|
Glavni otpor režimu Aleksandra Vučića u septembru odigravao se u
zgradi Rektorata Beogradskog univerziteta, koju su okupirali
studenti iz Udruženja #1 od 5 miliona i tražili od rukovodstva, među
ostalim, da se ne odugovlači izjašnjavanje povodom doktorata (za
koji stručnjaci tvrde da je plagijat) jednog od ključnih
naprednjačkih kadrova – ministra finansija Siniše Malog.
Komično-dramatični momenat nastao je kada je prikrivena partijska
vojska Srpske napredne stranke upala u Rektorat i pokušala da
diskredituje studentsku pobunu. Botovi su se skandalozno sami
otkrili i situacija je eskalirala, dobijajući vidljivu političku
dimenziju.
Rektorka Univerziteta u Beogradu Ivanka Popović, koja je jedno vreme
oklevala, nakon medijskog cirkusa sa naprednjačkim botovima, donela
je odluku da studentima izađe u susret i obećala da će se Odbor za
profesionalnu etiku do 4. novembra izjasniti u vezi doktorata
ministra finansija. Predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana
Brnabić u državotvornim medijima su na studente i rektorku
radikalski sirovo izlili svoj bes, a Univerzitet u Beogradu postao
je simbol slobode u partokratskoj državi.
Pobuna zbog doktorata Siniše Malog nije samo još jedna epizoda
infantilne borbe frustriranih studenata, koji se, umesto ućutkane
akademske zajednice, u vrećama za spavanje i transparentima bore za
dostojanstvo najviših obrazovnih institucija u Srbiji, a pre svega
da njihov trud na fakultetima ne bude obesmišljen. Pitanje doktorata
tog kontroverznog političara daleko prevazilazi i slučaj samo jedne
najverovatnije plagirane disertacije. Pokrenuta je i rasprava o
katastrofalnom padu Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi za
više od 100 mesta, kao i partokratsko rasterivanje iz Srbije svetski
priznatih stručnjaka kakav je genetičar Miodrag Stojković.
Paradigma podaništva elite prema vođi
Međutim, slučaj Siniše Malog, pre svega, pokreće pomalo tabuozno
pitanje odgovornosti velikog dela te iste akademske zajednice u
pripremama političkog terena za ratove devedesetih na prostoru biše
Jugoslavije i njihovoj kontinuiranoj podršci nacionalističke
ideologije, koja je, sa manjim pauzama, u Srbiji dominantna skoro
tri decenije. Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986.
godine smatra se političkom i ideološkom platformom projekta "velika
Srbija", srpskog ekspanzionizma, koji su tokom devedesetih slepo
sledili svi - od vrha države, do onih koji su na lokalu pljačkali,
palili kuće, silovali i počinili na prostoru bivše Jugoslavije
najteže zločine od Drugog svetskog rata.
Za tu istu akademsku zajednicu "otac nacije" i spiritualni lider
decenijama bio je neobrazovani akademik Dobrica Ćosić (jedan od
autora Memoranduma SANU); ona je značajnim delom podržavala sve
nacionalističke i autoritarne lidere - od Slobodana Miloševića, do
Aleksandra Vučića. Proglas "Za bolju Srbiju", koji je, uoči
predsedničkih izbora 2017. godine, kao podršku predsedničkom
kandidatu Aleksandru Vučiću, potpisalo više od 500 akademika i
profesora univerziteta dokaz je kontinuteta ne samo jedne politike,
već i paradigma podaničkog odnosa elite prema jednom vođi.
Kritika upućena akademskoj zajednici, visokoobrazovnim i naučnim
institucijama u Srbiji svakako da se odnosi na jedan oportunistički,
ali dominantan i njen veoma uticajni deo. Slučaj Siniše Malog počeo
je da otvara brojna pitanja manipulisanja intelektualnim
potencijalom u Srbiji, koji je, bez obzira na formalnu autonomiju
institucija, uz crkvu i vojsku, nesumnjivo jedan od željenih stubova
svakog nedemokratskog režima.
Fokus je pao i na dekanku Filološkog fakulteta u Beogradu Ljiljanu
Marković, koja je sada partijski kadar Srpske napredne stranke
(inače višestruki preletački) i donedavna odbornica iste partije u
Skupštini grada Beograda. Kontroverze oko dekanke Marković ukazuju
da se autonomija na univerzitetima i fakultetima koristi kao štit za
prikrivanje malverzacija i korupcije, a koji su, po pisanju srpskih
nedeljnika, odmah iza afera sa plagiranjem i kupovinom diploma.
Sve su to djeca Dobrice Ćosića
Filozofija slobode zloupotrebljena je i na Filozofskom fakultetu u
Novom Sadu, koji se pretvara na patrimonijalnu instituciju, gde se
nameštaju konkursi i manipuliše kadrovskom politikom. Vrhunac je
nasilje po uzoru na sovjetsko oduzimanjem doktorata od Pravnog
fakulteta čuvenom vojvođanskom advokatu Slobodanu Beljanskom zbog
formalne procedure, a koje je nemoguće odvojiti od njegovog
društvenog i profesionalnog javnog angažovanja.
