|
Centar za kulturnu dekontaminaciju obilježiće 1. januara 2014. dvije
decenije postojanja. Nastao iz Beogradskog kruga, ali i šireg
antiratnog pokreta Beograda, Centar je, po riječima Borke Pavićević,
osnovan sa jasnom idejom da, u tom opštem nacionalističkom metežu,
oko sebe okupi one građane koji su se devedesetih godina prošloga
vijeka protivili razbijanju Jugoslavije, ratovima u Hrvatskoj i
Bosni i Hercegovini, opsadi Sarajeva...
"Po ideji Aljoše Mimice, Beogradski krug se držao ustrojstva
Dubrovačke Republike: imao je svoje Veliko i Malo veće. Sredinom
1994, na Malom veću se poveo razgovor o osnivanju posebnog kulturnog
centra; tako je 1. januara 1995. počeo sa radom Centar za kulturnu
dekontaminaciju", objašnjava Borka Pavićević. "Čuvši da u krugu
Kliničkog centra Srbije postoji prazna mrtvačnica, pomislila sam
kako bi to mogao biti idealan prostor za nas."
"VREME": Mrtvačnica kao kulturni centar?
BORKA PAVIĆEVIĆ: Naravno. Mrtvačnica bi bila svojevrsni simbol našeg
očajanja i nemoći da zaustavimo srpske snage koje tri i po godine
tuku po Sarajevu, držeći ga pod nezapamćenom snajperskom i
artiljerijskom opsadom. Neko je čak bio došao na ideju da kulturni
centar ogradimo žicom, dok je Stojan Cerović predložio da ispred te
zgrade postavimo Spomenik dezerteru! Na kraju smo od Srpskog pokreta
obnove – koji je tih godina bio vlast na opštini Savski venac –
umesto mrtvačnice dobili ruševni Muzej – Paviljon Veljković – koji
smo kasnije adaptirali i u kome CZKD i danas radi.
Šta ste učinili za ovih dvadesetak godina? Je li kulturni prostor i
dalje jednako kontaminiran?
Tokom protekle dve decenije, u Centru su održavane pozorišne
predstave, izložbe, tribine, protesti; organizovane su škole
ljudskih vrednosti; Ugroženost tela, plesni teatar Sonje Vukićević;
tranziciona pravda; zajednica sećanja; nove politike solidarnosti;
Rizik; Moderna, srpski nacionalni identitet u XX veku; Dosije
Srbije; Imenovati to ratom; Svlačenje slobode... Tokom svih tih
godina, Centar je bilo mesto otpora svakoj vrsti nasilja i
netolerancije. I mesto – Otpora. Dakle, bilo je... Ali, šta se
promenilo? Nažalost, malo toga. Iako je posle 2000. infekcija
koliko-toliko zaustavljena, nakon perioda remisije, shvatili smo da
se bolest vratila: sistem je rekonstruisan, ali na donekle drugačiji
način.
Na koji način?
Na taj što su Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna
stranka – današnji naprednjaci – iza sebe imali resurse dve
Jugoslavije. Govorim o putevima, železnicama, bolnicama, nekim
institucijama. Danas nema ništa; ništa nije ostalo!... Krajem
devedesetih, Ana Miljanić je u CZKD-u režirala predstavu O Nemačkoj
Hermana Broha, u kojoj Broh kaže Cilzdorfu:
"Pokažite mi nemačke antifašiste i Nemačka će biti spašena!"
Na našim tablama se svih tih godina nalazila pesma Martina Nimlera
Kada su došli. Eto, ispade da smo je prerano skinuli.
Vratili ste je?
Vratili! I to čim smo videli da u Srbiji desnica ponovo jača. Jer,
mi te ljude poznajemo, pamtimo ih. I samo mi nemojte govoriti kako
su se promenili; nisu! Isti su! Zašto su isti? Zato što, za razliku
od levice koja obrazuje i razmišlja, desnica uvek samo regrutuje,
reprodukuje. I zbog toga danas imamo tog jednog i istog razmnoženog
čoveka: isti jezik, ista mimika; ista lica koja su maja 1991. u
Jugoslovenskom dramskom pozorištu prekinula premijeru predstave
Siniše Kovačevića Sveti Sava, u režiji Vladimira Milčina.
Zbog čega ste se sjetili te premijere?
Zbog iste vrste nacionalizma, ksenofobije, netolerancije, mržnje
prema drugima, provincijalizacije, udruživanja, uzurpacije,
organizovanog i neorganizovanog nasilja... To je, naprosto, ista
atmosfera!
Šta je ista atmosfera?
Dok sam te noći prilazila Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kome
se, u okviru Sterijinog pozorja igrala ta predstava Zeničkog
narodnog pozorišta, videla sam ogroman broj policijskih vozila –
prefarbanih u "vojna" – preko kojih su bila ispisana četiri "S".
Slova su izgledala kao razlomljeni noževi. Pored su stajali ljudi
koji su nosili transparente ispisane istim razlomljenim slovima.
Bertolt Breht to naziva malim uličnim prizorom.
Ušli smo u pozorište, seli; podigla se zavesa...
"Marš napolje!", "Ua", zaurlali su.
I to je scena iz Viskontijevog Sumraka bogova: tako fašizam kroz
neotpor prolazi kao nož kroz sir. I to bi jednom konačno morali
imenovati. Ne policijski, nego ideološki. Jer, šta će meni policija
da me brani od fašista i nasilja?!
Gdje?
Na ulici, u prevozu, na stadionima, u kafanama. Dovoljno ih je
videti kako hodaju, kako izgledaju, kako su obučeni. A onda čujem:
"To su deca!"...
"Poštedite me argumenata sitne dečice", kaže Miroslav Krleža.
Od tog Svetog Save, Žarka Lauševića koji stoji na sceni JDP-a,
ansambla Zeničkog narodnog pozorišta koji plače, dogodilo se mnogo
toga. Ali te pojave ne možete posmatrati izolovano; one su u
kauzalitetu. I zato taj ansambl još plače. Svi mi još plačemo.
Izuzev onih koji ne pamte ništa.
"Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja", kaže Hamlet.
Eto, otuda ta varvarizacija koja, uzgred, nije krenula od juče.
Kada je krenula?
Uzmite knjigu Bogdana Bogdanovića u kojoj analizira jezik na našoj
javnoj sceni krajem osamdesetih...
