|
Poslanik Srpske napredne stranke Marko Atlagić do sada je bio poznat
po slavopojkama Aleksandru Vučiću koje mogu slobodno da uđu u svaku
antologiju udvorništva, vređanju političkih protivnika, napadima na
članove akademske zajednice koji su kritički nastrojeni prema
vlastima, povremenim psovačkim nastupima, te onomatopeji kojom je
nastojao da ometa opozicione poslanike, što je zvučalo kao meketanje
i mukanje. Ovaj živopisni predstavnik naroda, na nesreću onih koje
predstavlja, proširio je ovih dana svoj šaroliki repertoar na
pretnje zatvorom i smrću.
Na skupštinskom zasedanju Atlagić je uzeo na zub Dubravku
Stojanović, redovnu profesorku Odeljenja za istoriju Filozofskog
fakulteta u Beogradu, autorku brojnih ozbiljnih naučnih studija,
ženu koja se ne libi da javno iskaže svoje kritičke stavove prema
društvu u kojem živi, što uvek čini argumentovano, pametno i etički
besprekorno.
Upravo su njeni stavovi bili uzrok Atlagićevog napada, pa je optužio
Dubravku Stojanović da spada "u red najvećih falsifikatora", da o
Gavrilu Principu misli ono što "piše samo austrijskim i nemačkim
udžbenicima", a najviše su ga iznervirali stavovi koji se odnose na
Kosovo i Republiku Srpsku.
"Profesorka Stojanović se zalaže da se, citiram: 'Srbija odrekne
Kosova i Metohije i Republike Srpske', završen citat. Znate,
gospodine Ševraliću, po Ustavu i po Krivičnom zakoniku gde bi
spomenuta profesorka trebala da danas boravi? U buvari. Znate šta je
buvara? U zatvoru. Da ne kažem, po Kaznenom zakoniku knjaza Miloša,
kako bi završila", pripretio je Atlagić u patriotskom zanosu.
Paranoja i teorija zavjere
Na njegov sramotni nastup reagovali su pokretači Inicijative #105 od
5 miliona, koju čine brojni nastavnici i saradnici Filozofskog
fakulteta, otvorenim pismom građankama i građanima Srbije u kojem,
između ostalog, stoji: "Sasvim je jasno da je mislio na Kazneni
zakonik za Kneževinu Srbiju iz 1860, glava 9: 'Izdajnik otečestva
kazniće se smrću'". Pri kraju pisma navode: "U svakoj normalnoj
državi ovakvom narodnom poslaniku bio bi oduzet poslanički imunitet
i protiv njega bi bila podignuta optužnica za govor mržnje i pretnje
smrću. To se, naravno, neće desiti jer je on samo slika i prilika
ove vlasti koja tendenciozno i uporno gura društvo u sukob širokih
razmera".
Atlagić se nije ni tu zaustavio, već se okomio na još jednu izjavu
Dubravke Stojanović, pokazujući ličnim primerom koliko istina može
da zaboli. Veli nesrećni Atlagić: "Ona je izjavila i ovo, citiram
'da su danas na vlasti u Srbiji elite koje su napravile rat, pa u
njihovom interesu je da se zaboravi odgovornost', završen citat. Ona
ne zna, a ja verujem da vi znate da su rat izazvale SAD, EU i
Vatikan, u prvom redu i Nemačka".
Atlagić inače nije neka nepismena, neobrazovana suklata, kako bi
svako razuman pomislio, on je doktor istorijskih nauka i profesor
Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa sedištem u
Kosovskoj Mitrovici.
Dakle, njegovo objašnjenje uzroka rata nije teorija zavere, niti
izraz lične i kolektivne paranoje, već takoreći naučno tumačenje.
Što takvih naučnika ima tmušta i tma ispred svake lokalne
prodavnice, naučnika koji izlažu u dlaku iste teorije o ratu, dok
ispijaju četvrto Jelen pivo, i to bez doktorata iz istorije – to
samo svedoči o genijalnosti našeg naroda. Jedino je nepravedno što i
takvi stručnjaci nisu univerzitetski profesori poput Atlagića, iako
to svojim znanjem očigledno zaslužuju.
