|
1. Ovo je performans-predavanje, jednoipočasovna predstava o
predstavi u nastajanju. Publika će imati priliku da, kao u ateljeu,
vidi iz čega i kako nastaje jedna predstava o najvažnijoj temi, o
zločinu genocida, čija nerasvetljena senka, duge dvadeset četiri
godine, pomračuje ovo društvo tako snažno da ono ne može da se
konstituiše sve dok je sa sebe ne ukloni.
2. Pozorište je realizovana, predočena imaginacija, imaginacija
pretvorena u život, doduše eksperimentalno, na malom uzorku, na
pozorišnoj sceni, u amfiteatru, ali to je jezgro mogućeg novog
života jednog društva. Pozorište, dakle, može da bude učiteljica
budućnosti. Ne priznajući masovni zločin u Srebrenici kao genocid,
Republika Srbija poništava sebe kao republiku. Zašto Republika
Srbija ne priznaje evidentan genocid u Srebenici, koji je genocid
prvo u projektu, u zamisli kulturne elite, pa u vojno-političkoj
realizaciji Miloševićevog režima? Samo zato da bi oni koji su
inspiratori tog genocida i dan-danas bili najugledniji pripadnici
kulturne i političke elite, a da bi senku genocida na svojim plećima
nosili nedužni građani i građanke, za tuđe zlodelo plaćajući
sopstvenim indukovanim sramom i stidom.
3. Duhovnici srebreničkog genocida i etničkih čišćenja još uvek su
ista kulturna elita u Srbiji, koja određuje državnu politiku i
kulturnu orijentaciju prema svojim zločinima, držeći građane i
građanke kao taoce u tom određenju, nametnuvši im ideološku,
nacionalističku iluziju da se priznanjem genocida navlači krivica na
srpski narod. Sasvim suprotno, priznati činjenicu genocida u
Srebrenici, znači distancirati se od njega. Sve dok nedužni na
svojim savestima nose ovu lažnu krivicu za masovno zlodelo koje je
izvršio jedan režim, a koje je najpre počinjeno u imaginaciji, u
zamisli njegove kulturne elite koja je i danas kulturna elita, neće
biti ni javnog vremena ni javnog prostora za slobodnu imaginaciju,
dakle, za slobodu čoveka u Srbiji.
4. Čovek je, pre svega, biće imaginacije, i ta ga osobina drastično
izdvaja iz životinjskog sveta. Čovek je biće koje u duhu, u mašti,
može najpre da prevaziđe zadatosti postojećeg, i da ga prema toj
slici zatim menja. Pozorište naprosto javno predočava ovaj proces
imaginacije koja interveniše u stvarnosti, i to predočavanje
prevazilaženja granica postojećeg jeste bit dramaturgije.
5. Kao što sam u predstavi „Vox Dei – građanska neposlušnost“, pred
lice pravde izveo aktuelnu vladu i aktuelnog predsednika republike,
da odgovaraju pred važećim zakonima republike za dokaziva nedela
koja su protiv nje počinili, a za šta društvo još nije sposobno (evo
kako o toj predstavi uporno ćuti), tako i u predstavi o Srebrenici
želim da učinim ono za šta društvo, na vlastitu štetu, još nije
sposobno.
6. Ponavljam, bit jedne republike jeste u tome da se stavi na stranu
žrtava koje ne moraju biti njeni građani, a protiv zločinaca koji su
njeni građani. Bit Srbije kao republike može se ispuniti ako za dan
svoje žalosti proglasi Dan genocida u Srebrenici. Time se sećanje na
genocid pretvara u sećanje na solidarnost, sažaljenje, bratstvo i
slobodu, a gubi se kao osećanje krivice. Priznavanjem genocida koji
su u njeno ime počinili oni koje osuđuje kao sopstvene neprijatelje,
jedna republika nalazi svoju svrhu i postaje ambijent slobode za
svoje građane. Da mogućnost svoje slobode društvo najpre može da
oseti i prozre u pozorištu, ja u to verujem.
7. Staviti publiku u akciju, ili pretvoriti publiku u javnost, to
jeste cilj pozorišne umetnosti. Ono što mene u ovom slučaju zanima,
i što je prvorazredni socijalni i estetski zadatak, jeste da,
počevši od Uvoda u predstavu, a naredne godine i predstavom
„Srebrenica. Kad mi mrtvi ustanemo“, sprečim buduće masovne zločine.
Jer, novi će se zločini starih razmera izvršiti na ovim našim
prostorima ukoliko ne ugasimo njihovo kulturno vrelo. Vladajuća
kulturna elita širi nacionalističku kulturu mržnje, etničkog
čišćenja i genocida, danas podjednako kao što je to radila i pod
Miloševićevim režimom za taj režim. Isti su to ljudi, ljudi nahvao
koji generišu zločine nazbilj.
8. Izvršioci počinjenih zločina uglavnom su osuđeni. Osuđeni su
uglavnom i organizatori tih zločina. Čak su i nalogodavci osuđeni.
Ali, akademici tih zločina, pesnici, duhovnici genocida, i danas su
najugledniji ljudi u ovom društvu. Oni bi morali biti prozvani,
prokazani i kažnjeni, kako bi pravedni ljudi mogli da žive ponosno.
Počnimo s tim u pozorištu, počnimo, naime, od pozorišta! |
