|
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa (RSE) razgovaralo se o
tome kakvi su odnosi između nemačke kancelarke Angele Merkel i
srpskog predsednika Aleksandra Vučića. Sagovornici su bili dva
inostrana eksperta za Balkan - Florian Bieber, profesor
Južnoslovenskih studija na univerzitetu u Gracu, i Bodo Weber,
analitičar Veća za demokratizaciju politike iz Berlina.
Bilo je reči o tome da li je Vučić forsirajući ideju o razmeni
teritorija između Srbije i Kosova okrenuo leđa Nemačkoj koja je
izrazito protiv menjanja granica na Balkanu, šta je bilo na
poslednjem sastanku Merkel - Vučić u Njujorku, da li je Vučić u
vreme potpisivanja Briselskog sporazuma prihvatio zahtev Nemačke da
se dijalog Priština - Beograd mora završiti priznanjem Kosova, pa je
posle odustao od tog obećanja, zašto je kancelarka Merkel do sada
stalno prelazila preko Vučićevog autoritarnog načina vladanja i da
li se to sada menja, kakav je stav Nemačke prema Vučićevom zahtevu
da rešenje za kosovski problem mora biti takvo da svaka strana
dobije po nešto, kao i o tome da li kancelarka Merkel još uvek
računa na Vučića.
Omer Karabeg: Aleksandar Vučić se godinama hvalio svojim dobrim
odnosima sa nemačkom kancelarkom Merkel. Gospođa Merkel ga je često
primala pa se mogao steći utisak da je gospodin Vučić njen favorit
među balkanskim političarima. Da li je to još uvek tako?
Bodo Weber: Tačno je da se između kancelarke Merkel i predsednika
Vučića razvio jedan specijalni odnos, ako bih mogao tako da se
izrazim, nakon što je gospođa Merkel 2011. godine postala vodeća
figura u rešavanju statusnog konflikta između Kosova i Srbije. Taj
odnos je bio uslovljen preokretom politike Srbije prema Kosovu i
potpisivanjem Briselskog sporazuma aprila 2013. godine.
Okvir dijaloga između Beograda i Prištine bio je uglavnom određen od
strane kancelarke Merkel i Berlina. Poruke koje su prethodile tom
sporazumu bile su jasne, pre svega izjava gospođe Merkel da je vreme
menjanja granica na Balkanu prošlo. Podsetio bih da je Ivica Dačić,
u to vreme premijer Srbije, u intrevjuu NIN-u rekao da je Srbija 10
godina lagala da je Kosovo srpsko, da se Kosovo ne može povratiti i
da se treba koncentrisati na sudbinu kosovskih Srba. To je bio
kontekst u kome se razvio specijalni odnos između kancelarke Merkel
i gospodina Vučića.
Međutim, dolaskom Federike Mogerini na funkciju visoke predstavnice
za spoljnu politiku dijalog Beograd - Priština upao je u krizu - da
bi u poslednjih godinu i po dana došlo do spinovanja dijaloga i
vraćanja srpske pozicije prema Kosovo na vreme pre potpisivanja
Briselskog sporazuma. Uz podršku nekih faktora na Zapadu, kojima
nije stalo do stabilnosti Zapadnog Balkana, Vučić je počeo da
forsira ideju o razmeni teritorija. Tako da odnos Merkel - Vučić
nije više ono što je bio.
Favorit ili partner?
Florian Bieber: Ne verujem da je Vučić ikada bio favorit gospođe
Merkel. On je samo partner u rešavanje jednog od ključnih pitanja u
regionu, a to je odnos između Srbije i Kosova. On se je ponudio kao
mogući partner, a Nemačka se ponadala da bi Srbija pod Vučićem mogla
da bude pouzdan partner. Mislim, međutim, da je nemačka vlada danas
razočarana Vučićem. Pre svega zbog njegovog zalaganja za promenu
granice, jer je Nemačka najžešći protivnik takvih rešenja. Na tom
pitanju sukobili su se stavovi dve zemlje.