Jedan misli, ostali klimaju glavom
Usput budi rečeno, Stojanović je u intervjuu za dnevni list Danas
rekla: "Na vlasti u Srbiji, ali i svuda oko nas, imamo iste elite
koje su rat i napravile, pa je u njihovom životnom interesu da se
zaboravi odgovornost srpske strane i njihova sopstvena".
Atlagić malo sažima citate, ponekad ih iskrivljuje, redovno izvlači
iz konteksta, ali uglavnom pokazuje potpunu nesposobnost da shvati o
čemu Dubravka Stojanović uopšte govori, jer je njegovom skromnom umu
svaka kompleksnija misao, koja se ne kreće u okviru paranoičnih
nacionalističkih konstrukcija, jednostavno nedostupna.
Naprednjaci svakodnevno stvaraju atmosferu pretnji, cenzure i
zastrašivanja, u krstaškom ratu protiv svakog ko je kritički
nastrojen prema njihovoj vladavini. Da se samo Vučić & vučići uveoci
pitaju, u Srbiji ne bi postojalo ni ovo malo kritičke javnosti
gurnute na marginu, svi bi pevali ode i panegirike voljenom vođi i
izveštavali o sveopštem procvatu Srbije pod mudrom naprednjačkom
vlašću, a retki disidenti koji se usude da se usprotive režimu
završavali bi po kazamatima u gluvoj tišini, bez znanja javnosti.
Atlagić je otišao i korak dalje od svojih partijskih kolega, pa je
izrazio želju da hapsi i ubija zbog delikta mišljenja. Sloboda
mišljenja je zagarantovana Ustavom Srbije, ali je to za Atlagića
samo mrtvo slovo na papiru, on sanja o drugačijem društvu, koje bi
moglo slobodno da skine tanku evropsku glazuru, da se potpuno
odrekne vladavine prava i da hrabro zakorači u teror i tiraniju.
Iz njegovih reči, kao i iz brojnih sličnih nastupa njegovih kolega,
ne izbija samo netrpeljivost prema drugačijem mišljenju, već je to
čista mržnja prema svakom mišljenju, prema ljudskoj misli kao
takvoj. Što nije nikakvo čudo: prvi i poslednji put kad je neka
misao ušla u Atlagićevu glavu, on je taj incident proglasio
neovlašćenim upadom na privatni posed, nakon čega se nesrećnoj misli
izgubio svaki trag. Mišljenje je opasna aktivnost koja poštenog
partijskog poslušnika može samo da osujeti u građenju karijere, pa
se takvim neprijateljskim delatnostima nipošto ne treba odavati.
Svaki naprednjak zna da po mišljenje treba ići u kabinet predsednika
Srbije, jer u partiji vlada stroga podela rada: jedan misli, a svi
ostali klimaju glavom.
Duhovno čedo Staljinovih dostavljača
Ono što Atlagić priziva u svom govoru zapravo su staljinističke
čistke i stvaranje društva po Staljinovom modelu. Staljinistički
procesi protiv svakog ko se drzne da izrazi sumnju u vladajuću
garnituru, progon svake kritičke misli i svakog ko se usudi da kaže
nešto istinito o društvenoj i političkoj stvarnosti u kojoj živi –
to je naprednjački ideal. Takvi procesi nisu mogući bez onih svesnih
članova društva koji nadležnim organima dostavljaju svoje komšije,
kolege, prijatelje, članove porodice i ostale neprijatelje naroda.
