|
U jesen 2018. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju
predstavljena je knjiga Živeti svoje ideale. Sonja Biserko, skica za
portret, koju su prijatelji i saradnici priredili povodom Sonjinog
70. rođendana. Svoj prilog u toj knjizi Borka Pavićević je naslovila
„Lepo ime Sonja“. Ustvari, iza ovog nevinog naslova je odličan
psihološki portert Sonje Biserko („Možda je Sonja i perfekcionista,
ali prvo u zahtevu prema sebi. Istovremeno, ona je retko i
neuobičajeno vredna osoba, vredan radnik, istraživač, putnik,
tekstopisac, izdavač… Živi ono što zastupa i predata je svojoj
misiji onakvoj kakvu je sama složila i nametnula, a, i to bez
ostatka – rečju Sonja je svoje mane pretvorila u vrline. Gubitak
zemlje u kojoj je rođena okrenula je u dobitak i radom, i
artikulacijom uzroka i posledica i borbom za prava slabijih od
sebe“).
Pre početka predstavljanja knjige, u čemu je takođe učestvovala,
Borka mi je, držeći u rukama knjigu, rekla: „Dobro je što je ovo
urađeno“. Reagovala sam spontano: „Napraviću skicu i za Vašu
biografiju“. Dobila sam neočekivan odgovor: „Ja bih to volela“.
Shvatila sam to kao njenu potrebu za bilansom ne samo njenog života
i rada. Ali i Borka i ja, od nje starija 14 godina, mislile smo da
imamo vremena. Tu istu potrebu za bilansom osetila je u Borkinom
slučaju i Ana Miljanić, pripremajući predstavu povodom 50-godišnjice
studentske pobune na Univerzitetu u Beogradu 1968. godine, a
naročito u planiranju monografije povodom 25-godišnjice postojanja i
rada Centra za kulturnu dekontaminaciju.
* * *
Smrt Borke Pavićević ovog leta u Beogradu imala je veliki odjek u
mnogim sredinama (dramski pisci, pozorišni reditelji, glumci;
antifašističke organizacije i mirovni pokreti; nevladin sektor) i u
mnogim centrima (osim Beograda: Sarajevo, Zagreb, Skopje, Ljubljana,
Podgorica, Kotor, Danilovgrad, Priština, Varšava, Štokholm). U
medijima. Čak i oni mediji u kojima je ona, godinama, bila meta
napada pokazali su pristojnost, objavljujući učtive informacije o
njenom odlasku. Zastali su pred njenom smrću, a možda – pred njenim
životom.
Prijatelji, saradnici, mnoge javne ličnosti videli su u Borki
Pavićević jedinstvenu pojavu u kulturnom i društvenom životu Srbije,
i Jugoslavije tokom više decenija. Njen otpor ratu, veliko
angažovanje u antiratnim manifestacijama. I, razume se, njenu
graditeljsku ulogu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, na čijem je
čelu bila od 1995. godine do svoje smrti.
U danima opraštanja od Borke Pavićević – ključ za razumevanje njene
pojave dao je filmski reditelj Želimir Žilnik. Na komemoraciji u
Centru za kulturnu dekontaminaciju Žilnik je rekao: „Devedesetih
godina na prostorima bivše Jugoslavije se klalo. U toj tragičnoj
situaciji žene su bile bolji deo društva“. Zaista, žene su se
protivile mobilizaciji svojih muževa, braće, posebno dece – za još
jedan rat. Bilo je trezvenih žena i u nekim političkim partijama,
nevladinim organizacijama, u vladi Zorana Đinđića, u gotovo
ilegalnim udruženjima žena u lokalnim zajednicama. Među novinarima i
u Zagrebu i u Beogradu… Ali, Žilnik je imao na umu „veštice“, (prema
Srpskom rječniku /1852/ Vuka Stef. Karadžića, „vještica je žena koja
/po pripovetkama narodnim/ ima u sebi nekakav đavolski duh, koji iz
nje u snu iziđe i stvori se u leptira, u kokoš ili u ćurku, pa leti
po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu…“). Tako su u Srbiji
pod režimom Slobodana Miloševića nazivane žene na čelu nevladinih
organizacija: Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo), Sonja
Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava), Biljana Kovačević Vučo
(Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava), Staša Zajević
(Žene u crnom) i Borka Pavićević u Centru za kulturnu
dekontaminaciju, jedinom mestu sa koga su i sve pomenute nevladine
organizacije mogle da obznane svoje suprotstavljanje politici rata,
osude etnička čišćenja, ratne zločine, milionsko izbeglištvo i ratna
razaranja zemlje. Upravo te žene je ratna propaganda lišila ličnih
imena i „oblepila“ ih etiketama koje su imale za cilj i da ih
egzistencijalno ugroze (Grujica Spasović je nabrojao etikete kojima
je bilo „oblepljeno“ ime Borke Pavićević: strana plaćenica, ustaša,
izdajnik, provokator, otpadnik, balija, veštica, komunjara). A svaka
od „veštica“ je ličnost. Njihove su profesionalne vokacije različite
(sociolog, diplomata, pravnik, filolog, dramaturg). Funkcije
njihovih organizacija bile su različite. Bilo je sporova i među
njima. Ali su, devedesetih godina one bile ujedinjene u otporu ratu
kao načinu rešavanja spornih pitanja u zemlji, zločinima. Posle
rata, suprotstavile su se relativizaciji zločina i utemeljile
kulturu sećanja. One su važno poglavlje istorije srpskog društva od
osamdesetih godina do sada. Otpor koji su one artikulisale i
simbolisale tek treba da bude istražen da bi se dobio odgovor ne
samo na pitanje zašto nije uspeo devedesetih godina, nego zašto ne
uspeva ni danas.
Ujedinjene u borbi za opšte dobro, ove su žene posebne i zato su,
čini se, – nezamenjive. Otud je, uz mnoge emocije koje je izazvala
smrt Borke Pavićević, najsnažnije bilo osećanje – praznine. Osećanje
da je bitno osiromašen prostor koji je ispunjavala ova žena
dramaturg, kolumnista, organizator sa strategijom, žena sa etikom i
stilom, ova građanka sveta. Osećanje da je smrt zaustavila jednu
energiju u kojoj su bili koncentrisani talenat, znanje, iskustvo
(Mirjana Miočinović je na komemoraciji citirala pesmu Danila Kiša
„Na vest o smrti gospođe M.T.“ /Mira Trailović – L.P./ – „Kako dobro
obavljen posao, Smrti, Kakav uspeh, Srušiti takvu tvrđavu“).
Možda će zvučati paradoksalno, ali praznine – za početak – mogu
ispunjavati pokušaji da se – uz pomoć dokumenata i u sećanjima –
osvetli ličnost Borke Pavićević. Ona je i sama to činila. Svojim
kolumnama popunjavala je praznine koje su ostavljale smrti njenih
savremenika: pozorišnih umetnika, učesnika studentskih protesta
1968. godine, antifašista, mirovnjaka, istorijskih ličnosti…
Ponekad, njena kolumna je i jedini trag o ponekom od njih. Time je i
svesno stvarala zaostavštinu na kojoj se temeljio smisao postojanja
Centra za kulturnu dekontaminaciju. A u svojim kolumnama ostavila je
mnogo dragocenih podataka i za istoriju te institucije.
* * *
Na vest da će ishod Borkine bolesti biti fatalan, njoj veoma bliska
Tanja Petovar rekla je: „Živela je dvesta života“. Ustvari, bio je
to jedan život: veoma bogat, retko intenzivan i, protivrečan.
Borkino shvatanje slobode bilo je blisko doktrini anarhizma.
Neograničena sloboda imanentna je njenom umetničkom porivu. Nigde u
Borkinim tekstovima nisam našla ni parafrazu Bakunjinovog stava:
„Strast rušenja je isto tako stvaralačka strast“. Ali sam uvek
osećala da je i taj stav elemenat njenog mišljenja.