S druge strane, problemi sa demokratijom u Srbiji su svake godini
sve vidljiviji i sve ih je teže ignorirati. Mislim da je Nemačka
svesna, mada se to ne izražava javno, da situacija u Srbiji nije
ohrabrujuća i mislim da postoji sumnja u Vučićevu spremnost za
rešavanje problema Kosova. Da zaključim, Vučić nikada nije bio
favorit, ali je bio bolji partner od drugih i odnosi su sigurno bili
bolji u prvim godinama Vučićeve vladavine nego što su to danas.
Omer Karabeg: Vučić se nedavno sastao sa Angelom Merkel u Njujorku
tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Posle
sastanka Vučić je izjavio da je to bio ne samo korektan, već i dobar
razgovor o tome kako treba da izgleda dijalog između Beograda i
Prištine nakon što Kosovo dobije vladu. Sa nemačke strane nije bilo
nikakvog saopštenja. Šta je u stvari bilo na tom sastanku?
Florian Bieber: Teško je proceniti, ali na takvim sastancima se
pričaju i neprijatne stvari. Zanimljivo je da je dnevni list
Informer, koji je jako blizak Vučiću, objavio da se taj sastanak
održao čak pre no što se dogodio. U režimskoj štampi u Srbiji
sastanci Vučića sa svetskim liderima reklamiraju se kao Vučićev
veliki uspeh, bez obzira šta se tamo priča. Verovatno je na sastanku
u Njujorku nemačka poruka Srbiji bila da prestane da se zalaže za
promenu granice.
Poslednjih godina u politici prema Kosovu Srbija ide sve više unazad
- u vreme kada je Vuk Jeremić bio ministar inostranih poslova i kada
je Srbija po svaku cenu nastojala da spreči međunarodno priznavanje
Kosova. Ta politika je destruktivna. I, naravno, onda je došlo do
uvođenja carine na proizvode Srbije pod vladom Ramuša Haradinaja. Ta
negativna dinamika, za koju i Srbija snosi odgovornost, sigurno je
bila tema razgovora u Njujorku.
Slaba kopija Miloševića
Bodo Weber: Računajući na slabosti Zapada Vučić je mislio da će mu
proći politika razmene teritorija. I Milošević je pokušao da
iskoristi slabosti Zapada da bi sproveo svoju politiku, pa smo
videli kako se to kobno završilo za regiju, a najviše za Srbiju. I u
Miloševićevom i u Vučićvom slučaju to je bilo taktiziranje bez
strategije.
Ako je Vučić mislio da može da promeni poziciju Nemačke i celokupne
Evropske unije, onda je loše procenio. Pokazalo se da je Vučić slaba
kopija Miloševića, da se njegova politika svodi na taktiku i na
spinovanje i da on nema dugoročnu strategiju. To je opteretilo
njegove odnose sa Angelom Merkel koja mu je pre godinu i po u
zatvorenim razgovorima rekla da prestane sa crtanjem mapa.
Vučić je, međutim, nije poslušao. Dakle, odnos gospodina Vučića sa
gospođom Merkel se pogoršao zbog njegovog pokušaja podrivanja
nemačke pozicije, ali on je i dalje ostao vezan za Nemačku, jer
Berlin ima ključnu ulogu u dijalogu Beograd - Priština.
Omer Karabeg: Zanimljivo je da je kancelarka Merkel pre ovog
sastanka u Njujorku primila u zvaničnu posetu premijerku Srbije Anu
Brnabić. Do sada su zvanične posete bile rezervisane samo za Vučića.
Da li možda Merkel traži zamenu za Vučića, kao što je svojevremeno u
Vučiću našla zamenu za Tadića koji nije bio spreman da uđe u dijalog
sa Prištinom? O tome su spekulisali neki nemački mediji.
Bodo Weber: Ne bih pridavao značaj tim spekulacijama. Gospođa
Brnabić je premijerka, gospođa Merkel takođe - tako da je to bila
samo jedna redovna poseta. Kada je gospođa Brnabić kao osoba iz
nevladinog sektora ušla u vladu, ako je iko imao iluzija da će ona
nešto promeniti, grdno se prevario. Ona se ništa ne razlikuje od
politike Vučića i Srpske napredne stanke.
Florian Bieber: Mislim da je kancelarka Merkel nezadovoljna zato što
nema nikakvog napretka u rešavanje odnosa Kosovo - Srbija, ne vidi
se nikakvo svetlo na kraju tunela. Naravno, za to ne snosi
odgovornost samo Srbija, ali način na koji Srbija u poslednje vreme
pristupa Kosovu i Albancima samo pogoršava odnose između Beograda i
Prištine.
