|
Zahvaljujem profesoru Damiru Agičiću što je u ovogodišnji veoma
bogat program Kliofesta, uz druge knjige, uvrstio i predstavljanje
knjige Zatvaranje kruga. Ishod rascepa 1971/1972. Uz profesora dr.
sc. Draga Roksandića i dr Milivoja Bešlina, autora predgovora drugom
izdanju knjige, ja ću vašu pažnju zadržati na njenoj istoriji, dugoj
već skoro pola veka.
Rukopis Zatvaranje kruga nastao je 1973/74. godine kao izraz moje
potrebe da formiram sopstvenu sliku o onome što se dogodilo i
„složim“ činjenice jer je već bio u toku proces njihovog
modifikovanja. Ispisala sam 12 velikih svezaka i odložila ih.
Nastojeći da razumem šta se dogodilo, „izašla“ sam iz tog razdoblja.
Nisam pomišljala na objavljivanje. Nisam se čak ni vraćala na
napisano, pa ni kasnije – na štampanu verziju. Instinkt mi je
govorio da je ta „prva ruka“ – najverodostojnija: sve drugo bila bi
dorada, uticaj promena koje neizbežno nastaju u sećanju.
Marko Nikezić, koji je bio vodeća ličnost u Savezu komunista Srbije,
ne samo hijerarhijski, već i intelektualno, znao je da rukopis
postoji. Nikada nije zatražio da ga pročita, a ni ja mu nisam nudila
da to učini. U drugoj polovini 1990. godine Nikezić se teško
razboleo. Prilikom jednog razgovora zainteresovao se za rukopis.
Rekla sam mu da razmišljam kako da ga se „oslobodim“. Obavio je
funkciju: kroz pisanje sam kristalisala svoj pogled na vreme, ljude
i događaje. Sebe sam „spakovala“ sa svim tim i davno sam već na
tragu proučavanja istorijskog konteksta pojave komunističkog pokreta
u Jugoslaviji i srbijanskih liberala unutar njega.
Nikezić me je mirno saslušao. Nekoliko dana kasnije, pokazujući na
sveske rukopisa na stočiću uz svoju bolesničku postelju, rekao je:
„Suvo i precizno. To je ono što tražim. Objavi to“, dodao je,
znajući da odlazi, „zbog mene“. Sam nije pisao. Ljudi su znali da
ima šta da kaže i podsticali su ga. Obično je odgovarao: „Nisam više
siguran“. U sveskama rukopisa koji je pred smrt pročitao video je,
pre svega, dokument koji akteri događaja 1971/72. godine i treba da
ostave.
Nikezić je umro početkom 1991. godine. Tada sam počela da razmišljam
o objavljivanju rukopisa. U Beogradu, ni tada a ni kasnije – to nije
bilo zamislivo. Rukopis sam ponudila sarajevskom izdavaču, tada
veoma otvorenoj izdavačkoj kući „Svjetlost“. Njeni vodeći ljudi,
Gavrilo Grahovac i Ivan Lovrenović, prihvatili su rukopis bez
oklevanja. Knjiga je štampana 1991. godine u tiražu od 5000
primeraka. Rat je već bio zahvatao Bosnu i Hercegovinu, a u stvarnom
a ne samo metaforičnom požaru izgorela je i „Svjetlost“.
Pre rata, pogotovo u ratu, ali ni posle njega – Zatvaranje kruga
nije se moglo naći u beogradskim knjižarama. Ipak, knjiga je došla
do istraživača, i bila je citirana kao izvor u knjigama koje su se
bavile uzrocima krvavog raspada Jugoslavije, odnosno politikom
srbijanskih liberala kao mogućnošću da se takav ishod izbegne.
Sudbina Zatvaranja kruga neodvojiva je od sudbine komunističkih
liberala u Srbiji 70-ih godina 20. veka. U suštini, od sudbine
liberalne orijentacije u Srbiji od druge polovine 19. veka pa i kroz
prvu i drugu polovinu 20. veka.
Za vladajuću struju u Savezu komunista Jugoslavije i Srbije,
srbijanski liberali bili su izdajnici socijalizma. Ništa novo. U
vladajućim ideologijama (rani srpski socijalizam, radikalizam i
komunizam) središna ideja je ista: neponavljanje zapadnoevropskog
puta (kapitalizma i liberalizma).