Atlagić je dušu dao za dostavljača, u toj časnoj profesiji mogao bi
da pruži svoj maksimum i postigne zapažene rezultate, čak i u vrlo
oštroj naprednjačkoj konkurenciji. Njegovi napadi na kritički
nastrojene intelektualce ponajviše podsećaju na denuncijacije
Staljinovih dostavljača. Jedan od njih, Boris Aleksandrovič Djakov,
prozaik i dramaturg, član Saveza pisaca, Atlagićev duhovni srodnik,
posvetio je život otkrivanju narodnih neprijatelja, baš kao i naš
poslanik. On je NKVD-u predavao materijale vrlo slične Atlagićevim
difamatorskim besedama. Tu je bilo reči o "antisovjetskoj agitaciji
koju sprovode posebna lica i grupe ljudi koji rade u književnosti i
umetnosti", o "sistematskoj neprijateljskoj agitaciji", o
"neprijateljskoj diskreditaciji" zaslužnih partijskih velikana, o
"antisovjetskom raspoloženju i ponašanju" raznih intelektualaca, o
"podrivačkom radu niza lica u sovjetskoj kinematografiji", o
zlikovcima koji imaju "posprdan odnos prema sovjetskoj kulturi,
prema celoj našoj sadašnjosti, prema komunistima koji rukovode
umetnošću".
Na osnovu ovakvih i sličnih optužbi streljani su ili skončali u
Gulagu silni ruski pisci i intelektualci, da im se do dana današnjeg
ni grob ne zna. A sve na osnovu zloglasnog člana 58. koji je
predviđao najstrože kazne za tzv. kontrarevolucionarnu delatnost. Ta
odrednica bila je širok pojam koji je mogao da obuhvati praktično
sve, a najpre svaki vid slobodnog mišljenja.
Jedan od osuđenih za kontrarevolucionarnu delatnost bio je i veliki
ruski pisac Boris Piljnjak koji je streljan u aprilu 1938. godine. U
svedočenjima tokom istrage govorio je o svom prijateljevanju sa
ruskim revolucionarom i piscem Viktorom Seržom, a jedan njihov
razgovor izgledao je ovako: "Došli smo na misao da su političke
prilike preteške, da se oseća nečuven pritisak države na ličnost, da
su čovekova prava da izrazi svoje mišljenje svedena na nulu, da
živimo u pravom opsadnom stanju".
Arhipelag Srbija
Piljnjakove reči o strašnoj sovjetskoj realnosti oslikavaju idealno
društvo kako ga zamišljaju Marko Atlagić i njegove brojne partijske
kolege, od šefa poslaničke grupe Aleksandra Martinovića pa sve do
njihovog partijskog gazde. Naprednjačko potezanje verbalne batine na
svakog ko kritikuje vlast, svakodnevne pretnje intelektualcima i
mislećim ljudima, zastrašivanje svakog ko se usudi da kaže koju
istinitu reč o srpskoj realnosti – zloslutno prizivaju
staljinistički model društva u kojem će čovekova prava da izrazi
svoje mišljenje biti svedena na nulu.
Atlagićeve pretnje Dubravki Stojanović hapšenjem i smrću zbog
izgovorenog mišljenja su staljinizam u čistom obliku i jasno
pokazuju kuda su se naprednjaci uputili – pravo u zagrljaj
neprežaljenom drugu Džugašviliju. Bez obzira što Atlagić deluje kao
zli pajac, njegove reči treba shvatiti ozbiljno, budući da se radi o
predstavniku vlasti. Njegova pretnja možda nije baš najava državnog
terora prema neistomišljenicima, ali je nedvosmisleno upozorenje
svima da težnja ka takvom teroru postoji u naprednjačkim redovima.
Tako Vučićevi posilni shvataju borbu svog šefa protiv takozvane
"lažne elite". A za Vučića je lažna ona elita koja ga kritikuje, dok
je prava intelektualna elita ona koja ga hvali i za to dobija bogate
dotacije iz budžeta, adekvatna nameštenja i druge beneficije. Kao
što je za Staljina pomenuti Djakov bio pripadnik prave intelektualne
elite. Sve dok nije došao red i na njega da oseti blagodati
Lubjanke, a potom i Gulaga.
Sudeći po Atlagićevim skupštinskim nastupima, naprednjaci u Srbiji
priželjkuju slično stanje sveopšteg straha za goli život, nalik na
Sovjetski Savez iz jedne rečenice Borisa Piljnjaka koju navodi
Viktor Serž u Uspomenama jednog revolucionara: "U zemlji nema
nijednog odraslog mislećeg čoveka koji se ne bi zamislio nad tim
kako ga mogu svakog trenutka streljati". |