U mladosti, Borka Pavićević je branila pravo na pobunu. I
učestvovala je u pobuni protiv sistema, konvencija, dogmi. Nije to
pravo poricala ni učestvujući veoma aktivno u obeležavanju
40-godišnjice studentske pobune 1968. godine (2008). Na okrugli sto
povodom 50-godišnjice istog događaja (2018) došla je sa svojom
„torbom“ (koju je duhovito opisao Grujica Spasović) punom artefakta
o ’68. Vadila je iz „torbe“ i publici pokazivala značke,
proklamacije, zabranjene brojeve „Studenta“, legitimaciju za ulazak
na „okupirani“ Filozofski fakultet… Prošlo je pola veka, napisano
mnogo knjiga – ali za Borku to nije bila istorija. Govorila je sa
strašću, i na najbolji način ilustrovala autentičnu atmosferu
studentske pobune.
U isto vreme stvorila je instituciju koja, u izvesnom smislu,
predstavlja ostvarenje njenog projekta društva: tradicija i moderna,
jednakost i demokratija (društvena svojina i politički pluralizam),
dijalog umesto monologa, prava drugačijih i slabijih, kompromis u
ime opšteg dobra.
I neki prijatelji su to, ponekad, videli kao preveliku širinu,
„opraštanje“. Ali, Borka se nije dala pokolebati. Kod nje je
postojala izvesna napetost između realnih suprotnosti i težnje za
ravnotežom. Sve to nije moguće objasniti bez poznavanja porodičnog
ambijenta u kome je odrastala, kao ni bez onog u porodici koju je
svorila. Ni bez njenog karaktera. A i zanat ju je učio da ništa nije
jednostavno.
Borkin projekt društva podrazumevao je i „male“, „kratkoročne“
ciljeve, rešavanje onoga što je „pod nosom“ (napraviti klupe u
dvorištu Centra, zalivati cveće, očistiti sneg).
* * *
Smrt definitivno osamljuje čoveka. Ali njegov život povezan je sa
mnoštvom drugih ljudi među kojima se neki izdvajaju. U životu Borke
Pavićević to su: njen otac, univerzitetski profesor Vuko Pavićević;
njen suprug, advokat Nikola Barović i njihov sin Jovan; Mira
Trailović, pozorišni reditelj i kultna upravnica Ateljea 212, te
teatrolog Jovan Ćirilov, sa kojim je sarađivala i prijateljevala
pola veka.
Borka Pavićević rođena je 5. juna 1947. godine u Kotoru. Njena
majka, Sonja Huri, poreklom Čehinja, rođena u Splitu, bila je
učiteljica. Otac, Vuko Pavićević rođen je u Rsojevićima -
Danilovgrad (po knezu Danilu Petroviću), crnogorski gradić između
Podgorice i Nikšića.
Često sam sa Borkom razgovarala o njenom ocu. Poslednji put, možda i
najduže, kada smo prošle jeseni putovale u Danilovgrad na veče
sećanja posvećeno crnogorskom političaru, predsedniku Saveznog
izvršnog veća, Veselinu Đuranoviću. Poznavala sam profesora
Pavićevića i veoma sam ga poštovala. Sretala sam ga na sednicama
Ideološke komisije Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda čiji
je bio član. Razgovarali smo o staljinizmu i zaključivali da to nisu
samo logori – već sistem. Daleke 1951–1953, Vuko Pavićević je pisao
kritičke članke o radovima Dušana Nedeljkovića i Olega Mandića, kao
domaćim varijantama staljinizma. Nije pripadao beogradskoj grupi
praksisovaca, a i oni su se prema njemu odnosili držeći se načela:
Ko nije sa nam, taj je protiv nas. Oni među njima koji su napisali
memoare (Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović) ostavili su i pisani
trag o tome.
Druga tema razgovora sa profesorom Vukom Pavićevićem bili su
studentski događaji 1968. godine (od 2008. nadalje nazivani
studentska pobuna). Tada sam prvi put čula za Borku. Imala je 21
godinu. Zajedno sa Bogdanom Tirnanićem, Mirkom Klarinom i Slobodanom
Mašićem bila je u redakciji lista „Susreti“ koji se našao na udaru
režima – „to je imalo biti raspušteno, kao i revolucionarni
’Student’“ – pisala je sa pritajenom gorčinom mnogo godina kasnije
(Glava u torbi).
Očekivali su da ih Borkin otac „brani i odbrani“ na sednicama
Ideološke komisije. Međutim, on je „izneverio“ njihova očekivanja.
„Nije nas“, kaže Borka – „ni branio ni odbranio, rekao je da je naše
bavljenje Markuzeom (Marks, Mao, Markuze) sasvim legitimno, ali da
li mi imamo uvid u život omladine radničke klase“.
Ono o čemu je profesor Vuko Pavićević razmišljao, a nije govorio,
Borka će razumeti mnogo kasnije, u razgovoru sa profesorom
književnosti na Filozofskom fakultetu, Miodragom Popovićem, piscem
studija o Vuku Karadžiću, romantizmu u srpskoj književnosti, kao i
važne knjige Vidovdan i časni krst (1976) zbog koje je bio napadan
od srpskih nacionalista u akademskoj javnosti. „Znajući“, rekao je
profesor Popović Borki, „kakve mračne sile pletu zamke oko
studentskog pokreta u junu 1968, obojica smo (Popović i Pavićević –
L.P.) strepeli da studentska pobuna ne dovede do krvoprolića, kojim
bi vlastodršci učvrstili svoju svemoć i zaustavili započetu
demokratizaciju političkog života“. Odnosno posle uklanjanja iz
političkog života Aleksandra Rankovića. Tu su strepnju delili i neki
„vlastodršci“.
U svakom slučaju, Borka se 1968. godine razilazila s ocem („Moj
rastanak s ocem na vratima“). To je za roditelje bilo bolno, ali su
i Borki i njenom bratu Goranu, mlađem od nje tri godine, koji je
završio matematiku i fiziku i, kažu, zna Šekspira „napamet“ – a hteo
da bude pilot – dali slobodu izbora. Ustvari, i roditelji i deca
preuzli su odgovornost.
Vremenom, Borka se vraćala ocu. U mladosti, prekucavajući očeve
radove po njegovom diktatu i razgovarajući sa njim, učila se
dijalogu. U razgovorima koji su u kući vođeni – opreznosti u
izricanju sudova o događajima i ljudima. U vreme kada je Filozofski
fakultet obeležavao 100-godišnjicu rođenja profesora Vuka Pavićevića
i Veljka Koraća slušala je o ocu od njegovih savremenika. Jedne je
ona molila za razgovor, drugi su je pozivali na razgovore. Povodom
nekih ocena njenog oca, profesor etike na Filozofskom fakultetu
Jovan Babić rekao joj je: „Vrednost ostaje vrednost nezavisno od
priznanja“ i, „nema nevrednosti koja opstaje bez obzira na
promenjeni kontekst“. A već pomenuti profesor Miodrag Popović pozvao
je Borku da bi joj predao faksimil pisma u kome ga „profesor
Pavićević uzima u zaštitu tokom više nego teške rasprave na
fakultetu i ugroženosti“.
U članku „Velikani starog Filozofskog fakulteta („Politika“, 23.
oktobar 2000), Miodrag Popović je o Vuku Pavićeviću govorio kao o
jednom od onih intelektualaca koji su tragali za istinom. Zbog toga
se Vuko nalazio „između čaršijskog nakovnja i partijskog čekića koji
mu je večno bio nad glavom“. Branio se velikim radom. Govorio je
latinski i ruski, prevodio sa nemačkog i francuskog, služio se
engleskim… Bio je urednik „Filozofske biblioteke“ beogradske
„Kulture“. U toj bogatoj kolekciji objavljivana su dela Platona,
Kanta, Hegela, Marksa, Engelsa, Fojerbaha, Lenjina, Sartra, Pjera de
Šardena… Mnoge od knjiga pomenutih autora objavljene su u prevodu
Vuka Pavićevića i sa njegovim predgovorom. U bibliografiji radova
profesora Pavićevića izdvajaju se njegova dva dela: Etika i
Sociologija religije sa elementima filozofije religije.
