|
Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja
Biserko u razgovoru za Autonomiju navodi da zapad počinje da menja
politiku prema Srbiji, odnosno da je došao kraj politike podrške
Aleksandru Vučiću, koji “nije ispunio nijedno obećanje”.
Biserko ističe da Kosovo po prvi put ima inicijativu, koje je steklo
preko taksi uvedenih na srpsku robu. Ona smatra da je u pitanju
odgovor na “sva ponižavanja Kosova koja dolaze iz Beograda,
opstruiranja ulaska u međunarodne organizacije, ali i daljeg
priznavanja Kosova kao nezavisne države”.
Da li sve češće negativne ocene politike Aleksandra Vučića koje
dolaze iz EU, ali i drugih zapadnih institucija i organizacija,
najavljuju promenu politike zapada prema Srbiji?
EU i druge institucije zapadne međunarodne zajednice su očekivale da
će Srbija i predsednik Vučić biti sposobni da ostvare neke od
postavljenih zahteva kao što je, na primer, normalizacija odnosa sa
Kosovom. Zbog toga nisu blagovremeno reagovale na rapidno urušavanje
situacije u samoj Srbiji. Tome je sada došao kraj jer, kako se
očekivalo, Vučić nije ispunio nijedno obećanje. Okrenuo se podeli
Kosova, odnosno cilju koji je odavno na stolu. To i nije lično
njegova orijentacija već cilj državne politike Srbije. U tom pogledu
sve dosadašnje vlade ponašale su se isto.
Zbog same situacije u EU, došlo je do interregnuma koji popunjavaju
razna nagađanja, ali i aspiracije na kojima se radi zakulisno. Sve
dok se situacija u EU ne stabilizuje, proširenje na Zapadni Balkan
će biti na ledu, što ne znači da je Zapadni Balkan napušten. Nakon
svih uvida u Srbiju i ponašanje političkih elita, Zapad je u fazi
promišljanja novog pristupa prema Srbiji.
Kako ste rekli, posle sedam godina nismo daleko odmakli u rešavanju
kosovskog pitanja. Najnovije vesti nikako ne zvuče dobro. Da li ipak
ima neke nade da će se situacija promeniti?
Pitanje Kosova je za sada zamrznuto, odnosno održava se status quo.
Međutim, odnosi između Srbije i Kosova se pogoršavaju. Kosovo prvi
put ima inicijativu preko taksi uvedenih na srpsku robu. To je na
neki način odgovor na sva ponižavanja Kosova koja dolaze iz
Beograda, opstruiranja ulaska u međunarodne organizacije, ali i
daljeg priznavanja Kosova kao nezavisne države. Sve to je dovelo do
napetosti. Međutim, Srbija nije odustala od podele. Nakon što je
podela skinuta sa dnevnog reda (pre svega zbog oponiranja Nemačke, a
i Velike Britanije), predsednik Vučić se obratio Saboru SPC, a potom
i parlamentu. U svom ekspozeu je prilično tačno definisao problem,
ali i dalje ne odustaje od podele. On računa na promenu stava
Trampove administracije, ali to nije izvesno jer tome se
suprotstavljau brojni stručnjaci za Balkan koji su svesni šta dalja
etnička fragmentacija znači za stabilnost Balkana.
Konsolidacija EU, kao i izbor njenih novih čelnika su od ključnog
značaja za Zapadni Balkan. U međuvremenu i Kosovo i Srbija, odnosno
i Tači i Vučić, tvrde da nema rešenja bez SAD. Srbija naravno,
smatra i da bi Rusija trebalo da ima udeo u rešavanju kosvskog
pitanja. Oslanjajući se na ova dva aktera, Srbija u suštini gubi iz
vida gde je zapravo njena prirodna pripadnost – u okruženju i u EU.
Treba imati ipak u vidu i činjenicu da se Srbija opire promenama i
reformama, da deli konzervativne vrednosti, da je netolerantna, da
je nacionalizam dominantna ideologija i još uvek bez prave
alternative. Sve se više oslanja na iliberalne režime u EU kao što
je Višegradska grupa, nadajući se da će preko njih dobiti podršku
koja će je izdvojiti iz balkanskog konteksta. No, čini se da je to
kratkovida strategija koja nema šansi na uspeh.
