|
Rečenicu iz naslova čuo sam pre dvadesetak godina od jednog
prijatelja. Pričao mi je o ritualu skidanja crne magije kod neke
vračare, nije ni on tome lično prisustvovao, već je čuo priču od
nekog drugog. Prošlo je mnogo vremena od tada, zaboravio sam
detalje, ali sećam se ključne stvari. Na kraju obreda, nakon
salivanja strave, bacanja užarenog ugljevlja u vodu sa tamjanom ili
bajanja nad rastopljenim olovom, vračara je nepobitno utvrdila ko
joj je urekao klijenta, te uzviknula basmu koja ga oslobađa
magijskih čini i vraća zlodejanje počiniocu. Basma je glasila: „Svo
zlo na Radisava!“
Priča je bila povod za urnebesni smeh i ruganje uvreženim
praznovericama, a pomenuta basma se zadržala kao uzrečica i lozinka
za jednu vrstu izvitoperene svesti. Negde u to vreme moj prijatelj
je smislio i doskočicu o tome kako izgleda Sveta Trojica u srpskoj
verziji. Umesto u Oca, Sina i Svetog Duha – Srbi veruju u sledeću
trijadu: Ima Nešto, Valja Se i Sudbina. Ruku na srce, pogodio je u
centar, potonja trojica je kudikamo popularnija u narodu od prve.
Večna formula dežurnog krivca
U to vreme naivno sam mislio da su ovakve atavističke sujeverice
karakteristične samo za zabite krajeve naše zemlje, te da je svet u
kojem ljudi mrtvi ozbiljni veruju da im je za sve životne nesreće
kriv neki Radisav koji ih je popreko pogledao, bacio neki urok na
njih ili im nešto navračao – svet neobrazovanih, zatucanih ljudi
koji nisu imali priliku da se previše sreću sa plodovima
prosvetiteljstva, pa su ostali zarobljeni u svetu crne i bele
magije, zlih duhova, čarobnjačkih čini i sličnih paranormalnih
delovanja. U međuvremenu je moj optimizam drastično splasnuo i
povukao se u sebe, pritisnut činjenicama života i stvarnošću koja
nema milosti prema mladalačkim zabludama.
Ispostavilo se da nesrećnici koji veruju u demonskog Radisava kao
izvor svekolikog zla nisu nikakav izuzetak niti relikt prošlih
vremena, već pravilo i jedina konstanta naše realnosti zalutale u
vremenu. Svest koja se rukovodi magijskom formulom „Svo zlo na
Radisava!“ dominantna je u našem društvu, nesrećni Radisav samo
menja imena i identitete, ali zato formula dežurnog krivca kog treba
spaliti na lomači ili se nekim magijskim obredom osloboditi od
njegovih zlih čini opstaje neokrnjena u mnogobrojnim svetonazorima
koji vladaju našom javnom scenom.
Svo zlo na Zapadisava!
Nije lako ni pobrojati ko je sve igrao ulogu Radisava u predstavama
o svetu koje svakodnevno proizvode naši profesori, intelektualci,
pisci, doktori nauka, političari, javni radnici, medijski delatnici,
anonimni komentatori i ostali akteri javnog mnjenja. Evo, da
navedemo samo neke frekventnije Radisave koji su krivi za sva zla
ovog sveta, ili bar za nesreće koje su snašle srpstvo i Srbiju. Za
veliki deo naše nacionalno onesvešćene elite ulogu Radisava igra zli
Zapad koji se iz petnih žila trudi da uništi Srbe, to im je glavni
posao, praktično se ti zapadnjaci ničim drugim i ne bave.
Započeli su ratove i rasturili Jugoslaviju (doduše, našim rukama,
ali protiv naše volje – šta može nejako Srpče kad ga urekne neka
velika zla sila), oteli su nam Kosovo, hoće da nam promene naš
vekovni nacionalni identitet, da nam zabrane da pečemo rakiju i da
gajimo zakrivljene krastavce, nastoje da nas nateraju da se
odreknemo pravoslavlja i Boga (u kojeg, doduše, ne verujemo, ali da
ne sitničarimo), da nas kolonizuju i izmene nam svest, razore
kulturu i pretvore nas u neke odvratne Nemce, Engleze ili Francuze.
Protiv takvih napada mračnih sila naš odgovor je samo jedan: Svo zlo
na Zapadisava!
Svo zlo na Brozisava!