Na razne načine Borka se, dakle, vraćala uspomeni na oca. Uspela je
da zaokruži sliku o njemu. Učinila je to u jednoj od svojih
najlepših kolumni u listu „Danas“, pod naslovom „Dom moga oca“
(Glava u torbi):
„Dom moga oca bio je u ovim pitanjima, pitanjima levice i
socijalizma i religije i hrišćanstva, etici zapravo, iz koje
proizlazi i estetika, u polju smisla koje je i napeti luk, on je tu
prebivao, i u Njegoševoj Luči mikrokozmi, sukladno (Etika, drugo
izdanje 1967, Kultura, Beograd, Sociologija religije, sa elementima
filozofije treće izdanje BIGZ, 1988), ove knjige stalno kopiram, jer
čitaocima i studentima nedostaju. Pavićević je bio član i Verske
komisije, godinama nakon njegove smrti zvali su sa raznih svetskih
univerziteta tražeći ga u potrazi za podacima kojih više nije
bilo)“. Još jednom se poziva na profesora Miodraga Popovića: „Mnogi
od njegovih (Pavićevićevih – L.P.) radova karakteriše piščevo
zalaganje za versku, nacionalnu i političku toleranciju“.
Najzad, teško je zamisliti da je Borka Pavićević sliku o svom ocu
mogla da završi drugačije nego citirajući Kraljicu u Hamletu:
„Hamlete dobri, promeni mračni lik pa gledaj na kralja kao
prijatelj. Nemoj neprestano oborena oka. Tražiti dičnog oca po
prašini Ti znaš: opšta je stvar, da sve živo mre, kroz prirodu u
večnost prerasta“.
U Borkinoj dobroti i otmenosti prepoznala sam osobine, kako sam ih
ja upamtila, njenog oca. U Danilovgradu su pripremili veče sećanja
na svog sugrađanina, profesora Vuka Pavićevića. Borka se tome
radovala. Niko nije mogao pretpostaviti da će se Danilovgrađani, u
septembru 2019. godine, sećati ne samo njenog oca nego i nje.
* * *
Putovanje u Danilovgrad sa Borkom ostalo mi je u nezaboravnom
sećanju i zbog jednog saznanja, tačnije potvrde jednog utiska o
Borki. Modernog duha, ona je bila duboko privržena vrednostima koje
nazivamo patrijarhalnim. U sećanju mi je ostala stalna komunikacija
(putovale smo kolima) između Borke, supruga i sina, taj ton pun
nežne brige i ljubavi. A zatim poseta porodici Barović u Podgorici,
razgovori sa njima…
Pominjana je mladalačka romansa Borke Pavićević i novinara Bogdana
Tirnanića. Od 1986. godine ona je u braku s advokatom Nikolom
Barovićem (1950, Zagreb). U nekrološkom tekstu „Plemkinja
aktivizma“, novinarka NIN-a Radmila Stanković kaže: “Ljubav koja
podrazumeva poštovanje, međusobne slobode, uvažavanje integriteta
druge osobe, a sve što je blisko, blisko je na bazi emocionalnih
izbora i asocijativnih stavova. Najbolja potvrda svega toga bila je
njihov sin Jovan koji nosi ime po advokatu Jovanu Baroviću“. Sve je
tako, a u isto vreme – složenije i dublje.
Nikolin otac bio je poznat advokat Jovan – Joro Barović (1922-1979).
Sa oba brata i dve sestre bio je 1941. godine ustanik. Borac Prve
proleterske brigade. Do 1954. godine u Armiji, a onda je „službeno
demobilisan“. Bio je jedan od direktora Tanjuga i Radio Jugoslavije.
Oko Milovana Đilasa, posle njegove ekskomunikacije, nije postojala
nikakva organizovana grupa. Ali je bilo pojedinaca koji su, naročito
posle sukoba sa Staljinom 1948. godine i VI kongresa KPJ na kome
partija menja ime u Savez komunista, smatrali nedopustivim da se
Milovan Đilas, jednom iz „istorijske četvorke“, uskraćuje pravo na
slobodno mišljenje. Jovan Barović je bio jedan od tih pojedinaca.
Pred prvo suđenje Milovanu Đilasu, dobio je otkaz. Upisao je (1956)
prava i 1960. godine postao advokat. Branio je liberalne disidente
Mihajla Mihajlova i Milovana Đilasa, ortodoksne komuniste Vladu
Dapčevića i Miletu Perovića, kao i više Srba, Hrvata i Albanaca
optuženih za nacionalizam. O kraju advokata Jovana Barovića
postojale su razne pretpostavke. U jednom intervjuu u NIN-u, njegov
sin, advokat Nikola Barović, na pitanje novinarke Olje Bećković:
„Usudiću se da pitam, gde ste Vi u sopstvenoj mapi smestili smrt
svog oca – saobraćajna nesreća ili političko ubistvo?“ – odgovorio
je: „Ubistvo. Političko ubistvo“.
Nikolina majka, Dušanka Spasojević, posle jedne saobraćajne nesreće,
ostala je invalid. Njen brat, Aleksandar – Kale bio je istoričar,
njegov sin Boško takođe, ali ga je rat 90-ih godina udaljio i od
struke i od zemlje. Dušankina i Jovanova ćerka Slavica (udato
Esnault-Pelterie) živi u Švajcarskoj gde je zasnovala porodicu i ima
dve ćerke. Dušanka je živela u zajednici sa Nikolom i Borkom.
Poslednje dane života Borka je provela u porodičnoj kući, okružena
najbližim Barovićima. Iz Australije je došao i Borkin brat, Goran
Pavićević.
Borka i Nikola su (1987) dobili sina Jovana, koji živi i radi kao
pravnik u Beogradu. Godinama sam ih, sve troje, sretala u Centru za
kulturnu dekontaminaciju. Posle raznih događaja, najčešće sam, u
kultivisanom dvorištu Centra, razgovarala sa Nikolom.
Tokom ratova 90-ih godina Nikola je učestvovao u više mirovnih
akcija. Bio je jedan od osnivača Civilnog pokreta otpora. I njegovim
angažovanjem, bosanskim izbeglicama – delovanjem vlasti Nemačke –
vraćena su vlasnička i stanarska prava u BiH. Profesionalno se
angažovao u sudskim procesima za ubistvo pripadnika SPO na Ibarskoj
magistrali, zatim za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, te bivšeg
predsednika Predsedništva Republike Srbije Ivana Stambolića.
Liberalnih shvatanja, fine nezlobive ironije, Nikola Barović je bio
kritičan i prema prilikama u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine.
Nije podlegao iluziji o brzim i lakim promenama. Prihvatao je
dijalog.
Borka Pavićević i Nikola Barović bili su posvećeni istim ciljevima:
služili su im na različite načine, ali povezano. Kako Nikola kaže,
oni su se „preklapali“: on sa Mihajlom Mihajlovom, Milovanom i
Aleksom Đilasom, Vanetom Ivanovićem, Jirži Dinzberom, ona – sa
ljudima oko BITEF-a. U njihovom međusobnom oslovljavanju
„Pavićevićka“ i „Barović“ osećali su se i poštovanje i nežnost.
* * *
U svom najširem značenju, pozorište je obeležilo život Borke
Pavićević. Čak i u onom delu, ako takav uopšte postoji, koji sa
pozorištem nije direktno povezan. Povodom njene smrti oglasilo se
mnogo pozorišnih stvaralaca: dramskih pisaca, teoretičara i
istoričara pozorišta, reditelja, glumaca… Njen budući biograf, kog
ona svakako zaslužuje, moraće da prouči njen rad u pozorištu. A
možda će se naći i autor knjige samo o tom radu. Zato što je taj rad
utkan u njen život i zato što iz toga rada, tačnije iz kulture
proističe njen društveni angažman. To Borku Pavićević čini
jedinstvenom pojavom i među protivnicima rata i svake vrste nasilja,
ne samo u Srbiji.