Mrtvouzice?
Tako je. Dakle, nije bio neophodan Memorandum SANU, Osma sednica CK
SK Srbije, Odjeci i reagovanja, snimci vođe iz donjeg rakursa,
mitinzi da bi čovek shvatio da će se iz svih "diferencijacija",
"preporoda", "događanja naroda" roditi – monstrum. Ne mislim samo u
ljudskom smislu; mislim i na takozvani Duh vremena.
I da se još jednom vratim premijeri predstave Sveti Sava: upravo
onako kako su se te noći ponašali oni koji su prekinuli predstavu,
tako su se ponašali i devedesetih; tako se ponašaju i danas. Svi!
Gledala sam na koji se način mobilišu, kako se taj nacionalni talas
podiže i sprema; kako ih lako obuzima ono slatko osećanje nacije.
Evo, sećam se da je u Ateljeu 212...
Čija je upravnica, velika Mira Trailović, 1988. otišla na miting na
Ušće, gdje se "dogodio narod". Kako onda očekujete da neko drugi
ostane imun na to slatko osećanje nacije?
Da, zbilja: odakle Mira Trailović na tom mitingu? Možda nije uspela
da izbegne nadolazeći talas "pozitivnosti" i "konstruktivnosti" koji
zna da bude tako zavodljiv? A možda se čovek naprosto uplaši da će u
toj opštoj euforiji i oduševljenju ispasti otpadnik? Jer, nemojte
zaboraviti ni to da je Mira Trailović bila surovo smenjena sa mesta
upravnika Ateljea 212; možda ima i toga.
Kako – surovo?
Mira Trailović je osnovala Atelje; to pozorište je bilo njen život.
E, onda se odnekud postavilo pitanje dva ili tri mandata; tražili su
da se povuče, da ode... Tog dana se pojavila u svojoj čuvenoj
zelenoj haljini.
Kakvoj zelenoj haljini?
Mira je volela da se kostimira; po njenoj garderobi smo uvek znali
kakva je predstava, koliko je sati. Kada je stigla u Atelje u toj
ogromnoj zelenoj brokatnoj haljini sa zlatnim optokom – koju smo, po
operi, zvali Ivan Susanjin – shvatili smo da se nešto sprema.
"Idem", rekla je mirno.
Očito, bilo joj je muka od tog silnog natezanja... Penzionisali su
je.
"Otkud Miri rak?", pitala sam kasnije Jovana Ćrilova.
Začuđeno me je pogledao.
"Dobila ga ja one noći kada su je penzionisali."
Inače, Mira Trailović nikada nije bila član partije; na mesto
upravnice Ateljea nije ju postavila vlast. Ali je tako otišla.
Nije bila član Saveza komunista?
Nikada!
Kada ste vi došli u Atelje 212? Posle Danila Kiša?
Posle Kiša, 1971. Bila sam student treće godine Akademije za
pozorište, film radio i televiziju. Ali, najpre sam 1969. postala
član žirija BITEF-a, a onda me je Mira Trailović pozvala u Atelje
212. Bilo je to vreme takozvanog velikog marša kroz institucije,
koji je došao odmah nakon studentskih demonstracija 1968. Nekako u
isto vreme, veliki jugoslovenski novinar Frane Barbieri – u to vreme
urednik NIN-a – pozvao me je da na dve strane nedeljnika koji je
uređivao pišem o jugoslovenskom pozorištu.
Kako ste postali član žirija BITEF-a?
Tražili su da u žiri tog trećeg po redu BITEF-a uđe i neko od
studenata; tako. A preporučili su me moji profesori sa Akademije.
Ko su bili ostali članovi žirija trećeg po redu BITEF-a?
Stojan Ćelić, Jovan Hristić, Slobodan Selenić, Borislav Mihajlović
Mihiz... Taj BITEF je bio čudo: od Luke Ronkonija do Eugenija Barbe.
Sećam se razgovora koji su u to vreme vođeni na BITEF-u: oprostite,
ali to se ne može upoređivati sa ovim danas.
Zašto?
Zato što se razgovaralo o različitim temama, ne samo o tome kako ko
glumi...
Čekajući da me primi na razgovor, ispred kancelarije Mire Trailović
sam ugledala čoveka kako čita "Njujork tajms". Počeli smo da
razgovaramo i on me upita jesam li možda letos bila u Puli, da li
sam gledala "Štićenika".
"Jesam", rekla sam. "Ali, taj scenarista... Ne možete da verujete
kakva je to glupost!"
"Ja sam scenarista", nasmejao se. "Zovem se Jovan Ćirilov."
U Ateljeu sam radila deset godina, do 1981.
"Idi i napravi svoje pozorište", rekla mi je Mira na odlasku.
Šta ste naučili od Mire Trailović?
Mnogo toga... Mira je uvek govorila da u pozorištu ne postoji
preneseni, samo stvarni autoritet. Pored toga, učila nas je koliko
je za predstavu važna takozvana pregledna proba.
Šta je pregledna proba?
Sastavite predstavu, a onda umetničko veće dođe i to pogleda. Mirine
primedbe su uvek bile precizne i tačne; imala je jedinstven dar da
komad vidi očima gledaoca.
"Ovo je dosadno!", umela je da kaže. "To što ste planirali kao
početak, obrnite, neka ide na kraju..."
Pored toga, imala je veštinu pravljenja kompromisa sa beogradskim i
jugoslovenskim javnim životom. Što je bilo izuzetno važno, budući da
je Atelje tih godina predstavljao pravi presek Beograda. Ne samo
zbog toga što se nalazio između Politike, Televizije Beograd i Radio
Beograda – i sve to u Ulici Lole Ribara – nego i zbog toga što se u
Ateljeu učilo šta znači imati argumente. A to je pitanje repertoara.
Koji nismo pravili samo mi koji smo tu radili.
Nego?
Došao bi, recimo, Danilo Kiš i rekao kako je nešto što smo planirali
da postavimo glupo; odmah bismo promenili. Isto je važilo i za
Slobodana Selenića.
Inače, kada sam došla u Atelje 212, Danilo Kiš mi je veoma pomogao
da shvatim kako šta u toj kući funkcioniše.
"Slušaj, nemoj da misliš da ćeš u Ateljeu sama praviti repertoar",
rekao mi je. "Kod Mire je sve drugačije."