Za drugi deo nacionalne elite ulogu Radisava igra omraženi Josip
Broz Tito i njegova demonska komunistička klika. Za sva zla i
nesreće koji su snašli vaskoliko srpstvo u poslednjih 70 i kusur
godina – kriva je ta crvena bagra. Tito je stvorio republičke
granice, namerno rasparčavajući jedinstveno srpsko (umesto, valjda,
da stvori Veliku Srbiju kao republiku u okviru SFRJ), uveo je
jednopartijski sistem i jednoumlje, gušeći slobodu misli (koja je u
Srbiji uvek bila izuzetno popularna, što vidimo i danas), satirao je
srpski identitet, rušio pravoslavlje, marginalizovao ćirilicu i
slavnu srpsku kulturu (to što je u socijalizmu objavljen mali milion
knjiga na ćirilici i što je proučavanje srpske srednjovekovne
književnosti doživelo procvat – to je bio samo lukav manevar zlog
crvenog demona); komunisti su počinili najveće zločine, uglavnom nad
nedužnim četničkim stanovništvom; u socijalizmu nisi smeo ni da
kažeš da si Srbin, a kamoli da prikolješ nekog Bošnjaka, Hrvata ili
Albanca...
Ukratko – Tito i komunjare upropastiše Srbiju koja je pre toga bila
napredna, prosvećena i divna zemlja (u stvarnosti: nepismena,
zaostala, siromašna i ojađena – ali koga briga za stvarnost kad nam
se ona ne uklapa u magijsko mišljenje). Zna se šta pomaže protiv
zlih komunističkih i titoističkih sila, magična formula uvek deluje:
Svo zlo na Brozisava!
Koga je sve zaposeo zli demon Radisav
Svašta se poslednjih decenija našlo u koži nabeđenog Radisava, po
istoj magijskoj matrici po kojoj je za naše nevolje, muke, nesreće i
zlodela (pogotovo zlodela) uvek kriv neko drugi, dok jedini ko nije
ni za šta odgovoran – jesmo mi sami. Radisav su bili i Vatikan, i
iluminati, i zelena transverzala, zli komšijski narodi, međunarodno
jevrejstvo, snage haosa i bezumlja, Druga Srbija, nelojalni
intelektualci, domaći izdajnici, strani plaćenici, soroševci,
nevladine organizacije, strane agenture, nezavisni mediji, male
protestantske zajednice, verske sekte svih nepravoslavnih
denominacija, neizbežni papa kojem se nedavno neočekivano pridružio
i vaseljenski patrijarh.
Otkad su naprednjaci došli na vlast pre sedam godina, u ulozi
Radisava konstantno se nalazi cela opozicija, stranački lideri,
nezavisni mediji, novinari, profesori, intelektualci, svako ko se
usudi da kaže koje kritičku reč na račun Vučića i njegovog jata
skakavaca. Lojalni tabloidi i televizije s nacionalnom frekvencijom
takve pojedince odmah proglase za Radisave, nacrtaju im metu na čelu
i optuže ih za sva zla ovog sveta. Protiv svih ovih pošasti koje su
opkolile srpstvo i ne daju mu da diše postoji samo jedan efikasan
lek, potekao iz naše tradicionalne narodne medicine: Svo zlo na
Radisava, pod kojim god imenom se dotični skrivao!
Važno je zvati se Radisav ili bar Svetislav
U matricu magijskog mišljenja koje se opire da pojave u svetu
objašnjava kauzalitetom, već uzroke uvek traži tamo gde ih nema,
projektujući zlo u jednu osobu ili fenomen kao u žrtvenog jarca –
svako može da se nađe u ulozi nesrećnog Radisava. Da takva matrica
nije karakteristična samo za samozvane branitelje srpstva koji su i
inače skloni teorijama zavere, već da sindromu Radisava podleže i
onaj deo Srbije koji sebi tepa da je bolji, evropskiji i
civilizovaniji videlo se ovih dana na primeru jednog od najvećih
srpskih pisaca i kolumniste lista „Danas“ Svetislava Basare. Da se
poslužim Basarinim pojmovima, nije samo Kitaj Gorod sa pripadajućom
patriotskom čaršijom sklon lovu na veštice, istom sportu se s
podjednakim žarom odaju i žitelji Euromahale.
Basari Euromahala računa u greh to što u svojim kolumnama više
kritikuje opoziciju nego Vučića, pogotovo Dragana Đilasa, Vuka
Jeremića i Boška Obradovića. Nakon Basarinog gostovanja u „Utisku
nedelje“ situacija je kulminirala, pa se pisac našao na meti
histerične kampanje vrlih opozicionara koji su u Svetislavu
prepoznali svog Radisava. Po društvenim mrežama i u komentarima
ispod Basarine kolumne „Famozno“ ređale su se salve uvreda,
difamacija, nipodaštavanja i optužbi.
