešto
misteriozno.
Kad smo već kod poređenja, može li se napraviti neka paralela između
41. i 92?
Prije svega želio bih reći da se ja ne slažem s konstatacijom da je
92. samo repriza 41. jer je to, navodno, sve jedan rat. Zato što je
između tih ratova nekoliko decenija mira. Dakle, to su dva događaja.
Uzroci za svaki rat, za svaku manifestaciju nasilja su drugačiji, a
svaki se mora objasniti u svom kontekstu. Međutim, meni se čini,
iako nisam istraživao ratove devedesetih, da ima nekih sličnosti.
Recimo, važnost pljačke. Jesu li članovi paravojnih formacija bili
velike pristalice apstraktne nacionalističke političke ideologije
ili su, isto kao na području Kulen Vakufa 41, videli sjajnu
mogućnost da uzmu šta god žele i da se preko noći obogate. Najveći
broj nije ratovao zato što je želeo stvoriti neku novu državu ili
bilo šta drugo nego da iskoristi neočekivane mogućnosti radi ličnog
bogaćenja. Važnost ideologija ostaje na nivou najvažnijih
političara, i tada i u ovom ratu. Ali kad gledamo one koji su
počinili zločine, situacija je mnogo složenija.
Šta bi iz takvog objašnjenja sledilo kao neka poruka za budućnost?
Mislim da je možda najvažnija stvar pitanje odgovornosti za zločine.
Zločini se ni tada ni u ovom ratu nisu desili zbog istorije kao neke
apstraktne sile. Kad pokušavamo rekonstruisati nasilje na
mikronivou, šta vidimo. Ne vidimo nešto apstraktno, vidimo konkretno
ponašanje, konkretne odluke, ličnosti, ljudski čin. To je glavna
stvar. Otud mislim da je važna poruka da se istorija ne ponavlja,
istorija se ne dešava zbog apstraktnih faktora nego zbog ljudskog
ponašanja. I drugo, važno je kako mi kao istoričari, kao društvo,
kao političari “pričamo”, tj. objašnjavamo povijest. Želimo li da
otkrijemo i ispričamo kako se nešto zaista desilo ili hoćemo da
prikažemo događaje kao nešto mistično i fatalističko.
Hoćete da kažete da političari zloupotrebljavaju istoriju zarad
svojih ciljeva?
Kako da ne. To je njihov interes, da opisuju istoriju kao da je
trenutno stanje, recimo, etnička podeljenost, nešto permanentno, što
je uvek bilo i što će biti. Kao sudbina. I ne samo to, ima suviše
slučajeva među istoričarima i među političarima, čak i među običnim
ljudima, da pristupaju istorijskim događajima selektivno. Recimo,
Kulen Vakuf 41. ne može biti ispričan samo kao priča, recimo, o
stradanja pravoslavaca, stradanju katolika ili stradanju muslimana
ili spasavanju komšija. Sve to može da čini samo elemente jedne
celovite priče. Ali danas je ta priča uglavnom podeljena na četiri
ili pet odvojenih priča. Nije samo pitanje kako se može objasniti
povijest nego kako se ona može pričati, to je veoma bitno. Mora
postojati hrabrost da svoj posao ne radimo na tako selektivan način.
Mislite na istoričare?
Mislim na njih, to jest na nas, ja sam jedan od njih. Miljenko
Jergović je napisao osvrt o mojoj knjizi i na kraju je napisao nešto
ovako: nevjerojatno kako je ova knjiga neprihvatljiva nacionalistima
i bivšim komunistima zato što pruža jednu priču umjesto četiri ili
šest. I još je rekao da je on prvi put pročitao takvu verziju
prošlosti o Drugom svjetskom ratu na ovim prostorima. Kad pričamo
samo jednu stranu priče, to je politička odluka. Ja mislim da je to
neodgovorno, mada mogu da razumem ljude, i svaki istoričar živi u
nekom kontekstu. U ovom kontekstu nije tako lako opisati istoriju
van tog okvira. Nema podrške za to. Ako želiš napisati ovakvu
verziju povijesti, svi su protiv tebe. Možda ja imam malo više
slobode jer ne radim u nekoj instituciji ovde. Mi kao istoričari
moramo biti dovoljno hrabri i pokušati napisati istoriju na taj
način. Ne moramo da se slažemo u svemu, ali mora da postoji neka
saglasnost među nama da nećemo ispričati samo muslimansku priču, ili
samo srpsku priču, ili samo hrvatsku priču. Svi su bili u sukobu –
to je jedna celovita priča, to se mora objasniti na taj način, a ne
selektivno. Ovo drugo je politika. |