Borka Pavićević je 1971. godine diplomirala na Akademiji za
pozorište, film i televiziju. Magistrirala je 1976. godine sa tezom
„Neorealistička dramaturgija između dva rata“. Na predlog svojih
profesora, Slobodana Selenića i Vladimira Stamenkovića kao
studentkinja treće godine Akademije postala je članica žirija BITEF.
Po završetku studija, primljena je na stalni rad u Ateljeu 212.
Zajedno sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom i Jovanom Ćirilovim
činila je dramaturško odeljenje. Za Borku je Atelje 212 bio velika
profesionalna i životna škola. Zbog novih pozorišnih tendencija,
otvorenosti prema kulturama u svetu, zbog slobode traženja,
eksperimentisanja, rizika. Ali i zbog bifea Ateljea 212 u podne, gde
je kroz anegdote i intrige, uz „čašicu“, otkrivala, između ostalog,
i beogradsku čaršiju.
U Ateljeu 212 Borka je radila 10 godina (1970-1981). Bilo je to
dinamično vreme: u društvu su iskušavane granice modernizacije i već
su naznačavani različiti odgovori na pitanje – šta posle Tita?
U BITEF-u Borka je provela 20 godina (1971-1991). Bila je dramaturg
u pozorištima u Zenici, Splitu, Skopju, Ljubljani, Subotici i
Beogradu (1978-1991). Tokom tih godina rada učvrstila je svoj
jugoslovenski identitet, ali i iluziju da je celo društvo na nivou
velikih dostignuća u kulturi posle 1945. godine. Imala je umetničke
uzore, ali od njih nije stvarala kultove. I sama je preispitivala:
umetnost je za nju bila igra duha. Osnovala je pozorište Nova
osećajnost u staroj beogradskoj Pivari (1985). Učestvovala je,
zajedno sa Ljubišom Ristićem i Nadom Kokotović, u stvaranju
pozorišta KPGT (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar) –
(1984–1991). Bila je umetnički direktor Beogradskog dramskog
pozorišta. Zbog svog javnog angažmana smenjena je 1993. godine.
Pozorište u širokom značenju te reči živelo je i u njenim kolumnama
i u Centru za kulturnu dekontaminaciju. I na maloj udaljenosti od
smrti Borka Pavićević, može se sa sigurnošću reći, da su pisanje i
delanje Centra za nju bili nedeljivi. U toj nedeljivosti
artikulisani su njeni etički i estetski stavovi koji je i čine
značajnom pojavom u istoriji intelektualne elite u Jugoslavji. Pre
svega, stavovi o odnosu tradicije i moderne. O tradiciji je
razmišljala na vinaverski i konstantinovićevski način: ako se želi
menjati, tradicija se mora poznavati. Posmatrala je pojave u
analogijama (Nemačka) i u procesima (Moderna). Branila je pravo na
pobunu, ali se suprotstavljala diskontinuitetu sa političkim
orijentacijama koje su Jugoslaviju uvele u svet (antifašizam 1941,
antistaljinizam – 1948. godine). Tokom ratova devedesetih godina
Centar je oživeo sećanje na srpske socijaldemokrate, koji su u
balkanskim ratovima (1912, 1913) kritikovali politiku žrtava kao
glavnog aduta za povlačenje državnih granica. A posle sloma
Jugoslavije, Centar se vraćao na Miroslava Krležu (Izlet u Rusiju,
izložba u Parizu posle 1948. godine, sukob na književnoj levici,
oslobađanje od ždanovizma i socijalističkog realizma, Leksikografski
zavod i rad na enciklopedijama). Na tradicije avangarde u Beogradu
(Marko Ristić, Koča Popović, Dušan Matić, Moša Pijade, Oskar
Davičo). Na njihov kontinuitet (Bogdan Bogdanović, Radomir
Konstantinović, Danilo Kiš). Na koji način je to činio Centar za
kulturnu dekontaminaciju?
U kolumni „Dani Mirka Kovača od 6-10. oktobra 2016, u Rovinju,
gradiću u Istri“ (Glava u torbi), Borka Pvićević je citirala Vlaha
Bogišića. U svojoj reči na dodeli nagrade „Udruga Kovač“ Ivanu
Lovrenoviću za knjigu Isus u Ahmićima, Bogišić je rekao: „Skoro da
smo zaboravili misliti sa stanovišta odgovornosti u skladu sa
principom odgovornosti, budno motreći da nijednom rečju ne ugrozimo
ljudsko lice drugoga kolikogod – taj drugi – iznijetim stavovima
poništava ljudskost u sebi“.
U Centru za kulturnu dekontaminaciju nije bilo tog zaborava iz
jednostavnog razloga što se rad temeljio na kulturnom obrascu koji
se razlikovao od vladajućeg političkog i kulturnog obrasca ne samo
devedesetih godina. Nije reč samo o podeli na mase/narod i elitu,
već o podeli unutar i političke i intelektualne elite o različitim
prioritetima. Instinktivan ili svestan, taj zaključak Borke
Pavićević zahtevao je ogroman rad, veliko znanje, iskustvo. Njeno
delovanje u Centru za kulturnu dekontaminaciju, sa kojim je povezano
njeno pisanje, izraz su pregnuća i u političkoj i u kulturnoj eliti.
Otuda se i ona sama našla na tragu dubljeg razumevanja uzroka
raspada Jugoslavije.
* * *
BITEF je bio to važno iskustvo: dodir sa svetom, ali i unutrašnja
potreba, koju je trebalo prepoznati u složenom društvenom i
političkom kontekstu (otkud zaokret prema nacionalizmu upravo u
pozorištima osamdesetih godina), Borka Pavićević je to razumevala i
pozivala se na istomišljenike. Na Ivana Vejvodu: „BITEF je bio mnogo
više nego revija alternativnih pozorišnih predstava, to je bila
politika slobode kroz drugi medij“. Na najboljeg poznavaoca istorije
BITEF-a Jovana Ćirilova koji je 2006. godine, sa distance od 40
godina pisao: „Na pozorišnoj mapi sveta BITEF je jedna značajna
činjenica i ne postoji pozorišna enciklopedija, rečnik, ili leksikon
da se među nekoliko festivala, među nekoliko hiljada svetskih
festivala ne nađe jedinica o BITEF-u kao jednom od najrelevantnijih
festivala“.
Kako, dakle, sačuvati pamćenje na tekovine kulturnog obrasca kome su
svojstveni otvorenost, pluralnost i univerzalizam – od destrukcije
kulturnog obrasca zasnovanog na provincijalnoj zatvorenosti i
monolitnosti (nacionalne, socijalne, političke i kulturne)? U isto
vreme, kako ne prevideti vitalnost prvog kulturnog obrasca koji se,
i nakon svega, promaljao iz, kako bi rekao Bogdan Bogdanović, „gliba
i krvi“ rata? Bilo je od strateške važnosti otvoriti ta pitanja.
Ali, opet, i kako?
Borka Pavićević, ne jedina u srpskom i u jugoslovenskom društvu
(kako se to moglo činiti neposredno posle njene smrti) odgovorila je
na ta pitanja delovanjem Centra za kulturnu dekontaminaciju.
Međutim, nije svaki od 6000 događaja u Centru (brojka koju je Borka
pomenula 2015. godine) bio „planiran“ u Savetu i Upravi Centra.
Mnogi od njih su bili inicijativa pojedinaca i grupa koje su u
Centru nalazili mesto na kome su mogli ostati „svoji“ i u sadržaju i
u izrazu. I prihvatiti rizik upoređivanja.