Basara je optužen da je Vučićev čovek, da radi za vlast, da piše iz
koristoljublja, a ne zato što stvarno tako misli, da je nikakav
pisac i još gori kolumnista, i sve u tom stilu, prepunom
demokratičnosti, tolerancije i uvažavanja drugačijeg mišljenja, za
šta se dotična gospoda bore. Letimičnim pregledom silnih komentara
na Basarin račun stiče se utisak da je on glavna prepreka opoziciji
u borbi protiv Vučića. Da nema Basare autokratski režim bi pao
koliko sutra, na vlasti bi se našli vrli zatočnici slobode i
demokratije, a Srbija bi procvetala dok si rek'o „Radisav“. Ili,
tačnije, dok kažeš: „Svo zlo na Radisava! Ili bar na Svetislava.“
Tupi udarci i bacanje čini
Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac napisao je na Twitteru:
„Svetislav Basara je mnogo korisniji Vučiću od Lazara Ristovskog”;
Vesna Pešić je dometnula: „Dobro je da je bio u Utisku da potvrdi
‘naše’ utiske o njemu“, a karikaturista lista „Danas“ Predrag
Koraksić Koraks nacrtao je karikaturu na kojoj je prikazao Basaru
kako gura kola koja vozi Aleksandar Vučić. Verovatno najluđi napad
izvela je voditeljka „Utiska“ Olja Bećković, nabedivši Basaru da mu
Službeni glasnik ne bi objavio knjigu „Atlas pseudomitologije“ kad
bi bio oštriji prema naprednjacima, te da uopšte ne bi imao gde da
objavi knjigu.
Basaru je ta optužba zatekla, pa je u čudu tri puta zapitao: „Ja ne
mogu da objavim knjigu gde hoću?“ Zaista, za ovakvu vrstu optužbe
potrebna je posebna mikstura bezobrazluka i gluposti za koju nije
sposoban baš svako. Basara je verovatno najtiražniji među ozbiljnim
piscima, svaka izdavačka kuća bi mu objavila šta god da joj ponudi,
iz prostog razloga što svaki izdavač želi da zaradi pare, pogotovo
ako pritom o istom trošku uvećava i ugled svoje kuće. Basara menja
izdavačke kuće kako mu se ćefne, ne mogu baš da tvrdim ali
podozrevam da u pregovorima nije izdavač taj koji diktira uslove.
Basara se u svojim kolumnama pozabavio nastalom histerijom,
odgovorio viđenijim kritičarima, a potom gospodski ponudio Koraksu
da njegovu karikaturu objavi kao naslovnicu svoje knjige koja će
uskoro izaći kod Lagune. Usput je obavestio čitaoce da ima saznanja
kako Đilas i Jeremić raznim marifetlucima rade na tome da njegovu
kolumnu „Famozno“ izbace iz „Danasa“. Kolumnu koju Basara piše već
10 godina, šest puta nedeljno, i koja je jako čitana, popularna i
komentarisana.
Protiv kurta-murtalisanja
Kampanja protiv Basare, puna buke i besa, ogolila je stvari do
kraja. Pokazalo se da je Basara mnogo više u pravu kad kritikuje
opoziciju nego što smo to mogli i da pretpostavimo. Svojim
mrziteljskim, histeričnim, difamatorskim, opadačkim napadima na
Basaru samo zato što misli drugačije od njih, pokazali su da su
mnogo sličniji naprednjacima nego zamišljenom demokratskom idealu u
koji se kunu. Ne tvrdi, naravno, Basara da su u opoziciji svi takvi,
u „Utisku nedelje“ je naveo čitav niz sposobnih i pametnih
političara iz Demokratske stranke. Nisu svi ni reagovali glupo i
histerično na njegovo gostovanje i kolumne, recimo Balša Božović je
napisao: „Nije Basara taj koji koristi Vučiću, nego oni koji ne
shvataju šta Basara govori“.
A Basara govori jedno te isto već dugo: da nije dovoljno skinuti
Vučića i naprednjake sa vlasti, već da je neophodno promeniti sistem
koji Vučića čini mogućim, izvršiti temeljne reforme društva,
promeniti kulturnu, ideološku, političku paradigmu koja neprestano
stvara nekakve apsolutne vladare i samodršce. Bez suštinskih promena
kakve je pokušao da izvede recimo Zoran Đinđić dok ga nisu
streljali, Srbija će neminovno završavati u autokratiji ili
diktaturi pod čizmom Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice,
Borisa Tadića, Aleksandra Vučića ili nekog njihovog naslednika.