Za antikomuniste – liberali su bili lažni liberali. A zapravo su
odbacivane njihove ideje internacionalizma i federalizma.
Za disidente, koji su se počeli javljati 80-ih i 90-ih godina
liberali nisu ni u tragu predstavljali alternativu. Oni su, suprotno
činjenicama, prikazivani kao glavni žandarmi, i to upravo u periodu
najveće liberalizacije Jugoslavije od polovine 60-ih godina
(zabrane; uklanjanje profesora Filozofskog fakulteta; hapšenje
Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, te učesnika studentske
pobune 1968. godine). U svojoj „rekonstrukciji“ istorije, disidenti
su prikrivali svoj otpor tržišnoj privredi i konfederalnim promenama
jugoslovenskog ustava. Odnosno, svoje sudelovanje u konsenzusu oko
rešenja srpskog pitanja kao državnog pitanja. Iako je za pojačanu
represiju ne samo prema politički već i prema etnički Drugom bilo
neophodno osujetiti liberalnu orijentaciju u Partiji njeni su
nosioci proglašeni lažnim liberalima koje treba diskvalifikovati a
potom zaboraviti.
Napisano od strane jednog od pripadnika partijskog rukovodstva na
čelu sa Markom Nikezićem, Zatvaranje kruga u izdanju sarajevske
„Svjetlosti“ pobudilo je interesovanje istraživača. Ali posle sloma
Jugoslavije, sećanje na knjigu živelo je samo u citatima istoričara
koji su do nje uspeli da dođu. Na tržištu nije bilo nijednog
primerka. Novi istraživači inicirali su obnovu izdanja.
Bilo je prirodno da se i novo izdanje Zatvaranja kruga pojavi u
Sarajevu. I najprirodnije – da to bude University Press sa kojim
tesno sarađujem. Predložila sam Draganu Markoviću, vodećem čoveku
University Pressa da predgovor za novo izdanje napiše dr Milivoj
Bešlin. Predmet njegove doktorske disertacije, koja će biti
objavljena ove godine, bili su srbijanski liberali 70-ih godina
prošloga veka. Kao pisca predgovora drugom izdanju Zatvaranja kruga
kvalifikovalo ga je najbolje poznavanje izvora prvoga reda.
U međuvremenu, više savremenika u celoj bivšoj Jugoslaviji napisalo
je svoja sećanja na prekretničke 70-te godine. Ali i sve više ljudi
u Srbiji, koji su bili pogođeni obračunom sa liberalima, pišu svoja
sećanja (prema podacima, u Srbiji je tada – u privredi, kulturi,
medijima, u državnim i partijskim rukovodstvima – smenjeno između
5000 i 12000 ljudi). Sve to širi okvir za proučavanje srbijanskih
liberala, ali i mogućnost upoređivanja interpretacija njihove
politike.
Za mene, kao savremenika i aktera događaja, kao pripadnika nove
generacije u komunističkom pokretu Jugoslavije, bilo je ključno
uverenje da su promene nužne i da one nisu izvan promena
programiranih posle 1948. godine. Došlo je, međutim, do
konzervativnog zaokreta, do restaljinizacije (naročito u načinu
obračuna u Hrvatskoj 1971, a zatim u Srbiji 1972. godine). Tako se
„zatvorio krug“. Latentni „rascep“ koji je postojao od 1948. godine
završio se potvrdom sovjetske paradigme kojoj je već isticalo
istorijsko vreme (pokušaji reformi u istočnoevropskim zemljama i
evrokomunizam).
U partijskom rukovodstvu Srbije postojala je svest o konsekvencama
zaokreta i ujedno nespremnost da se prihvati odgovornost. Propala je
i jugoslovenska varijanta socijalizma (samoupravljanje,
nesvrstanost). Ona nije bila radikalno različita od sovjetske
paradigme, ali je bila pokušaj mogućeg udaljavanja od nje. To nije
bilo bez značaja ni za narode ni za ljude u Jugoslaviji. Međutim,
nedovoljno da se izbegne katastrofa. Otvorenost prema svetu koji se
brzo menja, sporazum sa susedima koji nastoje da uhvate korak sa tim
promenama, za Srbiju, ni nakon svega, nije izlaz. Istorijska
inercija je, još uvek, drži u „zatvorenom krugu“. |