Borka Pavićević je pisala i pre nego što je osnovala Centar za
kulturnu dekontaminacju. Ali, od osnivanja Centra, pisanje i rad u
Centru su, za Borku, paralelni. Pisanjem, ona populariše događaje u
Centru, približava ih ljudima koji nisu njegovi posetioci,
uspostavlja odnose sa centrima u državama bivše Jugoslavije, sa
svetom. Nije isto čitati Borkine kolumne iz nedelje u nedelju i
čitati ih kao celinu. Tri knjige, od kojih je najobimnija treća –
Glava u torbi, najznačajniji su izvori za biografiju Borke
Pavićević. Poslednja je, kako je primetio Saša Ćirić, „i implicitno
autobiografska knjiga“
* * *
Iz tekstova koje je počela da piše još kao studentkinja napravljen
je izbor za tri knjige Borke Pavićević: Moda (Beograd, 1994); Na ex
– Postdejtonska moda (Novi Pazar, 1999); Glava u torbi (Beograd,
2017). Skoro da je dovoljno za jedan radni vek! Bila je potrebna
velika samodisciplina. Često smo putovali zajedno. U povratku,
ponekad vrlo kasno, ona je odlazila u Centar da napiše kolumnu za
„Danas“. U Glava u torbi sabrane su kolumne koje su u ovom listu
objavljene, svake nedelje od 9-10. marta 2013. godine, do 3-4.
decembra 2016. godine – tri godine i deset meseci. U (pogovoru)
„Torba za na glavu“, Saša Ćirić dobro predstavlja autorku: „Dok
čitate kolumne Borke Pavićević, lako možete čuti ili zamisliti njen
glas, kao da vam ih izgovara, dok stoji odevena u crno ispred
četvrtaste crvene fotelje. Ne znam ko je dizajnirao stranicu vikend
kolumne 'Glava u torbi', ali uklapa se sa sadržajem teksta. Lordov
'Pevač priča, ili storyteller sa splitskog Pričigena, u slučaju
nositeljke 'Glave u torbi', jeste gospođa u crnom koja je (ustala iz
fotelje?) zakoračila ka vama, sa one strane proscenijuma teksta, ali
ne da bi se s vama obračunala, ili da bi vam održala pridiku, već da
vas nešto pita i da vam nešto kaže, dakle, da sa vama razgovara.
Postoji puno analogija govornih sklonosti i kolumnističkog stila
Borke Pavićević, u boljem smislu kolokvijalnog (ne žovijalnog),
analogija stila izražavanja i načina mišljenja…
Jezik, jezik, braćo (i sestre) – čitamo između redova ili napipavamo
unutar torbe koja glavu nosi… Zašto jezik?... stoga što je u jeziku,
ili u savremenom javnom i medijskom diskursu, ključ, objašnjenje i
opravdanje mnogih društvenih transformacija, ne samo primeri
’alternativne gramatike’“ (Saša Ćirić). Dok interpretirate tekstove
Borke Pavićević, počinjete i sami da pišete kao ona, da svoj tekst
punite asocijacijama i digresijama, žureći da sve kažete – odjednom.
Borka Pavićević nije pokušavala da bude istoričar i političar.
Nikada nije pisala direktno o uzrocima rata, niti je portretisala
njegove duhovne inspiratore, političke lidere i vojskovođe, kao, na
primer, Mirko Kovač (Elita gora od rulje). Ali je stvarnosti koju su
oni stvorili suprotstavljala prošlost jedne zemlje, koju su
karakterisale unutrašnje protivrečnosti, ideološka i politička
ograničenja, ali i velika pregnuća više generacija. Za nju je bilo
važno sećanje, za druge – zaborav: polazak od nule.
U svojim kolumnama Borka Pavićević je skidala nanose vremena sa
mnogih ličnosti, otkrivajući one vrednosti sa kojima su one
utemeljivale moderan identitet. Pisala je o komunistima bez obzira
na mesto koje su oni zauzimali u partijskoj i državnoj hijerarhiji
(Milovan Đilas, Koča Popović, Mirko Tepavac, Jovanka Budisavljević –
Broz, Mina Kovačević). O ljudima koji su devedesetih godina tražili
mirno rešavanje sukoba (Josip Reihl Kir, koji je nastojao da
zaustavi sukobe u Slavoniji; general Vladimir Trifunović koji je
predao kasarnu u Varaždinu i sačuvao živote vojnika pod svojom
komandom). O liberalnim Albancima na Kosovu (takvi za nju nisu bili
drveno gvožđe), koji su, kao Fehmi Agani, ubijani. Umereni, ljudi
sporazuma i kompromisa nigde nisu imali šansu! O knjigama nove
generacije albanske inteligencije na Kosovu (Škeljzen Malići, Veton
Suroi); o saborcima u Srbiji (Dragan Babić, Biljana Jovanović, Lazar
Stojanović, Miljenko Dereta, Dragoljub Todorović); o graditljima
spomenika antifašističke kulture:
„Dakle reč je o spomenicima koje su podigli Vojin Bakić, Dušan
Džamonja, Miodrag Živković, Ranko Radović, Bogdan Bogdanović… I
jedna epoha, jedno vreme, jedna zemlja, jedan modernizam, jedna
jedinstvena sposobnost apstrakcije i postvarenja, postojanje utopije
i budućnosti; i konačno danas toliko nedostatan pojam o celini i
čoveku, i kulturi i prirodi“. (Glava u torbi).
I o pokušajima da se uništi sećanje na tu kulturu. U Mostaru je
devastiran spomenik Bogdana Bogdanovića „Partizansko groblje“. Samo
u Hrvatskoj uništeno je 3000 spomenika antifašističkoj borbi. Ali i
dokumentarni film o tom vandalizmu kao čin nemirenja s njim: „Igor
Grubič je svojim filmom dodao još jedan spomenik antifašističkim,
modernističkim spomenicima i zemlji, slobodi i prirodi u kojoj su
nastali“ („Spomenik spomenicima“, Glava u torbi).
Prijatelji i saradnici Centra za kulturnu dekontaminaciju bili su
demokratski jugoslovenski orijentisani višedecenijski emigranti Vane
Ivanović i Desimir Tošić. A u Centar kao u svoju kuću dolazili su da
predstave svoja izdanja Sarajlije i Tuzlaci. U Centru je
organizovana i izložba o Reihl Kiru…
U Centru su održavane „komemoracije onima za koje nisu postojale
državne institucije, ili onima koji su delovali izvan institucija
kakve su bile i jesu i danas“. Bio je to, prema Borki – „čin
oživljavanja… okupljanja i osnaživanja ostataka civilnog društva,
ili zajednice koju objedinjuju vrednosti, i empatija“. Preživljavali
smo odlazak Milovana Đilasa, Biljane Jovanović, Ivana Đurića, Koste
Obradovića, Vladana Vasilijevića, Izeta Sarajlića, Miladina
Životića, Jelene Šantić, Ivana Stambolića, Slobodana Inića, Slavka
Ćuruvije, Žarane Papić, Emira Dragulja, Biljane Kovačević – Vučo,
Mihajla Mihajlova, Olge Popović – Obradović…
U trenucima sećanja na ove ljude, prepoznatljive u srpskom društvu –
a progonjene, hapšene, ubijane, osećali smo svu dubinu drame srpskog
društva. Borka ju je osećala i profesionalno. Posle komemoracije
istoričarki Olgi Popović – Obradović, Borka mi je rekla: „Posmatrala
sam Vas kao dramaturg. Išli ste prema mikrofonu polako, povijeni.
Bili ste slomljeni“.
Najviše i uporedo (sa događajima u Centru i kolumnama u listu
„Danas“) Borka je govorila o ljudima iz pozorišnog sveta.
O Miri Trailović od koje je učila: „Institucije se prave kao što ih
je pravila Mira Trailović, institucija“. A onda i da su „svi odnosi,
i politički i društveni, emaptijski i ljubavni. Nema ’sudnjeg časa’
u kome te, Miro, ne čujem“ (Glava u torbi).