"Šta je drugačije?", pitala sam.
"Jednom sam joj, sećam se, predložio da postavimo komad Romena
Vengartena Leto... E, onda Mira uzme telefon:
"Zdravo, Muhareme, ovde tvoja Mirica..."
Muharem Pervić?
Naravno...
"Vidi, Muhareme, ima jedan komad, baš mi kaže Danilica... Jesi čuo
za tu dramu?"
Slede Vava Hristić, pa Mihiz, pa ceo krug. Eto, da znaš: tako se
radi u Ateljeu!", objasnio mi je Danilo Kiš.
Naravno, kao i sve ostalo, ni vreme o kome govorim se ne može
posmatrati izolovano od političkih prilika u Jugoslaviji, od perioda
liberalizma...
Govorite o sedamdesetim godinama prošlog vijeka?
Govorim... U predstavama tog vremena često ste mogli da čujete
psovke, da vidite golotinju. Uzmite Kosu... Ili, nikada neću
zaboraviti kada nas je profesor Slobodan Selenić – a profesori su u
to vreme svoje studente vodili u pozorište – odveo u Atelje na
predstavu Rado Srbin ide u vojnike Bore Ćosića; i Seku Sablić:
"Vetar duva, muda mi se klate...", pevala je.
Bio je to jezik razaranja pristojnosti; istovremeno, ta skepsa, ta
ironija je bio pokušaj proboja kroz ideologiziranost, kroz
socrealizam; širenje granica slobode.
Ivan Vejvoda je napisao sjajan esej o jugoslovenskoj kulturi kao
spoljnoj politici SFRJ; o Jugoslaviji između Istoka i Zapada; o tome
kako je u vreme hladnog rata ovde uopšte bio moguć festival kakav je
bio BITEF.
Kako je bio moguć?
Tako što je Jugoslavija bila neka vrsta sučeljavanja ili
demonstracije mogućeg odnosa dva suprotstavljena sveta. Na BITEF se
nije dolazilo samo da biste igrali predstave; dolazilo se i zbog
toga da bi se videlo može li ta zemlja sa svojim posebnim i
drugačijim socijalizmom uspeti kao njihova nada. To naročito važi za
Nemce posle 1968. Hoću da kažem da je BITEF bio i veoma snažna
politička scena u kojoj ste imali stalni susret različitih svetova.
Sećam se, recimo, kada je Jurij Ljubimov stigao na BITEF... Ko sve
iz Njujorka, Berlina ili Londona nije došao u Beograd da vidi
Ljubimovljevu Taganku: od Fransiska Arabala preko Toma Stoparda do
Margaret Krojden!
To je deseti BITEF?
Deseti! Teatar nacija, 1977!
Iako nije sve uvek išlo glatko i bez problema, Jugoslavija je ipak
tih godina bila zapadna zemlja. Odnosno – prozapadna. I to sa svojim
dominantnim jugoslovenskim kulturnim konceptom. Uostalom, znate li
vi kako je nekada izgledalo Sterijino pozorje?! Ko su bili Ljubiša
Ristić, Dušan Jovanović, Goran Stefanovski?! Ili Dragan Živadinov,
Vito Taufera, Janez Pipan? Koju kulturu su ti ljudi predstavljali?
Jugoslovensku, naravno. Ako neka od njihovih predstava nije mogla da
se igra u Beogradu, igrala se u Zagrebu, u Ljubljani. Ta sloboda je
curila na mnogim mestima... Ili, šta je samo bila Misa u A-molu
Ljubiše Ristića?!
"Kulturni terorizam", govorio je Josip Vidmar.
Sedamdesetih sam razgovarala sa Josipom Vidmarom.
"Da, da" – rekao mi je, "Tomaž Šalamun, Dušan Jovanović, Lado Kralj,
Milan Jesih brukaju slovenački narod. Taj ulični rečnik..."
Međutim, kada bi predstava nekoga od ovih autora pobedila na
Sterijinom pozorju, Vidmar bi organizovao veliko slavlje.
Sa druge strane, Misu u A-molu je Danilo Kiš smatrao velikom
predstavom, supstratom i te literature i te epohe.
"Da bi prikazao putovanje, Ljubiša neprekidno otvara i zatvara vrata
od furgona; što i jeste putovanje" – govorio je Danilo Kiš. "Ili,
kada bacaju led na užareno kamenje... Izvini, to je Tora! Dakle, kod
Ljubiše nije reč o pukoj adaptaciji literature, nego i o
rediteljevom doživljaju nečega što proističe iz te literature".
Uzgred, kada je 1981, na šesnaestom BITEFU, izvedena Misa u A–molu,
čuvena sovjetska ministarka kulture, Jekaterina Fuceva – od koje se,
inače, u to vreme tresao ceo SSSR – pozvala je Miru Trailović...
Zašto ju je pozvala?
Da bi protestovala zbog izvođenja tog "antisovjetskog komada".
"Katarinočka, draga, mislim da je taj problem drug Tito još 1948.
rešio sa drugom Staljinom!", odgovorila je Mira. "Izvinite, ali ne
možete uticati na to hoće li se u Jugoslaviji nešto igrati ili će
biti zabranjeno."
I, spustila slušalicu.
Čekajte, kako...
Nema "kako"!... Pritom, ne kažem, pravljeni su kompromisi, pa bi se
na BITEF jedne godine pozvao Mosovjet, a sledeće Anatolij Efros ili
Ljubimov. Krajem sedamdesetih sam lično išla u Moskvu da u Beograd
dovedem Anatolija Efrosa. Mira Trailović me je učila kako da se
ponašam.
Šta vas je učila?
"Pazi", govorila je, "kada se završi predstava, uđi u pozorišni
salon, sedi i čekaj. Efros zna da ćeš doći, sve će ti reći... Samo,
povedi računa o tome da u sobi za pušenje ne naletiš na Ivana
Nagela, direktora pozorišnog festivala u Berlinu; pokušaj da do
Efrosa nekako stigneš pre njega."
Sedela sam tako u moskovskom Klubu književnika i čekala Anatolija
Efrosa. Odjednom, za susednim stolom sam ugledala Belu Ahmadulinu i
Bulata Okudžavu, koje sam – kao i Danilo Kiš koji je uvek divno
pevao Okudžavine pesme – već bila upoznala na jednom od BITEF-a.