Skorija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je za građane Srbije
Kosovo postalo najvažnije pitanje. To je čudno zato što Kosovo nema
mnogo veze sa svakodnevnim životom ljudi. Zbog toga u istraživanjima
javnog mnjenja to pitanje godinama nije bilo na vrhu liste
prioriteta. To što je sada Kosovo postalo najvažnije pitanje
rezultat je namernog podizanja tenzija - i to se sigurno vidi u
Berlinu. Nemačkoj nije jasno da li Vučić stvarno želi poboljšanje
odnosa sa Kosovom o čemu stalno priča.
Mislim da u Nemačkoj danas postoji ona ista vrsta razočarenja
Vučićem kakva je pre osam godina bila prema tadašnjem predsedniku
Tadiću. Vučić je danas jedini partner zato što u Srbiji ne postoji
jasna politička alternativa, ali to ne znači da će ga Nemačka i
dalje bezuslovno podržavati.
Omer Karabeg: Ko savetuje kancelarku Merkel kad je u pitanju Srbija?
Ko joj je preporučio Vučića?
Bodo Weber: Niko ga nije preporučio. Pozicija gospodina Vučića u
Srbiji je dominantna i na osnovu toga je uspostavljen odnos sa
gospođom Merkel. Srbiji je stavljeno do znanja da ako hoće u
Evropsku uniju mora rešiti konflikt sa Kosovom, a rešenje ne može
biti drugačije nego da Srbija prihvati realnost i na osnovu toga
uspostavi odnos sa Kosovom. To je bila osnova koju je Vučić
prihvatio, a ona je podrazumevala da nema promene granica i da
dijalog treba da vodi ka nekoj vrsti priznanja Kosova.
Uostalom, ulazak u dijalog sa Kosovom 2013. godine i potpisivanje
sporazuma sa drugom stranom, koja se zvala Republika Kosovo, značilo
je prihvatanje realnosti da je Kosovo izgubljeno za Srbiju. Osnova
specijalnog odnosa koji se razvio između gospođe Merkel i gospodina
Vučića nije bilo nikakvo favorizovanje ličnosti, nego jedna
principijelna politika.
Kosovo važnije od demokratije
Omer Karabeg: Zašto je kancelarka Merkel do sada stalno prelazila
preko Vučićevog autoritarnog načina vladanja? Nije moguće da nije
videla kako Vučić guši demokratiju u Srbiji.
Florian Bieber: U prvih nekoliko godina Vučićeve vlasti, ne samo
Angela Merkel, nego i drugi političari na Zapadu, uključujući i
bivšeg i budućeg austrijskog kancelara Sebastijana Kurca, smatrali
su da se to uglavnom može ignorirati. Oni su ovako rezonovali - to
je Balkan, tamo sve malo drugačije funkcioniše nego kod nas, ali
Vučić je prozapadno orijentiran, on je partner, on želi u Evropsku
uniju.
Međutim, kroz razgovore sa zapadnim diplomatama stekao sam utisak da
oni sve više shvataju da je problem demokratije u Srbiji dublji, da
je kriza ozbiljnija, da nisu ugroženi samo neki elementi
demokratije, nego demokratski sistem u celini.
Srbija je danas mnogo manje demokratska zemlja nego što je bila pre
osam godina. Za zapadne diplomate nije više tajna da vladajuća
stranka i njen predsednik sistematski uništavaju nezavisne
institucije i nezavisne medije. Zapadni zvaničnici su to dugo
ignorirali zato što im je bilo najvažnije da se reši kosovski
problem. To je bilo pogrešno zato što jedna nedemokratska vlada ne
može sklopiti ugovor sa Kosovom koji će biti trajno prihvaćen. Zbog
takvog odnosa Zapada prema Vučiću opozicija u Srbiji postaje sve
više antievropska, jer Evropsku uniju identifikuje sa Vučićem.