Sedam godina je prošlo otkako je Srpska napredna stranka na vlasti.
Kako biste procenili ovaj period na unutrašnjem i na spoljašnjem
planu?
Reforme i demokratizacija nisu prioritet ove vlasti. Srbija nema ni
spoljnu ni unutrašnju politiku koja ukazuje kuda ona ide. Do sada
nije obznanjena nikakva nacionalna strategija pred paralamentom.
Urušene su sve institucije (proces u trajanju), ali i sva nezavisna
regulatorna tela. Medijska scena je gora nego za vreme Miloševića i
preko nje se formatizuju pogledi na sva važna pitanja. Znači, ne
postoji dijalog, kako u društvu, tako ni u parlamentu. Srbija se u
međuvremenu autoizolovala do te mere da više nije sposobna
komunicirati sa spoljnim svetom. Ministarstvo za inostrane poslove
je pevačko društvo, nekompetentno i bez vizije. I nadasve
neprofesionalno. Srbija se primitizovala, ona je zapušteno društvo
iz koga dnevno odlaze svi koji to mogu.
Da li se u Srbiji nazire politička alternativa Vučićevom režimu? I
kako je uopšte moguće promeniti ovu vlast koja čvrsto drži sve
poluge vlasti, uključujući i – kako ste i sami istakli – medije i
institucije koje bi trebalo da budu nezavisne?
Nažalost, alternativa nije na vidiku, što ne znači da nezadovoljstvo
građana neće narastati. Ne zna se u kom pravcu to može da se
razvije. Nažalost, i režim i opozicija su zaglavljeni u nacionalizmu
kojim homogenziju naciju protiv regiona, protiv sveta, protiv
suočavanja, protiv pravne države… Korupcija caruje više nego ikada.
Sve se vratilo u devedesete, elite su ponovo ohrabrene da nastave sa
svojim aspiracijama u region, o čemu svedoče aktivnosti Srbije u
svim susednim zemljama. Nije se odustalo od Republike Srpske, niti
Crne Gore, koju sada tretiraju kao unutrašnje pitanje. Odnos SPC
prema Crnoj Gori je u suštini negiranje Crne Gore i crnogorske
nacije. To zbunjuje strance i tera ih na razmišljanje o Srbiji u
dužoj vremenskoj perspektivi. U suštini, aktuelni režim je do kraja
ogolio Srbiju i naterao svet na novi pogled na Srbiju. Odlazak ove
vlasti, kad do njega dođe, biće težak i ne baš nežan. Imaju sve
represivne mehanizme pod kontrolom, medije, desničarske ekstremne
grupacije, podršku Rusije za takvo ponašanje. Sve u svemu, Srbija
propada. Njen je najveći problem moralna devstacija i neposobnost da
se suoči sa samom sobom.
Iako su izbori za Evropski parlament, prema mnogima, zaustavili, bar
delimično, uspon esktremne desnice, ipak je snaga ovih stranaka
neupitna. Izbori u Danskoj su pokazali i jednu zabrinjavajuću
pravilo, „izdominirali“ su levičari koji takođe vode antiimigrantsku
politiku. Kako komentarišete takve tendencije?
Normalno je i da EU prolazi kroz turbulencije, jer su na dnevnom
redu ozbiljne reforme koje joj predstoje. U pitanju je sudar dve
koncepcije – iliberalne i liberalne, dalja integracija ili vraćanje
na suverene države. Iliberalnu podržavaju i SAD i Rusija. O tome se
sada već dosta zna, o kanalima finansiranja desničarskih grupa,
Brexita i svega što se izjašnjava protiv EU, najuspelijeg evropskog
projekta.
Evropski izbori su ipak pokazali da postoje nove snage koje su ovom
prilikom izašle na površinu – liberali i zeleni. Izgubile su
tradicionalne partije koje su decenijama održavale status quo. To
više nije moguće, jer pred EU, uostalom i pred celim svetom, su novi
izazovi, novi problem na koje još uvek ne postoje odgovori.
Činjenica je takođe da se svet kreće opasnom ivicom, što i nepažnjom
može dovesti do nesagledivih posledica. Potrebne su nove elite, novi
lideri koji će hrabro iskoračiti iz sigurnih pozicija i preuzeti
rizik bez kojeg nema rešenja. |