Odmah sam, razume se, prešla za njihov sto. Ubrzo je prišao i Mihail
Švidkoj, urednik časopisa "Teatar". U vreme Glasnosti, Miša Švidkoj
će biti imenovan za ministra kulture SSSR.
Zašto vam je prišao?
"Znate li, drugarice Pavićevič, kako izgleda u Sibiru predavati T.S.
Eliota", pitao me je.
"Zašto?", odgovorila sam začuđeno.
"Zato što ću se, ako odmah ne pređete za svoj sto, u to i lično
uveriti", rekao mi je strogo.
Naravno, odmah sam se premestila, ali sam se sa Ahmadulinom i
Okudžavom dogovorila da se vidimo kasnije. Okudžavu je, sećam se, te
noći mučila zubobolja, pa smo nas troje njegovim automobilom satima
krstarili Moskvom, sve se nadajući da ćemo ipak uspeti da pronađemo
nekog zubara. Posle sam otišla i kod Ahmaduline kući. Kupila sam
cveće.
"Cveće?!", nasmejala se Bela. "Zaboga, Borka, kako ne donesoste boks
cigareta?"
Jeste li na kraju sreli Anatolija Efrosa?
Jesam. Efros je uskoro stigao na BITEF, i to sa svojim čuvenim Don
Žuanom. Efrosovo gostovanje je, zajedno sa Tagankom, u Beogradu bilo
veoma zapaženo; tim pre što je bilo skrivano u Moskvi.
Šta je bilo skrivano?
Mala Brona i Taganka su bila disidentska pozorišta u kojima se
publika glasno smejala, udarala nogama o pod, aplaudirala... I sve
to kako bi sprečila da "problematične" replike čuje onaj ko to ne bi
trebalo da čuje. Sedamdesetih sam išla i u Lenjingrad da gledam
predstave studentskog pozorišta Krasnaja zvjezda. Rekli su mi da
dođem do železničke stanice na kojoj će me neko sačekati; nikada
nisu govorili ko će to biti.
Kako ste se prepoznavali?
Stojite, čekate, a onda vam neko iznenada priđe i kaže da idete za
njim; tako.
Sa Efrosom je te godine u Beograd stigla i ministarka kulture SSSR
Jekaterina Fruceva koja nije mogla da razume zašto Efrosov Don Žuan
traje četiri, a Pismo za kraljicu Viktoriju Boba Vilsona pet, šest
sati.
"Zašto sve te predstave tako dugo traju?!", čudila se Fruceva.
I, kada govorimo o BITEF-u...
"Da bi se nešto videlo, potrebna je volja", kaže Herman Broh.
A svi smo veoma dobro videli da je ono što je Josip Broz Tito bio na
međunarodnom političkom planu, to Mira Trailović bila na
internacionalnoj kulturnoj sceni. Nažalost, pitanje je zašto odavno
u tom smislu ne postoji bilo kakav kontinuitet, zašto je sve tako
raspadnuto?
Zašto je?
Pre svega zato što smo ratovali od 1991. do 1999; ali i zbog toga
što smo sami izabrali da nam, umesto Mire Trailović i Danila Kiša,
kontinuitet budu Dobrica Ćosić, Oliver Antić ili Tomislav Nikolić.
Koji, uzgred, kaže kako je Jugoslavija bila "srpska greška". Žao mi
je, ali jugoslovenski socijalizam je bio poslednji i srpski i
hrvatski modernizam! To je bila moderna u svakom pogledu: u kulturi,
u shvatanju prostora, u arhitekturi, u kulturi življenja, u
izgradnji puteva, stadiona, bolnica, u odnosu prema obrazovanju,
prema pravima žena... Inače, ne znam da li ste čuli da su Crnogorke,
prve u Jugoslaviji, dobile pravo glasa, i to već u julu 1941. Taj
dekret je potpisao Milovan Đilas. Kao – književnik.
Nisam znala. Eto, ko bi rekao?!... Kada ste počeli da sarađujete sa
Ljubišom Ristićem?
Kada sam imala šesnaest godina: 1964. sam ga videla na radnoj akciji
Jadran magistrala, i to na deonici Bijelo Polje – Kolašin, naselje
Mladost. Još mi u ušima odzvanja ista pesma.
Koja?
"Druže Tito, samo piši, radićemo i po kiši!
Ti nam piši sa Kardeljom, radićemo i nedeljom!
Neka piše i Jovanka, radićemo bez prestanka."
Ljubiša je, sećam se, stajao posred kantine i upravo organizovao
svoj prvi štrajk. Tvrdio je da nas uprava loše hrani i potkrada.
A onda smo, kao studenti Akademije za pozorište, film, radio i
televiziju, 1968. učestvovali u studentskim demonstracijama.
Akademija se nalazila u Knez Mihailovoj, dijagonalno od Kapetan
Mišinog zdanja. Imali smo geštetner, štampali letke...
Ko?
Ljubiša Ristić, Lazar Stojanović, Branko Baletić, ja. Sećam se,
celog tog leta 1968. sam nosila neki žuti šešir. Kao i letke, sa
kojima bih svaki čas pretrčavala od Akademije do Kapetan Mišinog
zdanja. Onda bih se skinula u sobi profesora Aranđelovića,
raspakovala paket sa lecima i bacala ih kroz prozor Filozofskog
fakulteta.
Profesor Dušan Matić nam je tih dana bio dao zadatak da na časovima
napadamo ili branimo Osamnaesti brimer Luja Bonaparte.
"Hajde, deco!", govorio je. "Imate Anarchos, bez vladara! Osamnaesti
brimer Luja Bonaparte: "za" i "protiv"!"
I, diskusija bi krenula.
Ali, to nisu dolazili da slušaju samo Danilo Kiš, Bogdan Tirnanić,
Dušan Makavejev; dolazili su i policajci u civilu.
Znali ste da su tu?
Znali smo, naravno. Iako, pre Slobodana Miloševića, naoružana
policija nikada nije ušla na Beogradski univerzitet.
"Samo vi, dečice, nastavite!", govorio je Dušan Matić. "Neka svako
radi svoj posao".