O Jovanu Ćirilovu, „koji je uvek išao dalje, u sklad, a ne u
nesklad, u konstituciju, a ne u destrukciju, u pozitiv, a ne u
negativ, u pokret, a ne u zastoj, u spas, a ne u propast. Nije bilo
lako raditi i živeti sa ovakvim osobinama. Sa jedne strane mogle su
se razumeti kao kompromis, a sa druge kao nedostatak kritičnosti.
Jovan je sam, na svaki način, odabrao da bude objekat kritičnosti, i
to je uvek doživljavao kao otvaranje dijaloga, ili kao doprinos
opštem dobru ma koliko mu ponekad i ne bilo prijatno“ (Glava u
torbi).
Od Mire Trailović i Jovana Ćirilova Borka Pavićević je naučila da u
vladajućoj strukturi treba tražiti saradnike. Ne samo iz
diplomatskih razloga. Bez Milana Vukosa, tadašnjeg potpredsednika
Skupštine grada Beograda, ne bi bilo BITEF-a. Kao i da treba
računati da su naslage konzervativizma velike: „Koliko smo pisama u
ona vremena, debelih koverata sa raznim pogrdnim crtežima sakrili,
da ne bi poslužili opterećenju BITEF-a kao jedne odveć prestupničke
dogodovštine, ekskluzivne i odnarođene, nedovoljno porodične,
društveno provokativne, eksperimentalne, ekskluzivne, ’belosvetske’.
Moj prvi susret sa BITEF-om 1967, bio je na pjaceti ispred Ateljea
212 na koju je izletela publika sa predstave Living teatra, Raj
sada, vičući: ’Oni nas pljuju’“ (Glava u torbi).
(O premijeri Kosa u Ateljeu 212 piše se kao o revolucionarnom činu
ne samo u pozorišnom životu. Časopis „Tokovi istorije“ objavio je,
međutim, jedno istraživanje o širokim konzervativnim reakcijama u
društvu, na ovu premijeru).
Bez imalo lične sujete, Borka Pavićević je pozorišni milje (Atelje
212 i BITEF) identifikovala kao jedan od ključnih izvora vlastitog
intelektualnog i moralnog stava: „Da nije bilo Mire i Jovana ne bi
bilo ni CZKD-a, ni Jovanovih režija Nepozvanih (2004, Momčilo
Nastasijević), ni Izleta u Rusiju (2012, Miroslav Krleža). Ne bi
bilo ni izložbe, „Sve što ste zaboravili i ovaj telefon – Mira
Trailović“ (2010), CZKD-a na BITEF-u Sonje Vukičević i Košmar letnje
noći, Bordel ratnika, Ane Miljanić, Smrt Uroša Petago Mire Erceg, i
ove godine (2015- L.P), Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov počni
komad Zlatka Pakovića (Glava u torbi).
Pozorište je za Borku bilo način i sredstvo mišljenja, otpora. Nije
čudo što je toliko o njemu pisala; činila je to kao znalac i sa
strašću.
Zaokružila je portrete glumaca više generacija. Pisala je o Mariji
Crnobori, Miri Stupici, Ljubi Tadiću… Ali i o Mileni Dravić:
.“Milena Dravić, njene uloge, ona sama konstitutivni su stub jednog
sveta koji bi se bez njega sasvim raspao“. Zadivljavala ju je
„avangardnost i nekonvencionalnost mišljenja o pozorištu koje
dolazilo od etabliranih nosilaca tradicije veličine jugoslovenskog
pozorišta, Marije Crnobori i Mire Stupice“. Razumevala je zašto su
Mira Trailović i Jovan Ćirilov „uvek u njima nalazili snagu i
podršku da se suprotstave konzervativinim uverenjima o tome šta je
dobro, a šta ’prodavanje muda za bubrege’“, a – „iz otvorenosti,
izgrađenosti i ostvarenosti Mire Stupice i Ljube Tadića“ naučila je
„da su kompromisima i kolaboraciji skloni oni koji misle na
karijeru, koji imaju šta da izgube…“
Možda zbog vremena u kome su nastajale („O pristojnosti“ – koje
zapravo više nema – Glava u torbi), Borkine kolumne o dramskim
umetnicima su i male studije o društvu. Pored visokih umetničkih
vrednosti, ona je isticala i njihove ljudske vrednosti. Nije branila
svet u kome su oni postojali, pogotovo ne politički sistem, ali je u
njima videla zalogu da taj svet bude bolji.
„Na fasadi Jugoslovenskog dramskog pozorišta velika je fotografija
Marije Crnobori kao Antigone. Jednoga dana gledala sam tu
fotografiju da bi potom, na pešačkom prelazu kod Andrićevog venca,
ugledala Mariju, kako noseći 'špancu' lagano prelazi sa jedne na
drugu stranu ulice. Ona tako i piše, pomamna akribija, ozbiljnost i
’začudna’ odgovornost u odnosu na uloge, pozorišta, reditelje,
kolege, kontekst istorije, prostora, rad i red. I duhovitost,
tačnost, beskrajno zabavna, ali ne i anegdotalna“ (Glava u torbi).
„Mira Stupica i njen brat Bora Todorović uvek su držali glavu iznad
vode koja svašta nosi… otporni na kompromise, … i na prilagođavanje
onome što se naziva dnevnom politikom, a što je tako često bilo
’nacionalnom politikom’“ (Isto).
„Ljuba Tadić sa svim svojim umetničkim i političkim iskustvom, bio
je retko kritičan umetnik, imao je sopstveni stav. I ponos. Te bi
valjalo da ga se sete svi oni kojima je do ponosa stalo. Do života,
a ne do preživljavanja. Zorno a ne mrtvozorno“.
Kolumne Borke Pvićević o ljudma, ne samo iz pozorišnog sveta
predstavljaju i male priče. One kod čitaoca stvaraju sliku o onome o
kome govore. Pa i o autorki. Posle jedne kolumne Borke Pavićević u
„Danasu“, nikad više nisam prestala da je zamišljam drugačije, nego
kako, u nekoj od svojih lepih, dugih haljina stoji na balkonu na
koji se izlazilo iz njene kancelarije u Centru. Ali, u ovoj
„trubadurskoj“ scenografiji nema pesme. Do Borke dopiru glasovi
ljudi koji ispred nemačkog konzulata – nedaleko od Centra,
skandiraju: „Nećemo vize“! Vreme je sankcija. „Pa ko su ovi ljudi?“
– pita se Borka. Bilo joj je toliko toga jasno, ali neke pojave ni
ona nije mogla da objasni.
* * *
U svojim kolumnama Borka je govorila i o počecima rada Centra za
kulturnu dekontaminaciju. Bio je to izraz potrebe, istovremeno i –
avantura. Malo ko je, kao Borka Pavićević, mogao polovinom
devedesetih godina i zamisliti, a kamoli stvoriti instituciju poput
Centra za kulturnu dekontaminaciju. Posle Dejtonskog sporazuma,
Slobodan Milošević je i za međunarodnu zajedniicu od „balkanskog
kasapina“ postao „garant mira“. Koristeći taj privid, režim je
pojačao unutrašnju represiju: zakoni o univerzitetu, štampi, sve
češća ubistva. U isto vreme, pripreman je rat na Kosoovu koji je
izazvao intervenciju Severnoatlanskog saveza. Time je sukob sa
svetom doveden do iracionalnih granica.
U zimu 1994. godine, Borka Pavićević je sa mladim sardnicima ušla u
Paviljon Veljković (kuća „pristojnog građanstva nekadašnjeg“ – Bora
Ćosić, „Danas“). „Museo“ (Paviljon Veljković) bio je posle Drugog
svetskog rata slikarski atelje Moše Pijade. Kružila je, kaže Borka,
„jedna od onih mističnih priča, kako je, naime, Moša Pijade na zidu,
velikome, načinio fresku Centralnog komiteta Jugoslavije, te da je
onda izbrisao ’otpadnike’. Našli smo na podu mnogu dokumentaciju
porodice Veljković, pogotovo izgradnje (narudžbine i odgovori)
beogradske Pivare (Vojislav Veljković), ali i kovčege knjiga sa
pečatom, voštanim i crvenim, FNRJ, ali fresku našli nismo. A, onda
smo sve sa poda 'digli' na zid. To je bila ’Prva dekontaminacija’“.
