|
Isti list, te godine, dobiće svog prvog glavnog urednika koji nije
bio politička ličnost i koga nije postavila monopolistička partija –
već su ga između više kandidata izglasali sami novinari. Reč je o
Aleksandru Nenadoviću. Inače, na novinarskom referendumu
protivkandidati su mu bili Jurij Gustinčič i Miroslav Radojičić.
Redak presedan koji se u tom obliku više nije ponovio.
Jedna od presudnih tema 1969. godine bile su ustavne promene,
decentralizacija, slabljenje uticaja savezne države i saveznog
političkog centra i jačanje republičke državnosti. Razgovori Marka
Nikezića i Latinke Perović, čelnih ljudi reformskog vrha Saveza
komunista Srbije, sa novinarima traju, uglavnom, satima.
U neformalnoj atmosferi odgovaraju na brojna novinarska pitanja.
Nova praksa, nezamisliva u Srbiji samo tri godine ranije dok je ova
republika bila pod dugom senkom dogmatičnog i konzervativnog
jugoslovenskog potpredsednika, Aleksandra Rankovića, smenjenog 1966.
na Brionima. Dakle, u takvoj atmosferi 1969. urednici Politike
neobavezno, kao vid intelektualne znatiželje, pitaju da li su u
epohi jačanja republičkih državnosti, oni list Republike Srbije,
svih Srba ili jugoslovenski list. Oduzmite jugoslovenski – dilema do
danas nerazjašnjena.
Marko Nikezić im posle malo razmišljanja odgovara da novo,
reformsko, srpsko rukovodstvo nije zainteresovano da Politika
postane ekskluzivno glasilo Srbije, a još manje njenog rukovodstva.
„Mislim da morate voditi računa o tome da budete, da se postavite
kao Evropljani, da pišete o svemu onome što bi jedan evropski
čitalac hteo da bude obavešten… Ako me već pitate, mislim manje
‘republikanstva’, manje srpstva, više društvenih pitanja koja
podstiču razvoj…“
Nasuprot ovakvom konceptu nalazio se predsednik skupštine Srbije,
Draža Marković koji je često, iritiran Nikezićevom intelektualnom
sofisticiranošću ili antinacionalističkim filipikama Latinke
Perović, umeo da izgovori: „Treba vratiti veru kod Srba u svoje
rukovodstvo. Kada je srpsko rukovodstvo nastupilo kao srpsko
rukovodstvo? Nikad!“
Nacionalizma je, ipak, najviše u kulturi. Identitetska pitanja i
plima nacionalizma nisu zaobišli ni jedan segment kulture i
umetnosti. U prilog tome su čak i dela poznatog modnog kreatora
Aleksandra Joksimovića, čija je kolekcija večernjih haljina s kraja
šezdesetih nosila naziv Simonida, a bila je inspirisana koloritom i
ornamentima s freski manastira Gračanice. Druga kolekcija nosila je
ime: Prokleta Jerina. Od njihovih naziva i načina prezentacije, do
ornamentike i dekorisanja, kolekcije se temelje na stilizaciji
motiva iz srpske nacionalne istorije i tradicionalnih nošnji,
naravno, zamišljenih po obrascima idealizovane srednjovekovne
prošlosti.
Ne slučajno, iste godine, 1969. Marko Nikezić je poručio da modernu
Srbiju „ne možemo graditi i na ekonomskom razvoju i na kosovskom
mitu“. Značajan deo društva je želeo baš to. Godine 1969. Dobrica
Ćosić, već profilisan kao vodeći diseminator srpskog nacionalizma i
tvrdi zagovornik smenjenog Aleksandra Rankovića, izabran je za
predsednika Srpske književne zadruge (SKZ), vodeće parapolitičke
ustanove čiji zadatak u tom trenutku postaje otvaranje tzv. srpskog
pitanja.
Zadruga je trebalo da bude pandan sve agilnijoj, stožernoj
nacionalističkoj instituciji u Hrvatskoj – Matici hrvatskoj.
Prethodno su hrvatski intelektualci i jezikoslovci napisali svoju
Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Srpska
nacionalistička alternativa, preciznije, jezički šizmatici, odmah su
im odgovorili Predlogom za razmišljanje i prihvatanjem politike
jezičkog ekskluzivizma i raskolništva.
U to vreme Pavle Ivić piše knjigu Srpski narod i njegov jezik. Vešto
formulisano da bi se izbegao ustavno definisani naziv zajedničkog
jezika – srpskohrvatski. Izlazeći u susret javno manifestovanoj
težnji dela hrvatskih intelektualaca da jezik kojim govore nazovu
(samo) svojim imenom i time razvrgnu leksičko jedinstvo, Ivić
zagovara odustajanje od jezičke integracije i na srpskoj strani.
Konstituisanje hrvatskog jezika moralo bi u tom slučaju biti praćeno
istovrsnim procesom, tj. nastankom srpskog jezika za Srbe u
Hrvatskoj „sa svima konsekvencama koje iz tog ističu u školstvu,
upravi i kulturi“.