Uglavnom, naša akademija je prva napravila Akcioni odbor protesta;
prvi smo, već u toku noći, smenili partijsku vlast; prvi smo
izbacili proglas o protestu koji su potpisali mnogi ljudi iz
kulturnog i javnog života Beograda; najzad, za razliku od ostalih,
studenti naše i Likovne akademije, kao i studenti Filozofskog i
Filološkog fakulteta jedini su do kraja ostali pri prvobitnih
jedanaest studentskih zahteva. Ostalih su se sa vlastima složili oko
četiri.
Na kojih jedanaest zahtjeva ste insistirali?
Tražili smo autonomiju Univerziteta, korenite društvene promene,
ostavke odgovornih za batinanja studenata kod Podvožnjaka na Novom
Beogradu... Bogdan Tirnanić je o tome pisao u "Susretu: Jedanaest
teza za napadanje i obaranje", to je bio naslov njegovog teksta.
Uglavnom, na poslednjem Savetu Univerziteta – to je već finale
protesta, uveče se igralo Kozaračko kolo – naša dekanica, Ognjenka
Milićević, Aleksandar Mandić i ja smo, kao predstavnici Akademije,
bili određeni da obrazložimo studentske zahteve. Sastanku je
prisustvovao i naš tadašnji rektor, Dragiša Ivanović. U prvom redu
su sedeli Miloš Minić, moj otac...
Vuko Pavićević, profesor etike na beogradskom Filozofskom fakultetu?
Tako je. Izašla sam da Savetu Univerziteta saopštim da se naša
akademija ne slaže sa onim što je dogovoreno. I ta ogromna Sala
heroja!... Znala sam da vodim izgubljenu bitku... Kada god
razmišljam o tim događajima, o šezdesetosmoj, često mislim kako se u
mom životu zapravo uvek ponavlja ista scena.
Koja scena?
Krećem ka govornici, približavam se i čujem kako masa viče: "Ua!",
"Provokator!"...
Ko je to govorio?
Studenti koji su prihvatili prekid demonstracija.
"I, šta ako je i provokacija?! Zašto se vi toliko plašite
provokatora?!", rekla sam tresući se od straha.
Kao i mnogi drugi, tada sam naučila šta znači govoriti pred masom.
Što je, po mom mišljenju, jedno od najvećih dostignuća studentske
pobune 1968.
Ipak, taj eho iz Sale heroja će me pratiti ceo život. S tim što se
"provokator" nadograđivao, pa sam u međuvremenu postajala i
"izdajnik" i "otpadnik" i "ženetina" i "veštica" i "komunjara" i
"Jugosloven"...
U čemu još vidite značaj tih studentskih demonstracija koje su
završene Titovim riječima da su studenti u pravu?
U tome da je pobuna jugoslovenskih studenata 1968. takođe bila deo
internacionalnog, evropskog pokreta. Naime, kao što danas postoji
veliki evropski dosluh sa desnicom i fašizmom – koji je, uzgred,
uvek nacionalan i provincijalan – tako je u to vreme postojao dosluh
u levim idejama, u antifašizmu koji je, naravno, uvek
internacionalan. Ali, sve o čemu govorim nije došlo onako, iz
rukava, nego ste, recimo, na tom istom BITEF-u prethodno imali i
Living teatar i ceo revolucionarni teatar Amerike; pre toga ste
imali proteste protiv rata u Vijetnamu, pa jugoslovenski
antifašizam, Jugoslovene u Španskom građanskom ratu... Sve je to bio
deo istog sveta. Sa druge strane, osim ruševina u svakom pogledu,
šta je stvorio nacionalni talas devedesetih? Pa, ništa!
Šta se dogodilo posle vašeg govora na Savetu Univerziteta?
Vratila sam partijsku knjižicu.
Bile ste član SKJ?
Naravno da sam bila član SKJ. I to od svoje osamnaeste do dvadesete;
ukupno dve godine.
Dvije godine?! Kako ste onda, za razliku od dugogodišnjih lojalnih
partijaca, danas vi "komunjara", a oni – demokrate?
Eh, kako?! Devedesetih je, na osnovima antikomunizma, sklopljen pakt
između dela ondašnje levice i nacionalista. I, eto, to su vam naši
disidenti! Otuda ta laž, hipokrizija, blasfemija...
Pomenuli ste Bogdana Tirnanića...
Zajedno sa Dušanom Otaševićem, Leonidom Šejkom, Milovanom
Vitezovićem, Bogdan Tirnanić i ja smo pisali u Susretu. Urednik nam
je bio Mirko Klarin; lektor – pesnikinja Marija Čudina. Što je,
nakon ulaska sovjetskih trupa u Čehoslovačku 1968, postao ozbiljan
problem.
Kakav problem?
Nedugo nakon sovjetske invazije, u Susretu smo štampali letak u kome
smo pozvali građane da u znak protesta bojkotuju predstavu
Malograđani Maksima Gorkog, koja se tih dana igrala u Ateljeu 212.
"Malograđani na BITEF-u u Beogradu,
obaveštavamo vas da su trupe Varšavskog pakta 21. avgusta 1968. ušle
u Čehoslovačku. Vratite se kućama!", pisalo je na letku.
Tirnanić i ja smo stajali ispred Ateljea i posetiocima taj letak
bukvalno ubacivali u ruke; oslovljavali smo ih sa – "IB-ovci". Tako
sam se obratila i Aci Popoviću, dramskom piscu.
Niste znali da je Aleksandar Popović bio na Golom otoku?
Nisam. Iskreno, nisam ga ni prepoznala.
"Na smrt ste me preplašili", govorio mi je kasnije.
Istovremeno, ispred Ateljea su Bojana Marjan i Želimir Žilnik bili
parkirali "spaček", na koji su, da bi imitirali tenk, bili postavili
sulundar. Tokom suđenja Ranim radovima, taj "spaček" je bio
prepoznat.
Niste mi rekli zašto je protest ispred Ateljea 212 povezivan sa
Marijom Čudinom.
Rusi su naš protest protumačili kao organizovani napad na SSSR.
Jovan Ćirilov mi je kasnije pokazao tekstove iz sovjetske štampe:
teatar Mosovjet je, recimo, bio konsterniran zbog činjenice da su u
Beogradu bili sprečeni da odigraju predstavu. E, sada, budući da su
Marija Čudina i Leonid Šejka bili prijatelji sa Mihajlom Mihajlovim,
sa Barovićima i Đilasima koji su važili za "antisovjetske elemente",
u Moskvi su verovali da je sve koordinirano. Tim pre što je
istovremeno i istim povodom u glavnom gradu SSSR protestovala neka
njihova grupa umetnika. Uostalom, tako to rade službe, zar ne?