Simboličan čin neselektivnog odnosa prema prošlosti.
Početak rada Centra za kulturnu dekontaminaciju pratile su ogromne
teškoće. Trebalo je prebroditi administrativne i finansijske
prepreke. Izdržati pretnje režima koji je nakon četiri izgubljena
rata ulazio u agoniju. Ali i otpor dela društva koji je bio
kontaminiran velikosrpskim nacionalizmom. A zatim, okupiti ljude,
zadobiti poverenje i održati se. Pokazati da se dekontaminacija po
metodu, radikalno razlikuje od kontaminacije. Za ovaj poduhvat
visokog rizika Borka Pavićević je bila dobro pripremljena. Talentom,
porodičnim vaspitanjem, iskustvom od 1968. do 1990. godine.
Saradnjom u listovima „Susreti“, „Student“, „Vreme“. Putovanjem po
Jugoslaviji bez unutrašnjih granica i sa njima. „Krstarenjem“ po
svetu (govorila je francuski i engleski jezik). Najzad, angažovanjem
u Beogradskom krugu, asocijaciji nezavisnih intelektualaca koji su
se udružili da bi se suprotstavili ratu. Bio je to iskorak iz
monističke političke kulture, koja je u ime nacionalnog jedinstva
terorisala pojedinca. Tu, u Beogradskom krugu, Borka Pavićević je,
možda najbolje, shvatila nužnost dijaloga upravo među srpskim
intelektualcima.
* * *
Opisujući Beogradski krug, njegov prvi predsednik Radomir
Konstantinović, autor kultne knjige Filosofija palanke, rekao je:
„’Druga Srbija’ (iz subote u subotu, u Studentskom kulturnom centru,
u strahotno, krvavo proleće 1992), jeste objava ličnosti, trijumf
intelektualne i moralne odgovornosti. Ništa nismo planirali, nikakvu
temu. Jedino smo se dogovarali o govornicima. Nalazili smo se najpre
u Studentskom kulturnom centru, kasnije u mom stanu. To su bili
retki trenuci za mene. I ne samo za mene. Siguran sam u to…. Ako vas
pitaju šta je ’Druga Srbija’ (šta je bilo, šta jeste, šta će biti)
recite: ’Druga Srbija’ je Srbija koja se ne miri sa zločinom“
(„Danas“, 16-17. novembar 2002).
Oko stotinu intelektualaca govorilo je u dve sesije Beogradskog
kruga: Druga Srbija i Intelektualci i rat. Karakterisalo ih je
jedinstvo u osudi rata kao načina rešavanja spornih pitanja u
državi, a razlike u oceni njegovih uzroka i naročito kratkoročnih i
dugoročnih posledica. Ove razlike reflektovao je i rad Centra za
kulturnu dekontaminaciju.
Jedan broj (najmanji) učesnika sesija Beogradskog kruga, posle rata
je napustio zemlju. Drugi su se angažovali u novostvorenim
političkim partijama i u nevladinim organizacijama. Treći, možda
najkritičniji i najskeptičniji prema iluziji o brzim promenama
(evropeizacija, suočavanje sa neposrednom prošlošću, pomirenje)
našli su mesto u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Neki od njih
(Mirjana Miočinović) danas kažu da ne znaju kako bi bez Centra
izgledao njihov lični život u vreme ratova devedesetih godina.
Slovenački reditelj Dušan Jovanović jednom mi je rekao: „Kadgod sam
došao u Centar, Vi ste bili tu“. Ne sećam se da li sam mu nešto
odgovorila. Možda sam samo slegla ramenima.
* * *
Borka Pavićevič je ratove devedesetih godina videla kao sukob sa
modernom civilizacijom, čiji je simbol bio uništavanje gradova
(Dubrovnik, Vukovar, Mostar, Sarajevo…). Nije bila jedina. Više
srpskih intelektualaca, naročito posle bombardovanja Dubrovnika
(Mirjana Miočinović, Bogdan Bogdanović, Mirko Kovač, Sima Ćirković,
Andrej Mitović, Ljubinka Trgovčević, Mirjana Živković, Ivan Đurić,
Sreten Vujović, Ivan Čolović) videlo je u uništavanju gradova ne
samo sukob sa civilizacijom nego i ispadanje iz istorije. U knjizi
Grad kenotaf Bogdan Bogdanović je dešifrovao pojavu i upozoravao na
njene dugoročne posledice: „Nije mi jasna ta vojna doktrina koja
nalaže da jedan od prvih ciljeva, možda i kao prvi – bude rušenje
gradova. Civilizovani svet će, ranije ili kasnije, s ravnodušnošću
slegnuti ramenima na naša međusobna klanja. Šta bi drugo? Ali
rušenje gradova neće nam nikad zaboraviti. Bićemo – i to baš mi,
srpska strana, bićemo upamćeni kao rušitelji gradova, novi Huni.
Užas zapadnog čoveka je razumljiv. On već više stotina godina čak i
etimološki ne razdvaja pojmove ’grad’ i ’civilizacija’. Besmisleno
rušenje gradova on ne može, ne sme drugačije shvatiti do kao
manifestno, siledžijsko suprotstavljanje najvišim vrednostima
civilizacije“.
A Borka Pavićević je u svom slovu na sesiji Beogradskog kruga
(„Sećate li se?“) podsetila savremenike, pripadnike svoje
generacije, na iskustvo Evrope, Nemačke i Rusije, na duge pripreme
ratova devedesetih godina u Jugoslaviji, odbijanjem projekata njene
modernizacije, pretpostavljanjem ratova za teritorije – razvoju. Na
knjige koje su o tome napisane. „Ovaj rat“, rekla je, „pored svih
svojih političkih, socioloških karakteristika, ima svakako i svoje
simboličko značenje, ono koje je nagovešteno u ratnoj propagandi,
pripremi za rat. Grad mora biti uništen zato što se mora uništiti
ljudskost, odnosno svaka mogućnost zajedničkog života. Razoren grad
znači razoren pojam o njemu.
… Gledala sam u Sarajevu, pre dva meseca, ’Majku hrabrost i njenu
decu’ Bertolda Brehta. Na kraju predstave izgovara se molitva za
spasenje grada. I čitava publika je ustala, aplaudirala i plakala.
Zato što je na nivou simbola sve jasno. I svako od nas zna šta ga
čeka…“ (Druga Srbija 10 godina posle, 1992-2002, Helsinški odbor za
ljudska prava u Srbiji, „Svedočanstva“ br. 12).
Pomenuću i slovo Nikole Barovića na sesiji Beogradskog kruga
(„Ponavljanje istorije“). Čitalac će razumeti zašto. Pošto je video
Posavinu u ruševinama, Barović kaže da je shvatio „da su ambicije
vlasti i sa jedne i sa druge strane mnogo veće nego pobediti i
zavladati… Da bi se to ostvarilo i stvorio novi svet, da bi se
popravila istorija unazad, da bi se popravilo ono što se dogodilo na
Kosovu 1389, da bi se uspostavilo nešto što je postojalo pre
hiljadu, pre 500 godina, ili nije nikad postojalo, mora biti sve
razoreno, svako selo i grad moraju biti uništeni. Oni koji to čine
mogu se meriti jedino sa Pol Potom. Oni moraju da krenu od nule,
zato razaraju gradove, zato proganjaju ljude koji nisu iste
nacionalnosti. Njima su ledine potrebne, zato se ne ide u vojna
osvajanja, zato se gradovi ne zaobilaze…“ (Isto).
„Pavićevićka“ uništavanje gradova vidi kao simbol ratova devedesetih
godina, za „Barovića“ nestanak gradova je nezaobilazan za planere
rata čiji je cilj „popravljanje“ istorije. Bez dogovora, njih dvoje
zaokružuju jedinstveno intelektualno i moralno stanovište koje je
bitno za razumevanje i svih drugih njihovih odnosa. Znamo za ulogu
koju su žene, kao supruge, igrale u životu mnogih stvaralaca. Mnogo
manje, za ulogu muškaraca – supruga u životu poznatih žena. Ovo
drugo je ređe – i teže.