Danas, pola veka kasnije, živimo taj „ideal“ i zove se eufemistički,
u BiH – dve škole pod jednim krovom ili otvoreni segregacionizam kod
dece. Na nacionalizam u kulturi, Marko Nikezić je iste godine
odgovarao da i autori Deklaracije o položaju hrvatskog jezika i
srpski nacionalistički jezikoslovci, pisci i kulturnjaci, pokušavaju
da se nametnu kao nadležni stručnjaci u odlučivanju „kad će da nas
posvađaju, a kad da nas mire, jer svako u svojoj naciji misli da ima
diskreciono pravo na njeno zastupanje“. Dobiće ga dve decenije
kasnije – znamo kako se završilo. Ili se još nije završilo.
U to vreme Dobrica Ćosić piše da je vertikala nacionalne istorije
strasno istorijsko nastojanje za političkim i kulturnim jedinstvom
srpskog naroda, ostvarenim po najvišoj ceni od dva i po miliona Srba
koji su dali živote za „svoje oslobođenje i ujedinjenje“. Teško je
reći odakle navedena statistika potiče, ali je Ćosić nastavljao da
se ta tekovina, političkog, etničkog i kulturnog jedinstva mora
braniti, jer „srpski narod još uvek nije etnički homogena celina i
ne živi u jednom državno-političkom obliku“, pisao je.
Osim mantre o svim Srbima u jednoj državi, kao da Jugoslavija to
nije bila, upravo 1969. počinje sve otvorenije da se pominje jedna
nova – zaštita i briga za Srbe van Srbije, jer kako je govorio
Mihajlo Đurić: izvan Srbije, Srbi žive u još četiri od pet
republika, ali ni u jednoj od tih preostalih republika, oni „ne žive
svojski“. Na ovakve teze je najčešće odgovarala Latinka Perović,
stavom da su „Srbi van Srbije kod svoje kuće i slobodni i
ravnopravni u drugim republikama“, odnosno da nisu „porobljeni
delovi srpskog naroda“. Postoje ljudi koji se ne slažu sa tim,
nadovezivao se Marko Nikezić, stavom da je nacionalizam u Srbiji
kontinuitet i „ja vidim“, rekao je, „smisao naše političke akcije u
borbi sa tim kontinuitetima“.
Bili su to oni kontinuiteti koje je upravo u Filosofiji palanke
prepoznao i dekonstruisao Radomir Konstantinović. Ili rečima Latinke
Perović, prilikom posete SKZ-u: „Ja se slažem u mnogim stvarima sa
vama, ali naša razlika je u prilazu – vi govorite o zamišljenoj, o
pretpostavljenoj Srbiji, a ja o realnoj. Negde se moramo sresti…“
Jedna od najvažnijih bitaka u kulturi, koja je služila za
nacionalističku homogenizaciju, 1969. postaje izgradnja NJegoševog
mauzoleja na Lovćenu. Nije bilo nacionalistički orijentisanog
delatnika u kulturi – umetnika, književnika, slikara, intelektualca
koji nije učestvovao u kampanji koja je imala sve razmere histerije.
Matija Bećković je pisao da se srpski narod drži na vrhu „NJegoševog
groba“ koji žele da sruše, zbog čega se pitao: „Kako li ćemo taj dan
preživeti?“ Preživeo je i postao laureat najviše državne nagrade u
Beogradu – Oktobarske za 1971. godinu.
Kada je reč o političkom vrhu Srbije, nije postojao konsenzus u vezi
sa izgradnjom NJegoševog mauzoleja. Marko Nikezić je 1969. u
razgovoru sa novinarima osvrćući se na uzavrele rasprave oko
spomenika na Lovćenu, rekao da je to odluka crnogorskih organa i
„neka se oni raspravljaju tamo, a ne ovde“. Nikezić se upitao čemu
je trebalo da služi tolika količina napisa u štampi, peticija i
svega što se tim povodom pokrenulo u Beogradu, u vezi sa izgradnjom
NJegoševog mauzoleja, sem „tutorisanju“ Crne Gore.
On je smatrao da su besmislene i anahrone rasprave o NJegošu, „ko
tvrdi da je NJegoš srpski pesnik, tvrdi da on nije crnogorski, a
može biti samo crnogorski ili srpski… To su gluposti… Dovoljno ga je
čitati pa videti.“ S druge strane, predsednik skupštine Srbije,
Draža Marković je poteze crnogorskog rukovodstva u vezi sa
izgradnjom mauzoleja smatrao neprihvatljivim, a teško mu je padalo i
što zbog funkcije koju je obavljao nije mogao da se javno usprotivi
izgradnji mauzoleja i rušenju kapele. „Teško je razumeti motive i
razloge za rušenje… Zar se Meštrovićev spomenik ne može postaviti na
drugo mesto“, upitao se. Kontinuiteti!
U ovo vreme SPC sve otvorenije koristi javni prostor i odsustvo
želje novog političkog vrha Srbije da bude rankovićevski patron
crkvi. Počinje da izlazi list Pravoslavlje, koji u ovo vreme
reprintuje govor vladike Nikolaja Velimirovića, bliskog snagama
srpskog kvislinštva iz Drugog svetskog rata. Objavljeni govor je
ovaj kontroverzni crkveni velikodostojnik održao 1939. i postao je
poznat pod nazivom: „Čiji si ti, mali narode srpski“.