Uskoro je redakcija "Susreta" bila raspuštena.
Zbog tog letka ili...?
Zbog letka. I to odlukom Gradskog komiteta Beograda, na kojoj je
govorio i moj otac.
"Ovde protestuje elitna omladina koja izgleda ne zna šta je radnička
klasa, šta je siromaštvo, šta su stvarni problemi našeg društva!",
rekao je.
Nije vas branio?
Nije.
Vidjela sam da ste, poslije odlaska iz Ateljea, 1981. u Pivari
osnovali pozorište Nova osećajnost. Sa kim?
Sa Egonom Savinom, Sonjom Savić, Suadom Kapić, Mirjanom Karanović,
Gišom Bogunovićem... Sezonu je otvorila predstava Egona Savina,
Makbet.
Inače, Nova osećajnost je 1984. postala deo Godo festa, na kome je,
tokom samo jednog leta, proizvedeno sedam, osam predstava. Zajedno
sa Art-filmom i KPGT-om, bili smo smešteni u Kapetan Mišinom zdanju.
Pomogao nam je tadašnji gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović.
Odatle smo izbačeni čim je Bogdan otišao. Ali, pre toga smo uspeli
da postavimo Tajnu Crne ruke, i to oslanjajući se uglavnom na knjigu
Vladimira Dedijera.
Sarajevo 1914?
Jeste... Danas se svi bave Prvim svetskim ratom, Mladom Bosnom koja
se tumači iz ugla pojedinih država, i to uglavnom u kontekstu ratova
devedesetih. Iako je jasno da je Mlada Bosna zapravo bio
jugoslovenski i pokret Južnih Slovena. Pa, valjda je ovde neko čuo
za Masarika?!... Oprostite, ali ne razumem zašto se ovde toliko
laže; zašto se tako uporno vrši revizija istorije? Zbog čega se
falsifikuje?... Kada sam prvi put videla BITEF na ćirilici, verujte
da sam bila šokirana. Ne zbog ćirilice, nego zato što nema i
latinice. Iako je to u neku ruku logično, budući da se BITEF, umesto
u Ulici Lole Ribara, danas održava u Svetogorskoj. A šta je kog
đavola Lola Ribar kriv?!
Niste pitali Jovana Ćirilova?
Nisam.
Kada ste došli u Beogradsko dramsko pozorište?
Početkom devedesetih, i to kao umetnički direktor. Čim sam stigla, u
Beogradskom dramskom je počeo štrajk. Štrajkovao je ceo kolektiv. I
to uglavnom zato što nije prihvaćen repertoar koji sam bila
predložila.
Šta ste predložili?
Vučjaka Miroslava Krleže. Bilo je planirano da ga režira Zlatko
Sviben. Sledeći je bio Ivan Cankar. I on je odbijen. Pre toga sam na
zgradu pozorišta postavila Maljevićev krst. Odmah je krenulo
gunđanje koje je kulminiralo nakon predloga da postavimo Krležinog
Vučjaka... Uzgred, Miroslav Krleža je jedno vreme stanovao tu, preko
puta Beogradskog dramskog.
U pozorišnoj vitrini koja je, tokom jedne od patriotskih gužvi bila
razbijena, dugo je stajala velika fotografija Tita i Krleže. Uspela
sam da je sačuvam i da je, čim je imenovan za upravnika BDP-a, vrtim
Nebojši Bradiću.
Kada ste došli u pozorište, ko je bio direktor Beogradskog dramskog?
Više se i ne sećam... Ali, nije samo direktor bio problem. Imali ste
različite patriotske elemente koji su se gnušali ideje jugoslovenske
kulture, jugoslovenskih pisaca, repertoara koji bi bio sa tim u
skladu. Posebno ih je iritirao Miroslav Krleža, koji je, po mom
mišljenju, tih godina bio naročito aktuelan.
Zašto?
Zato što se čovek u nešto kontinuirano kune, nešto osporava; na taj
način uvek nešto bira. A Miroslav Krleža je uvek bio moj izbor.
Zašto je on bio važan? Pa, zato što je, recimo, Jugoslaviju s pravo
doživljavao kao najveće dostignuće jugoslovenskih naroda. U tom
smislu, Krleža je i danas od presudne važnosti: druga obala nije
samo druga nacija, nego i druga klasa. I zato se u Centru za
kulturnu dekontaminaciju od 2012. igra Krležin Izlet u Rusiju.
Krleža je važan i zbog toga što je svima rekao ono što je trebalo da
kaže.
Šta im je rekao?
"Nisu Srbi doputovali ovamo da odbrane Rijeku, nego da uhapse
svakoga ko ne urla: Živeo kralj Petar!", kaže u Pijanoj novembarskoj
noći 1918.
Istovremeno:
"A vi ćete se pokloniti svakome ko se na belom konju pojavi na Dravi
ili na Soči."
Svakome, dakle, ono što je zaslužio!
Tačno! Inače, tu Pijanu novembarsku noć 1918. sam radila sa Ljubišom
Ristićem i Nadom Kokotović. Split, 1979. Kasnije smo sa tom
predstavom bili pozvani na BITEF. Interesantno, zbog nje su nas
napali i u Beogradu i u Zagrebu. Predrag Matvejević mi je doneo
primerak zagrebačkog "Danasa" koji nas je bio optužio da smo tom
izvedbom "skrnavili Meštrovićev Kaštelet u Splitu".
A u Beogradu?
U Beogradu je bila prekinuta Hronika BITEF-a u kojoj smo gostovali
Nada Kokotović, Ljubiša Ristić, Slobodan Selenić i ja.
Zašto je prekinuta?
Zato što Ljubiša nije dozvoljavao da se Krleža na bilo koji način
stavlja pod sumnju.
Ko je Krležu stavljao pod sumnju?
Slobodan Selenić... Iste noći, u Klubu prosvetne zajednice smo
Ljubiša, Nada Kokotović, Muharem Pervić, Milan Vukos, Stojan Ćelić,
Slobodan Selenić i ja nastavili raspravu o prirodi srpskog
nacionalizma i prirodi svih nacionalizama koji su kasnije srušili
Jugoslaviju. Branio nas je Stojan Ćelić.