Ako opozicionari koje Basara kritikuje ne pokazuju želju da promene
sistem, već bi samo da budu kalifi umesto kalifa, da se bave
kurta-murtalisanjem, onda to treba otvoreno reći i ne gajiti lažnu
nadu. Kako veli Basara: “Odavno ja podozrevam – a razvoj događaja mi
daje za pravo – da stvarnog otpora Vrhovnom režimu nema zato što je
mentalni sklop 'više nego ubedljive većina otporaša’ isti (samo na
sceni našminkaniji) kao i otvorenih davalaca podrške Vrhovnom
tirjanstvu”.
Duh paganskog kolektivizma pod evropskom maskom
Meni se čini da je Basara onoliko iznervirao Euromahalu upravo zato
što ukazuje na ključne probleme koje niko nema nameru da rešava, već
je svima lakše da stvore utisak kako je dovoljno skinuti Vučića i
normalan poredak će se u Srbiji uspostaviti sam od sebe. Ne samo u
kolumnama, već i u knjigama, čak i u onim koje pripadaju fikciji, da
ne pričam o esejističkim radovima poput pomenutog „Atlasa
pseudomitologije“ u kojem sumira poslednjih dvesta godina srpske
istorije, mapira ključne srpske mitološke narative, usput ih
demontirajući, i pokazuje dokle nas je dovelo tradicionalno srpsko
ignorisanje realnosti koja se posmatra kao ljuti neprijatelj.
U toj knjizi Basara, recimo, piše da je „narod istinski slobodan
samo kad su slobodni svi njegovi pripadnici“, a da je glavna
prepreka tom oslobođenju „duh paganskog kolektivizma“ koji je i
dan-danas živ, te da je srpski narod mogao steći slobodu „samo u
državi zasnovanoj na ustavu i zakonima – ne na samovoljama vođa i
gospodara – i samo tako što će se uzdići iznad plemenske običajnosti
i preobraziti se u naciju, što se, nažalost, nikada nije dogodilo“.
Histerična kampanja u kojoj su evropejci za po kući Basaru pljuvali,
gađali blatom, katranom i perjem, prinosili drvlje i iverje za
lomaču, prikivali ga na stub srama, proterivali ga iz lista u kojem
piše, preporučivali glavnom urednika da mu uruči otkaz,
nipodaštavali njegovo književno delo (sve stručnjak do stručnjaka),
stavljali mu u usta ono što nije rekao, optuživali ga da je prodana
duša, poredili ga sa besprizornicima iz naprednjačkih redova,
vređali ga po svim osnovama – tipično je projavljivanje upravo tog
„duha paganskog kolektivizma“ i „plemenske običajnosti“ koje Basara
određuje kao glavne prepreke u oslobađanju građana i preobražaju
srpskog haosa u civilizovano društvo.
Zarobljenici Zlatnog vilajeta
Lažno se predstavljajući kao evropski, civilizovan, pristojan,
demokratski – duh paganskog kolektivizma uzviknuo je „Svo zlo na
Svetislava!“, baš kao ona vračara, i krenuo u boj protiv svog
zakletog neprijatelja, izgovarajući basme, bajući i čarajući po
društvenim mrežama, vršeći drevni magijski obred skidanja uroka.
Tehnika je malo modernija, ali suština je ista: skidanje
odgovornosti sa sebe, zbijanje redova, ukidanje kritičke svesti i
traženje žrtvenog jarca, dežurnog krivca za sve naše nevolje i
nesreće. Drugačije i ne može da bude s ljudima koji ne žive u ovoj
našoj stvarnosti, već u posebnom svetu i vremenu.
To stanje svesti najbolje je opisao Bogdan Bogdanović u
„Mrtvouzicama“ potkraj 80-ih, baveći se ondašnjim „prelogičkim
romantičarima“ koji su spajali atavističku veru u zle duhove sa
milim im staljinizmom. Piše Bogdanović: „U Zlatnom vilajetu načelo
kauzaliteta zamenjuje se načelom homogenosti i svepripadnosti. Jer,
iako svakog časa izranjaju zle, bezumne, demonološke sile i tenzije,
ubačene spolja, mračni ratnici haosa, majstori zavere i vradžbina –
na kraju će uvek nadvladati snage bezrazložnog savršenstva“. Jasno
je i kako će Zlatnovilajećani nadvladati zle sile i ratnika haosa -
oprobanom basmom koja nam je toliko puta pomogla u bitkama protiv
nepomenika: „Svo zlo na Radisava!“ Koji se danas zove Svetislav, a
već koliko sutra zvaće se nekako drugačije. |