U govoru koji je Pravoslavlje prvi put u Jugoslaviji objavilo
integralno i bez pravnih konsekvenci, Velimirović se pitao, „Čiji
ste vi, mali Srbi?“ i odgovarao: „Mi smo deca Božja. I ljudi
arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da bude glavni
nosilac Hrišćanstva u svetu. Mi smo članovi velike porodice
slovenske, koja je kroz mnoge vekove burno čuvala stražu na kapijama
Evrope, da plemena druge rase i druge vere ne bi uznemiravali
krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju. I tako, mi
smo po krvi arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi…“
A Filosofija palanke se kritičarima čini radikalna, jer daje
hirurški preciznu kritiku i dekonstrukciju srpskog nacizma.
Kosovo je i 1969. u fokusu. Ponovo kontinuiteti! Prethodna godina je
završena albanskim nacionalističkim demonstracijama. U srpskom
društvu je proključalo antialbansko raspoloženje. Suprotstavljen
dominantnim narativima, Marko Nikezić je poručivao da Albanci u
Srbiji i Jugoslaviji „ne mogu i ne smeju da se osećaju kao manjina,
oni su kod svoje kuće“, dok istovremeno Srbi i Crnogorci kao manje
brojni narodi „isto tako ne mogu na Kosovu biti manjina, nego su i
oni kod svoje kuće“.
Nasuprot kosovskom pitanju i mitologizaciji javnog prostora, kulturu
u ovom periodu karakterišu i ključne modernističke postavke. Iako
1969. Veljko Bulajić snima Bitku na Neretvi, nasuprot službeno
kanonizovanoj slici umetničke glorifikacije, stajao je razorno
dekonstruišući nalet crnotalasnog filma. Jedan od ključnih
protagonista ovog kinematografskog pravca, Živojin Pavlović, najpre
u ostvarenju Zaseda 1969. daje sliku Drugog svetskog rata veoma
različitu od široko prihvaćene interpretacije u Jugoslaviji. Bora
Ćosić kreće sa izdavanjem časopisa Rok 1969. godine.
Dve godine ranije u Beogradu je u Ateljeu 212 osnovan BITEF. Vrhunac
ovih neprovincijalizujućih tendencija, ali i liberalizacije
pozorišta, kulture, pa i čitavog društva je bilo postavljanje
kultnog mjuzikla Kosa, maja 1969. samo godinu dana nakon njegove
američke premijere. U američkom časopisu Newsweek u julu 1969.
objavljeno je da su autori Kose izjavili da im je beogradska
postavka najdraža od svih verzija njihovog mjuzikla. Kasnije su
govorili da „Beograd nema malograđanskih predrasuda“. Imao je, ali
je poznavao i princip kulturne pluralnosti. Beogradske muzičke
svečanosti (BEMUS), osnovane su 1969. kao najznačajniji međunarodni
festival klasične muzike u Beogradu. U ovo vreme filmski kritičar
Politike, Milutin Čolić, već razmišlja i traži pomoć filmofila iz
političkih struktura za osnivanje Međunarodnog filmskog festivala
FEST.
Iste, 1969. godine, Univerzitet u Beogradu je i dalje pod utiskom
revolucionarnog Juna 1968. godine. Žiške pobune još traju u
studentskim listovima, koje vlast pritiska, a nju, vlast u Srbiji,
pritiska Tito zbog odbijanja da se sa univerziteta izbace
pobunjenički profesori. Najuticajniji od njih, sve očiglednije se
približavaju Ćosiću, praveći otvorenu koaliciju leve i desne
opozicije u Srbiji. Tačka sretanja bio je nacionalizam i tzv. srpsko
pitanje.
Naposletku i kao svoj memento, ali i moderne Srbije, Latinka Perović
je u to vreme novinarima izgovorila suštinu politike reformskog
vođstva: „… ekipe dolaze, prolaze, ali bitno je da mi ne zavadimo
prvo narode po Jugoslaviji, pa onda zavadimo ljude u partiji… Može
ova politika i da propadne u Srbiji, ali je vrlo važno da ostavi
trag i da bude jasno da je u Srbiji postojala jedna demokratska
politika prema društvenim i nacionalnim odnosima.“ Propala je! Da li
je ostavila traga, osim u arhivskim izvorima, teško je reći. Ipak,
1969. godine, bila je jasna borba dva koncepta u kulturi koliko i u
politici. Ali postojala je i snažna društvena i kulturna pluralnost,
nesporno izraženija nego u našoj savremenosti. Društvo je bilo
spremno na borbu, današnje je odavno kapituliralo. Filosofija
palanke bila je deo tog političkog, društvenog i kulturnog
konteksta, snažne pluralizacije i borbe za ili protiv središnjeg
srpskog kontinuiteta – nacionalizma.
Izlaganje na skupu povodom 50. godišnjice Filosofije palanke
Radomira Konstantinovića, Ivanjica, 25. avgust 2019. |