"Nemojte... Ova deca su poslednje dobro koje nam je ostalo", govorio
je.
Ali, da se još jednom vratim na vaše pitanje: zašto je Krleža važan?
Dakle, on nije važan samo zbog te emancipatorske, jugoslovenske
ideje, nego... O tome je lepo govorio Danilo Kiš.
"Kroz Krležine rečenice duva vetar", rekao je Kiš u intervjuu Boru
Krivokapiću.
Eto zato! I zato što je Krležina kritička misao ogromna, povezana sa
levim idejama; što je rečena jezikom koji vuče napred. I zato što je
Krleža – temelj!
Budući da Beogradsko dramsko pozorište nije htjelo ni Krležu ni
Cankara, šta ste sledeće predložili? Kako je, uostalom, okončan vaš
štrajk?
Najpre su nam isekli telefone, a onda počeli da po oglasnoj tabli
ostavljaju poruke na kojima je pisalo – izdajnici... U to vreme su u
pozorištu radili Azra Čengić, Enver Petrovci, Rozalia Levaj, Uliks
Fehmiu, Haris Burina... Kada bih god pozvala Envera Petrovcija,
govorili bi: "Hej, Šiptar, zove te direktorka!" Uostalom, o tome vam
je pričao i Uliks Fehmiu.
Pošto se situacija nije smirivala, u međuvremenu sam dobila poziv da
dođem na razgovor u Skupštinu Srbije; pozvao me je njen predsednik,
Aleksandar Bakočević.
Zašto vas je pozvao?
Raspitivao se šta se događa, zašto neće Krležu...
"Znate, moram da vam kažem da sam svojevremeno i sam iz tog
pozorišta morao da odem."
Je li vam rekao zbog čega?
Jeste: zato što je u to vreme u BDP-u postojalo neko čvorište...
Kakvo čvorište?
Ono što danas nazivamo strukturama DB-a. Ali, ne bih o tome...
Razgovor sa Bakočevićem nije dugo trajao. A nije ni imao nekog
posebnog efekta.
"Druže Bakočeviću", rekla sam, "znam da ste me pozvali zbog mog oca
koji je verovao da ćete, kao prvi socijalistički funkcioner koji je
na ruci imao sat sa kompasom, u ovoj zemlji ipak uspeti nešto da
promenite."
"Otac vam je bio neobično skroman i pošten čovek", odgovorio je
Bakočević, ispraćajući me. "A vi ste, drugarice Pavićević, energična
žena, koja će sa problemima znati da izađe na kraj."
I?
Ništa! To je sve!
E, onda su krenula pisma, napad na Harisa Burinu, koji je tada živeo
u univerzitetskom naselju na Banovom brdu, u stanu mog oca. Dok je
Haris bio u pozorištu, nekoliko momaka je upalo u stan i njegovoj
ženi stavilo pištolj u usta.
"Ti si ta napolitanka!", rekli su.
Tada sam prvi put čula taj grozni izraz; značio je da je – "mešana".
Posle napada na Harisa Burinu, Nikola Barović mi je rekao da odmah
odem u MUP, u Odsek za terorizam, i da podnesem zahtev za nošenje
oružja.
Vi?!
Da, da, ja... Pitala sam ga zbog čega.
"Zato što ćete tek tada ozbiljno shvatiti", odgovorio je. "Nećeš ga
dobiti, ali će im biti jasno da ćeš se tući."
Sledećeg dana sam zaista otišla u MUP, u Odsek za terorizam.
"Dobar dan", rekla sam. "Ja sam Borka Pavićević, umetnički direktor
Beogradskog dramskog pozorišta. Došla sam da mi date dozvolu za
pištolj."
Pokazala sam pisma Radetu Šerbedžiji koja su počinjala: Tužni
Hrvatu, idi u Zagreb pa to što govoriš u Beogradu reci Tuđmanu; decu
ćemo ti... Ispričala sam šta se dogodilo Harisu Burini, pokazala
pisma koja su tih dana stizala i na adresu Beogradskog dramskog
pozorišta.
Izgleda da su ozbiljno shvatili tu moju demonstraciju, pa su
uznemiravanja uskoro prestala.
Ko je potpisivao ta pisma? Ili su ona bila anonimna?
Jedno od njih su, sećam se, potpisali "dvesta patriota iz Čikaga".
Pitali su me da li Srpkinja u beogradskom teatru sme da govori na
taj način. Crvenim slovima su bile podvučene reči: repertoar,
katarza... Mi, rekli su, ne razumemo taj vaš jezik.
Na temelju ovih pisama, uključujući i ona koja je dobijala Mira
Furlan, rediteljka Ana Miljanić je Centru za kulturnu
dekontaminaciju krajem devedesetih postavila predstavu Projekat K.
Kasnije sam išla i kod Nade Popović Perišić, tadašnje ministarke
kulture Srbije, žalila joj se da se u Beogradskom dramskom vrši
progon glumaca i ljudi druge nacionalnosti.
Je li vas zaštitila?
Nije.
"Uvek dižeš paniku", rekla je. "Neće biti da je sve baš tako kako
opisuješ..."
Još jednom smo se srele, razgovarale o tome; ali, bilo je već kasno.
Haris Burina je uskoro napustio Beograd.
Vjerujem da ste mnogo puta do sada čuli primjedbu da ste, kao
umjetnički direktor Beogradskog dramskog, u trenucima kada je
Jugoslavija gorela, u svom pozorištu postavljali "lake komade" kakav
je, navodno, bila i hit predstava BDP-a Zapali me; u kojoj je,
inače, igrao i Haris Burina.
Razmišljajući o tome kako da publiku vratim u pozorište, u početku
sam bila odlučila da napravimo rimejk Mačke na usijanom limenom
krovu sa Snežanom Bogdanović i Žarkom Lauševićem; da onda postavimo
Staklenu menažeriju, pa Zapali me... Istovremeno, na repertoaru smo
imali i Sedmoricu protiv Tebe, koju je radio Nikita Milivojević i
Mrožekove Emigrante i Čehovljevog Ivanova i Ko se boji Virdžinije
Vulf i Bordel Žan Ženea i Naše očeve u režiji Ane Miljanić i O
prošlosti, diplomsku predstavu Kokana Mladenovića... Najzad, imali
smo i Čekajući Godoa. Sećam se, ta predstava je izvedena 25. juna
1991. U publici su bili i stari godoovci. Krcata sala! Vladica
Milosavljević je bukvalno visila na nekom reflektoru. Igrali su Miki
Manojlović, Žarko Laušević, Slavko Štimac i Miodrag Krivokapić. Rade
Šerbedžija i Ljuba Tadić su svako malo odlazili u upravničku
kancelariju, čekajući su da se u Skupštini Jugoslavije građanima
obrati premijer Ante Marković.