Rat je, za Borku uspostavio i svoju estetiku. Pozivala se na knjige
Petera Vajsa Estetika otpora i Slobodana Šnajdera Otpor estetike.
Estetiku koju je uspostavio rat (Božidar Vučurević je obećavao da će
podići „lepši i stariji Dubrobnik“), prepoznavala je i posle rata.
Bila je njome opsednuta: „Jasno je to, uprošćeno rečeno, da ono što
se nije dalo zatrti u ratovima 91. nadalje sada se može kupiti, i
rušiti“. Uvek sa istim obrazloženjem: „Sve je po zakonu“.
Nepoverljiva prema vlastima, bila je skeptična prema njihovim
urbanističkim i arhitektonskim novinama. Nije uvek bila u pravu
(slučaj sečenja platana na nekadašnjem Bulevaru revolucije, rušenje
hotela „Crna Gora“ u Podgorici). Ali je u „Beogradu na vodi“, u
„novim“ trgovima i spomenicima videla brisanje istorije, to jest
proizvodnju poželjne realnosti. Nigde nije napisala, ali to ju je
moralo podsećati na Moskvu tridesetih godina prošlog veka. Diktature
vole „monumentalnost“: ona zaklanja realnost.
* * *
Borka Pavićević znala je da bude i samo jedna od antiratnih
aktivistkinja. Uključivala se u proteste anonimnih ljudi, i u njima
nestajala. Njen glavni angažman pobunjenog intelektualca učinio ju
je i objektom napada, ali i ličnošću sa zasluženim priznanjima.
Istina, u vreme proliferacije odlikovanja disidentima, u zemlji je
odlikovana samo jednom (Osvajanje slobode, Fondacija Maje Maršićanin
Tasić – 2005). Priznanja iz sveta stigla su tri puta, od toga dva za
kulturu: Hirošima fondacija za mir i kulturu (2004) i Ronts Evropske
kulturne fondacije (2009). Francuski predsednik Žak Širak, prilikom
posete Srbiji (2002), uz još troje intelektualaca u Srbiji (Vojin
Dimitrijević, Ivan Čolović, Svetlana Velmar Janković), uručio je i
Borki Pavićević Legiju časti.
Ako sebi dopustim pretpostavku, za Borku Pavićević bi najveće
priznanje bila monografija o Centru za kulturnu dekontaminaciju: kao
neka vrsta slobodne teritorije i ostvarenja njenog projekta društva.
U toj vrsti bilansa, ona je nalazila još jedan način očuvanja
kontinuiteta određenih intelektualnih i moralnih vrednosti u srpskom
društvu. Pre svega, duha slobode koji je uvek duh solidarnosti sa
slabijima, razumevanja Drugog, dijaloga i tolerancije.
* * *
Jednom sam rekla Borki: sve se dešava u jednom istom prostoru
Centra, a meni taj prostor uvek drugačije izgleda. Kao crkva,
amfiteatar, pozorišna dvorana, galerija, kao zatovoreni trg… Vašu
percepciju prostora – rekla mi je – određuje sadržaj dešavanja.
Od samog početka, Centar za kulturnu dekontaminaciju bio je krovna
institucija, možda je tačnije reći, slobodna teritorija za nevladine
organizacije, sve Druge (etnički, rasno, socijalno, kulturno,
seksualno). Za marginalizovane antifašiste, bivše komuniste, pa i
antikomuniste. Za liberalne intelektualce iz cele bivše Jugoslavije
i iz sveta. U Centru je, sve vreme, zasedao Odbor za oslobađanje
Ivana Stambolića. Okupljali su se kritički istoričari, arhitekti iz
škole Bogdana Bogdanovića. Reditelji i glumci… Ivan Čolović je, u
vreme Beogradskog sajma knjiga, u Centru održavao Sajam Biblioteke
XX vek…
Održavane su izložbe, pozorišne predstave, predavanja, okrugli
stolovi, komemoracije. Predstavljane su knjige mnogih autora. Često
su učesnike štitili kordoni policije…
Centar se postepeno identifikovao sa Borkom. Mislim da su to prvi
počeli činiti antifašisti. „Kod Borke“ su održavali promocije svojih
izdanja, organizovali godišnjice rođenja i smrti poznatih
antifašista. A zatim smo svi mi ostali počeli govoriti: „kod Borke“.
Otuda je, u danima oproštaja s Borkom jedno pitanje – izgovoreno i
neizgovoreno – mučilo svakog: da li će se Centar za kulturnu
dekontaminaciju održati bez Borke? Nema sumnje: njen talenat, rad od
jutra do sutra, njen karakter čine je nezamenjivom. Kad je već
obolela, govorila mi je: „Odlazim u Centar ali ne nosim lekove, da
bih sebe prisilila da ne ostajem ceo dan. Ljudi u Centru su divni“.
Borkina priroda, njen ton (nesvađalački, neintrigantan) – sve je to
teško još jednom naći u jednoj osobi.
Pa, ipak, u toku četvrt veka u Centru je radilo i sa Centrom
sarađivalo mnogo ljudi (Slavka, Ana, Dragan, Ljuba, Saša Luna,
Aleksandra, Tanja, Barbara…). Uz Borku se kristalisalo jezgro sa
svešću o jedinstvenoj ulozi Centra. I međusobni odnosi u Centru
zasnovani na ravnopravnosti, međusobnom uvažavanju (retka
institucija bez unutrašnjih sukoba i podela) – deo su Borkinog
projekta društva. I sama ona pojavila se kao izraz potrebe srpskog
društva da posle katastrofe – sazna istinu o onome što se dogodilo,
i svešću da brzih i jednostavnih odgovora nema, da ih treba
strpljivo tražiti. Sve dok u srpskom društvu bude postojala ta
potreba, postojaće i Centar za kulturnu dekontaminaciju. S gubitkom
te potrebe, ni Borka Pavićević ne bi ništa mogla da učini. Njeno
razumevanje vremena, invencija i ogroman rad ne bi joj pomogli da
savlada ravnodušnost društva koje ne može da se razvija.
Najzad, za one koje zaokuplja sudbina Centra bez Borke, korisno je
da pročitaju njena razmišljanja o institucijama posle smrti njihovih
tvoraca:
„Istoričari znaju da kažu kako ovde institucije teško preživljavaju
svoje tvorce. Naročito one slavljene posle smrti, a ugrožavane u
času delanja, a naročito one koji su umeli i hteli da spajaju misao
i akciju. Da sprovode svoje ideje u činove. Bez sumnje takav je bio
Jovan Ćirilov, takva je bila Mira Trailović… Ćirilov je 'izdržao'
Mirin odlazak. Kao demijurg, kao alter ego ne samo Mire Trailović,
već jedne misije konstantne i po svaku cenu deprovincijalizujuće,
danas bismo rekli evropske, ali to nije dovoljno, jer ono što je
Jovan Ćirilov konstantno radio na BITEF-u jeste prisustvo
vanevropskog pozorišta i kulture… dolazak ljudi iz Afrike i Azije…
Svest o tome da bela i hrišćanska rasa nisu jedine na svetu…
…Nije u pitanju i nikad nije bio u pitanju BITEF u pršlosti, već
BITEF u stvarnosti, sada; ovaj BITEF, sadašnji BITEF je pitanje
budućnosti. A to jeste napor za sve nas (podvukla L.P.)“ (Glava u
torbi).
Mudra Borka Pavićević, koja sopstvene zasluge nije nikad stavljala
iznad opšteg dobra, rekla bi nam danas: nije u pitanju Centar za
kulturnu dekontaminaciju u prošlosti, sadašnji Centar je pitanje
budućnosti.
U Beogradu,
juli-avgust 2019. |