Sada je pitanje kako iz toga izaći. Kada razgovarate sa zapadnim
diplomatama oni će vam reći - Vučić ima toliku podršku u Srbiji i
toliku nadmoć nad opozicionim strankama da je teško čak i
razmišljati o nekoj alternativi. Mi moramo da sarađujemo s onim ko
je na vlasti - kažu oni. Ali bez obzira na to Evropska komisija,
Nemačka i druge zemlje morali bi biti otvoreniji u svojim kritikama
Vučića. Taj preokret još nisam video ni u Nemačkoj, ni u Evropskoj
uniji.
Bodo Weber: Nemački zvaničnici su videli šta se dešava sa
demokratijom u Srbiji, jer je to nešto što se ne može ne videti. U
to sam se lično uverio u razgovorima s njima. Ne verujem da je to
bila benevolentnost prema Vučiću u smislu - tako je to na Balkanu.
To sigurno nije način razmišljanja u Berlinu. Mislim da je 2016. i
2017 godine postalo jasno da je Vučićeva autoritarna vladavina u
Srbiji ozbiljan problem. Onda je došlo do zaokreta dijaloga o Kosovu
u pogrešnom pravcu, pa se Berlin morao angažovati na sprečavanju
katastrofe koju bi razmena teritorija značila za Srbiju, Kosovo i
celu regiju.
Nije bilo vremena da se Berlin, a samim tim i Evropska unija,
ozbiljnije pozabave Vučićevim načinom vladanja. Tome je doprinelo i
ponašanje bivših zvaničnika Evropske unije, poput Johanesa Hana,
bivšeg komesara za proširenje, koji je otvoreno pokazao da mu nije
stalo do slobode medija i političkog pluralizma u Srbiji. Uveren
sam, međutim, da smo sada u fazi resetovanja i vraćanja dijaloga u
prvobitni okvir realne politike Srbije prema Kosovu.
S druge strane, neće se još dugo čekati da Evropska unija počne
ozbiljno da vrši pritisak na Srbiju zbog gušenja demokratije.
Problem je što u Srbiji imamo hronično slabu i autodestruktivnu
opoziciju, ali mora se reći da je to rezultat i potpunog ignorisanja
predstavnika opozicije od strane evropskih zvaničnika. Ako opozicija
u ovom trenutku ne predstavlja ozbiljnu alternativu u Srbiji, čini
mi se da veliki deo odgovornosti za to snosi i Zapad.
Opsednutost teritorijom
Omer Karabeg: Vučić stalno govori da rešenje za kosovski problem
mora biti takavo da obe strane ponešto dobiju. Bez toga, kako on
kaže, nema normalizacije odnosa. Mislite li da Nemačka prihvata tu
njegovu poziciju?
Florian Bieber: Sporazum treba da bude takav da svaka strana može da
ga predstavi kao neku vrstu uspeha. Niko ne očekuje da će sporazum
između Beograda i Prištine jednoj strani dati sve, a drugoj ništa.
Ali kad Vučić to kaže, to zvuči kao da se on zalaže za teritorijalno
rešenje, da Srbija dobije teritoriju. Mislim da je to pogrešno.
Slažem sa stavom Nemačke i Evropske unije da je ideja teritorijalnog
razgraničenja opasna. Pitam se da li je Vučićev cilj da nešto dobije
država Srbija ili da nešto dobiju Srbi na Kosovu, da zaštiti Srbe na
Kosovu. Jer, ako dođe do promene granice, veliki deo kosovskih Srba
i dalje će živeti na teritoriji Kosova. O tome u Srbiji niko ne
govori.
Još od devedesetih godina u Srbiji se smatra da je teritorijalno
proširenje najveći nacionalni interes. Nisu bitni Srbi van Srbije -
već teritorije. Debata u Srbiji se i dalje vodi na osnovu premise da
je Kosovo sastavni deo Srbije, mada je svakom realnom čoveku jasno
da već 20 godina Kosovo nije pod kontrolom Srbije i da ogromna
većina stanovnika Kosova ne želi da živi u Srbiji.
Od početka devedesetih Srbija nikada nije ponudila neko realno
rešenje za Albance na Kosovu. Srpska strana, naravno i kosovska,
mora da definira šta je njen krajnji cilj. Od Vučića još nismo
dobili nijedan signal, nijednu poruku iz koje se vidi da uopšte zna
šta mu je cilj. Govori samo o racionalnoj politici, da se ona ne
može bazirati na mitovima - i sve u tom stilu. Sve je to lepo, znamo
da čita Maxa Webera, ali ne znamo da li ima neki racionalni i
logični cilj.