Čekajući Godoa je režirao Haris Pašović?
Jeste. Harisu je te večeri bila uručena Nagrada "Bojan Stupica"...
Predstava je imala neverovatan uspeh. Ovacije!
Već sledećeg dana smo mogli da vidimo tenkove JNA kako zloslutno
krstare Slovenijom.
Zanimljiva je bila i predstava Sedmorica protiv Tebe; Uliks Fehmiu
je igrao glasnika koji dolazi na kraju komada i kaže:
"Ni Eteokle ni Polinik; sad sam ja vlast!"
Nikita se dosta mučio da reši tu scenu. Ideju je dobio Uliks Fehmiu.
To se u Hamletu zove – Mišolovka.
Koga ste ulovili?
Dok smo spremali Sedmoricu protiv Tebe, ispred američke ambasade u
Beogradu je održan miting organizacije Bela ruža. Govorila je i
Biljana Plavšić. Pored nje je stajao i naš sekretar iz pozorišta,
koga je Uliks video na televiziji. Inače, kao glasnik, Uliks je u
predstavi trebalo da nosio belo odelo. Videvši te noći u Dnevniku
RTS-a našeg sekretara, predložio je da ispod kostima obuče
nacističku uniformu i da ga, kada izađe na scenu, dok izgovara svoju
repliku, polako skine. Na kraju je ostao u nacističkom odelu,
govoreći: "Sada sam ja vlast!"
Tih dana je goreo Vukovar.
Repertoar Beogradskog dramskog se menjao sve do negde 1993, kada sam
to pozorište konačno napustila.
Zašto ste otišli?
Rekli su mi da odem. I to na zahtev tadašnjeg ministra kulture
Miodraga Đukića. Sve se to, inače, dogodilo posle našeg odlaska u
Pariz...
Čijeg odlaska?
Kao deo Beogradskog kruga, Bogdan Bogdanović, Mirjana Miočinović,
Goran Marković, Željko Vuković, Nikola Barović i ja smo 1993.
otputovali u Pariz, gde smo govorili u knjižari Fnak. Domaćini su
bili Predrag Matvejević i Bernar Anri Levi. U publici su sedeli neki
silni ljudi, dijaspora... Mirjana Miočinović je u jednom momentu
rekla kako je u Beogradu na vlasti fašistički režim. Nastao je lom!
"Vi niste Srpkinja!", vikali su iz publike.
"Iz Gline!", kratko je rekla Mirjana Miočinović.
Tokom kasnijeg sastanka sa Rolanom Dimom i Žakom Langom, u ime
civilnog društva u Jugoslaviji – Civilni pokret otpora – zahtevali
smo da se zaustavi rat u Bosni i Hercegovini i da se, kako bi se
otklonile posledice etničkog čišćenja, prizna multidržavljanstvo. To
je bio program. Onda smo sa istim programom otišli i u Savet Evrope
u Strazbur. Tadašnja predsednica Saveta, Katrin Lalimijer mi je,
deset godina kasnije, rekla kako je tek 2002. shvatila o čemu smo
tada govorili.
U Beogradu nas je dočekao tekst Darka Ribnikara...
"Politikinog" dopisnika iz Pariza?
Tako je. U Beogradu su se naprosto utrkivali ko će žešće da nas
napadne: Ribnikar nas je optužio da smo u Francuskoj "bacili bombu";
Aleksandar Berček je tražio da se proglasimo izdajnicima; na
televiziji su se svakodnevno protiv nas vrtele izjave Radmile
Milentijević; na toj čuvenoj oglasnoj tabli u Beogradskom dramskom
pozorištu osvanuo je članak iz "Politike" i ostalih novina ispod
koga je pisalo – izdajnici! Jedno vreme su čak polemisali i o tome
da li je moja majka Hrvatica ili je Slovakinja, Čehinja... Na kraju
nas je ministar kulture Srbije, Đukić, nazvao "nadrealističkom
kloakom", "pacovima iz pariske kanalizacije". Sledećeg dana sam bila
pozvana na razgovor kod direktora Beogradskog dramskog Mite Ristića.
Prethodno je popio dva viskija.
"Moram nešto da ti kažem", rekao mi je.
"Mito, znam šta ćeš da mi kažeš", rekla sam i otišla iz Beogradskog
dramskog pozorišta.
Tada sam naučila šta znači izraz "sa strane".
Šta znači?
Znači da pozorište pripada onima koji su u njemu zaposleni; ostali
su – sa strane. I ti sa strane, ti takozvani drugi su uvek predmet
strašne odioznosti. Jer, u pozorištu imate one koji rade za honorar
i one koji primaju plate. I u tome je ceo problem: ovi koji su
unutra uvek misle kako ti sa strane rade nešto na njihovu štetu, na
njihov račun. Nikada nisam uspela da im objasnim da ne štete, nego
da doprinose pozorištu. Slično ste imali u Ateljeu, sa Oliverom
Frljićem. Ko je tu zapravo igrao Zorana Đinđića? Ko je bio sa
strane?...
Nažalost, vremenom naučite da sa strane nije greh samo u pozorištu,
nego i u društvu u kome postoji takvo pozorište. Jer, to sa strane
se odnosi na sve: na pitanje ko je koje nacionalnosti, ko je koje
vere, političkog ili seksualnog opredeljenja; ono ceo aparat
definiše kao sistem koji ne želi bilo kakvog uljeza. U takvom
pozorištu, kao i u državi, drugi su uvek drugi na različite načine.
Uostalom, pogledajte te nesrećne emigrante koje svi progone;
pogledajte Konstantina, razne fajgele: drugost je za sve njih smrtna
opasnost! Uvek! Uprkos pozivanju na Evropu, ta politika je, za
razliku od one jugoslovenske, nužno konzervativna i nacionalistička;
ona je patriotska, podobnička, zatvorena. Arogancija i inferiornost
na istom mestu. A to neminovno upućuje na jedno – na provinciju! |
