|
Velika je bila Borka u svom pozivu dramaturga, dramaturga u
pozorištu i javnosti, ali velika i u delima onih s kojima je
sarađivala, a najveća, i bez premca, u kontekstu koji je udahnula
ovoj sredini u trenutku kad je ovde kultura potpuno porušena, a koji
se zove i zvaće se dok uopšte bude Južnih Slovena – Centar za
kulturnu dekontaminaciju (CZKD).
Značaj CZKD-a je presudan za ono što se, upravo zbog CZKD-a, u
Srbiji i danas može nazvati srpskim društvom i jugoslovenskom
kulturom. Zahvaljujući CZKD-u, koji personifikuje upravo Borka (pa
je stoga i bilo sinonimno govoriti da se nešto zbiva u CZKD-u, ili
kod Borke), srpsko društvo je, teško oštećeno, uspelo da ne nestane.
Posle razaranja i razbijanja SFRJ, kroz neprestani
dvadesetpetogodišnji rad CZKD-a, srpska kultura je ostala u
egzistencijalnoj vezi sa izvorištem svoje modernosti – sa
Jugoslavijom. CZKD je pokazao da Jugoslavija ne mora da bude državna
zajednica da bi bila zajednički habitus ličnostima koje govore istim
maternjim jezikom i zgođeni su i zgađeni istom istorijom, a nužno
grade povest zajedničke kulture.
Kroz delovanje CZKD-a, Republika Srbija je, iako
četničko-monarhistički revidirana, ostala u živoj vezi sa idejom i
praksom antifašizma, koja je moralni temelj Evrope, i to ne Evrope
kakva trenutno jeste, nego kakva tek može da bude kao humano društvo
i humanistička kultura. Šta nam to govori? Da se u radu CZKD-a,
nasuprot destruktivnim učincima političke i kulturne elite, Srbija
neprestano konstituiše kao avangarda evropejstva, da je, naime, CZKD
balkansko jezgro same Evrope kao nerealizovanog a potencijalnog
prostora i vremena slobode, jednakosti i bratstva među ljudima, ma o
kojim njihovim evropskim i neevropskim narodnostima da je reč.
Borka je utemeljila i gradila instituciju koja misli, jedinu
instituciju svetskog značaja u Beogradu, kojeg su, u isto to vreme,
srpska kulturna i politička elita sunovratile u palanku. I Borka je,
ingeniozno, umela da gradi instituciju koja će uzajamno graditi i
nju samu i njene saborke i saborce. Uspostaviti takav dijalektički
obrazovni proces između svog nedovršivog dela i svoje trajno
razvijajuće ličnosti, nazivam genijalni projektom.
Nad kapijom koja vodi u dvorište CZKD-a, u kojem je očuvana jedina
autentična kaldrma u Beogradu, ne stoji natpis, ali svako ko je
prošao kroz tu kapiju zna šta bi jedino moglo da nad njom piše kad
bi tu bilo napisano: ko u ovaj dom ulazi, nek za sobom ostavi i
religiju i naciju, i državljanstvo, i mamu i tatu, imovinu i zvanje,
sve ono što nije njegova ličnost, sve ono što nije plod njegove
beskompromisne odluke, njegovog hrabrog izbora i dela na koje se
usudio. A ako na to nije spreman, onda makar mora dobro da zna na
šta nije spreman.
Dom je to, dakle, ličnostima, znanima i neznanima, koje u njemu
nalaze utočište pred navalom svih tih fantazmi koje nazivamo
nacijama, verama, očevima, zastavama, majkama, državama… jer čovek
je samo ono što sam od sebe izgradi, čovek je plod svojih odluka i
sopstvenog dela, čovek je plod smelosti svoje imaginacije, inače je
Srbin, Hrvat, Albanac, Amerikanac, Nemac… pravoslavac, katolik,
musliman… i tako u nedogled i u ništa, ništeće ništa.