Bodo Weber: Priča o tome da konačni sporazum Beograda i Prištine
mora biti klasični sporazum o rešavanja konflikata u kome obe strane
moraju da se nađu negde na sredini - čista je manipulacija. To je
jasna izdaja prvobitnog okvira političkog dijaloga na koji je Srbija
pristala 2013. godine i na osnovu toga gradila odnos sa gospođom
Merkel.
Kao što sam već rekao to je bio pokušaj da se koristeći slabosti
Zapada izađe iz okvira realne politike i izbegne prihvatanje
činjenice da je Kosovo za Srbiju izgubljeno. To Nemačka nije mogla
da prihvati, jer je to bilo podrivanje uloge Nemačke i kancelarke
Merkel u uspostavljanju dijaloga Beograd - Priština.
Kad se govori o tome šta Srbija može da dobije, ne može se
razgovarati o statusnom pitanju. Tu nema nikakvog kompromisa, to
vreme je prošlo. Konačni sporazum podrazumeva priznavanje realnosti
da je Kosovo izgubljeno. U tom pogledu Srbija nema šta dobiti i za
to je najviše sama kriva. Gde Srbija može da dobije? Može da dobije
u rešavanju bilateralnih sporova kao što su pitanje nestalih,
sukcesija i zaštita Srpske pravoslavne crkve i njene imovine na
Kosovu, što bi imalo veliki simbolički značaj.
Normalizacija znači priznanje Kosova
Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da kancelarka Merkel i dalje
računa sa Vučićem kao sa nekim ko može da isporuči rešenje kosovskog
problema sa srpske strane?
Florain Bieber: Ne znam da li ona računa na Vučića, možda se više
nada da će biti neki rezultat, ali to ćemo uskoro videti kada počne
novi krug pregovora. Inače, mislim da na srpskoj strani ne postoji
nijedna ozbiljna politička snaga koja bi prihvatila da se pregovori
završe priznanjem Kosova kao nezavisne države. Može se to zvati i
normalizacija odnosa, ali to bi moralo biti na kraju pregovora.
Nažalost, do sada nismo videli ozbiljne, hrabre političare u Srbiji,
uključujući i Vučića, koji bi bili spremni da kažu - Kosovo je
nezavisno, to je realnost. Oni misle da je nepriznavanje realnosti
najbolja taktika i u tome je Vučić vrlo uspešan.
On govori Zapadu da je realan, da je pragmatičan, da ne veruje u
mitologiju, da želi racionalno rešenje, ali ne nudi nikakvo realno
rešenje. Imam utisak da on ne nudi rešenje zato što mu prolongiranje
pregovora nudi zaštitu od kritike za gušenje demokratije, kojoj bi
bio izložen kada bi bilo postignuto konačno rešenje.
Bodo Weber: Mislim da nije pitanje da li kancelarka Merkel računa na
Vučića. On je predsednik Srbije i glavna figura u Srbiji. S druge
strane, iz moje perspektive gledano, autoritarni sistem koji ne
počiva na institucijama koje su do kraja razorene, može biti
izuzetno krhak. Makar izvana izgledao vrlo stabilan. Mislim da
Nemačka treba to imati na umu.
Jer, ako uporedimo današnju situaciju u Srbiji sa onom kakva je bila
2012. godine, tada su u Srbiji postojale kakve-takve institucije,
mada ni politika tadašnjeg predsednika Tadića nije bila ni blizu
toliko demokratska kao što je on pokušavao da je prikaže.
Ali, postojala je neka politička alternativa, kakva god ona bila,
koja je mogla da preuzme vlast od vladajuće garniture. U ovom
trenutku, ako bi sadašnja vlast iznutra implodirala, ne znam da li
postoji politička snaga koja bi mogla preuzeti vođenje zemlje. I to
zaista ozbiljno zabrinjava. Ako su poslednjih 5-6 godina neki
zapadni akteri tolerisali autoritarnu transformaciju u Srbiji zarad
rešavanja kosovskog problema i neke lažne stabilnosti regije i
Srbije, bojim se da je taj razlog izgubio smisao. |