I nije Siniša Mali jedini u ovoj Vladi čija je originalnost
doktorata dovedena u pitanje. Još jedan od ključnih ljudi režima,
ministar policije Nebojša Stefanović, i njegove diplome možda su još
eklatantniji primer onoga što možemo nazvati razlogom ogromnog
nepoverenja u institucije visokog obrazovanja. Analiza doktorata
guvernerke Jorgovanke Tabaković pokazuje plagijat, a poznat je i
slučaj "Toma diploma" bivšeg predsednika Tomislava Nikolića. Tu se
otvara novo pitanje: šta će srpskim političarima te visoke naučne
titule kada im one nisu neophodne na funkcijama koje obavljaju? Kako
je cinično komentarisao Vučić: "Mali može biti ministar i sa
osnovnom školom."
Pre svega, srozavanje autoriteta naučnih institucija mnogima je
omogućilo da brzo i veoma lako dođu do "uglednih" titula. I to je
sada postalo deo masovnog trenda i kurioziteta da političari ispred
svog imena imaju i – naučno zvanje. Sumnja je prisutna i zato što se
te titule obično stiču u periodu kada su političari veoma aktivni
ili na visokim funkcionerskim pozicijama, a svi oni koji su
doktorirali znaju koliko vremena i truda treba uložiti u to da bi se
pripremilo i odbranilo naučnu tezu. U liberalizovanom, omasovljenom
i loše regulisanom biznisu sa visokim školstvom političari sa
"stečenim" zvanjima mogu da ostvare i dobar dodatni prihod predajući
na fakultetima, kao što je to bilo u slučaju naprednjaka Aleksandra
Martinovića i Vladimira Orlića, koji su, ispostavilo se, predavači
na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji.
Imenica "stid" davno je izbrisana iz srpskog rečnika i nikoga nije
briga da li postoji sumnja u istinitost ili krađu onoga što bi u
intelektualnom smislu trebalo da bude najelitnije za jednu državu.
Sve su to Ćosićeva deca. Javna je tajna da veliki deo privatnih
fakulteta i univerziteta u Srbiji, kao i u okruženju, olakšanim
putem nudi i političarima nižeg ranga i državnim službenicima zvanja
od diplome do doktorata. U napuštenim preduzećima po Vojvodini
otvaraju se takva odeljenja privatnih fakulteta za fast-food
diplome, koja se, zbog populističkog prezira prema školovanima, ne
smatra dražvnim problemom. Zbog toga obrazovani mladi pakuju kofere
i masovno napuštaju Srbiju...
Suočimo se s prošlošću, priznajmo zločine
Ugled fakultetskih diploma u Srbiji davno je srozan i time je
omogućeno da vlasti apriori lažima i uvredama brane svoje ministre
bez ikakvih političkih posledica. Zbog sličnih afera u demokratskim
zemljama političari daju ostavke, poput nemačkog ministra odbrane
Karla Teodora cu Gutenberga, ili im se oduzimaju titule kao bivšem
rumunskom premijeru Viktoru Ponti. I ta korumpiranost obrazovnih
institucija je toliko prihvaćena da nadležni organi više i ne
reaguju, pa je izostala bilo kakva intervencija pravnog sistema kada
se jedna srpska starleta više puta groteskno javno hvalila da čak ni
ne zna šta je završila i da joj je diplomu na jednom fakultetu
"kupio kum", koji je njen talenat prepoznao dok je brzo kuckala
poruke na mobilnom.
Strah akademske zajednice takođe je faktor ćutnje, jer su na vlasti
isti oni političari koji su 1998. godine stajali uz svog šefa dok se
donosio "Šešeljev zakon o univerzitetu" i proterivalo preko 200
profesora i nastavnika. "Ubica" se, posle određenog vremena i
zatvorenog psihološkog ciklusa propadanja, vraća na mesto zločina;
ponovo mu je za svoje ciljeve potrebna odanost akademske zajednice.
U Srbiju pod Vučićem vraća se sve ono nasilje koje je
nacionalistička ideologija njegovih mentora tokom devedesetih
posejala u bivšim jugoslovenskim republikama. Bumerang je stigao u
vidu duboke podele srpskog društva na naprednjake i njihove
neistomišljenike, a tenzije se često dovode do ivice sukoba.
Sve ovo govori da je Srbija veoma daleko od Evropske unije i
demokratskih vrednosti. Kako bi "ubica" iz devedesetih nestao iz
srpskog društva, ne samo studenti već i cela društvena i politička
opozicija mora još dosta toga da učini i da traži: da se Srbija
suoči sa prošlošću i prizna zločine iz devedesetih (posebno
sistemski višegodišnji genocid u Bosni i Hercegovini), da prestane
sa istorijskim revizionizmom i politikom ekspanzije prema susednim
republikama u kojima živi brojna srpska zajednica, da otvori arhive
tajnih službi i, na kraju, da se nacionalistička politika i kriminal
konačno potpuno ukloni iz srpske akademske zajednice. Da se sve
preispita tu gde je sa Memorandumom SANU i počelo. |