Stoga se kao u svojoj kući, u svojoj rođenoj, ne rodnoj kući, u
CZKD-u osećaju i domaći i strani – ta se razlika tu bestraga gubi
kao puka iluzija – i visokoobrazovani i neuki. Pisaće se i piše se o
slavnim ljudima koji su u CZKD-u govorili i činili, i bili deo
CZKD-a, ali čitava jedna knjiga o CZKD-u postoji, u duhu doduše,
potencijalna knjiga, o ljudima koji su tu našli utočište, a smatramo
ih anonimnima. Mnogi su od njih redovno pratili programe i potom
postavljali pitanja učesnicima, mnogi su od njih ćutali, slušajući
druge kao svoj unutrašnji glas, u tišini. To su gubitnici u
tranziciji, u procesu dehumanizovanja društva iz započetog projekta
socijalizma u postvarenost kapitalizma. NJih smo na scenu izveli u
jednoj od pet mojih cezekadeovskih predstava „Ibzenov Neprijatelj
naroda kao Brehtov poučni komad“.
Borka je bila ateistkinja. Kako to danas gordo i opasno zvuči!
Pričala mi je i ovo: jednog kišnog dana, krajem devedesetih godina
minulog veka, pred kapijom ugledavši tadašnjeg patrijarha Pavla,
pozvala ga je da uđe i u odžakliji CZKD-a skuvala mu čaj. Ona nije
ugostila patrijarha, poredstavnika Srpske pravoslavne crkve, nego
jednog starog čoveka koji je kisnuo. Napokon je i s njim, posle
toliko decenija, neko razgovarao kao čovek s čovekom.
Neposredna u svakoj prilici i sa svakim, potpuno lišena ikakvog
oblika uštogljenosti, ceremonijalnosti, govorila je bez fraza, a
svoje ogromno znanje predavala je kao proživljeno iskustvo, nikad
knjiški. Oblik njenog govora, takođe i njenog pisanja, jedno je sa
sadržajem, koji je uvek ukazivao na kontekst, koji je stvarao
kontekste. Bio je to originalni, borketanski stakato, i bile su to
disonance, koje su omogućile da se međusobno povežu, u kulturnim
navikama, odaljene, otuđene pojave, ličnosti i pojmovi.
Bit Borkinih rečenica, često nedovršenih, često u nagoveštaju kojim
stvar o kojoj se govori pred nama u trenu, neočekivano, iskrsne
cela, a da nije definisana i time ubijena u pojam, bit Borkinih
rečenica, hoću da kažem, jeste u sinkopama. U njima se čuva tajna
moći njenog prodornog uviđanja i raskrinkavanja okoštalog smisla
onoga što inače smatramo poznatim, zaključenim, rešenim, gotovim.
Sve zaključeno nužno vodi Konačnom rešenju. Stoga je Borkin govor
uvek ključao kao na izvorištu.
Kad govorim o strukturi Borkinog govora i pisma, tom naglom
smenjivanju kratkih i dugih, vrlo kratkih i vrlo dugih, digresivnih
rečenica, toj raskošnoj dodekafoniji glasova, koja smisao uviđa pri
spajanju pojmova, a ne u prozivanju njihovih definicija, onda tu
strukturu sebi jasno predočavam kao da gledam filmove Dušana
Makavejeva.
Struktura montažnih rezova i jukstaponiranje sadržajno i idejno
disparatnih sekvenci u filmovima Dušana Makavejeva potpuno odgovara
načinu govora Borke Pavićević. I jedno i drugo su zadali sebi
zadatak da ne izražavaju ono što su već naučili, a učili su naširoko
i naduboko, nego da odatle samo krenu da bi sebe iznenadili
neočekivanim novim uvidom, koji se u želji jedino sluti. To je eros.
I to je ironija, ironija ne kao stilska figura, kako nas zatupljuju
o njoj u školama, nego ironija kao metoda saznavanja. Ironija kao
odmak od sebe kakav već jesi i juriš u dalje osvajanje sebe.
Jeste, sledeći trenutak postojaće samo ako si ga omogućio ovim. |
