|
Odmereno, bez teških reči ali hirurški precizno, Žarko Korać je
secirao stanje na političkoj sceni Srbije, zaključujući da smo jedno
netolerantno društvo, na čemu i počiva aktuelna vlast.
Svojevremeno je bio potpredsednik vlade, lider jedne partije (SDU),
poslanik u brojnim sazivima parlamenta, a trenutno je u ovom
aktuelnom, za koga tvrdi da je najgori od svih u kojima je
učestvovao. Ipak, u trenutku pravljenja ovog intervjua, u toku je
bila blokada zgrade RTS-a od strane Saveza za Srbiju, pa smo
razgovor počeli komentarom ovog događaja.
- Blokada koja je prošla mirno spada u onu vrstu građanskih protesta
koji javnost treba da podsete zašto uopšte postoji javni servis - on
mora da izveštava objektivno o događajima u zemlji, a ne da nudi
neku orvelovsku interpretaciju gde se sasvim svesno preskaču
događaji koji nisu po volji vlasti. U Đinđićevoj vladi sam pored
ostalog bio zadužen za izradu prvog zakona koji reguliše njegov rad.
Odlično znam kako bi trebalo da izgleda. Pogledajte pažljivije
sastav Upravnog odbora, predsednik je član glavnog odbora SNS, ali u
njemu je i bivši glavni urednik dnevnog lista "Danas", ne vidim da
se oglašava. A informativni program RTS vodi bivši novinar
nedeljnika "Vreme". Moraće i novinarska profesija da jednom
pažljivije pogleda samu sebe. Nije sve samo u političarima. Po
čoveku koji je vodio RTS do smrti naziva se danas jedna novinarska
nagrada, a program nije bio ništa bolji nego danas.
Na šta vama liči RTS, da li ćemo ikad doživeti da on zaista bude
javni servis, a ne servis vladajućeg establišmenta, koji god bio?
- Javni servis je, nažalost, velikim delom servis vladajuće stranke.
Kakva stranka na vlasti, takav i javni servis. Što je zanimljivo jer
je privatna televizija "Pink" u stvari glavni medijski servis ove
vlasti. Tako da vlast pored još nekoliko drugih televizija
informativno pokriva ceo televizijski informativni prostor sa
izuzetkom TV N1. Objektivno govoreći, protesti su naterali RTS da
pažljivije prati događaje u zemlji i ona svoju uređivačku politiku
ponekada menja iz dana u dan.
Opet su nam se politika i politička borba prelile na ulice. Mora li
to sa svakim režimom?
- Proteste na ulici imate i u Francuskoj, Španiji, Rumuniji,
Nemačkoj i drugim evropskim zemljama. To nije ništa neobično u
demokratiji. Ali tamo niko ne protestuje zbog izbornih uslova ili
informativnog programa javnog servisa. I to je osnovna razlika - ne
protesti kao takvi već uzroci protesta. Uzroci naših protesta su
najbolja definicija trenutnog stanja demokratije u Srbiji.
Kako vi gledate na građanske proteste, na šta vam liče posle godinu
dana?
- Protesti su bili prva stvar koja je uzdrmala vlast, posebno što su
bili dosta masovni. Izjave tipa: i da vas je pet miliona neću sa
vama da razgovaram, pokazale su kao i uvek da se iza bahatosti krije
zebnja. Nažalost, opozicione stranke se nisu usudile da otvoreno
povedu te proteste, što je uslovilo i njihov karakter i masovnost.
Čisto građanskih protesta nemate nigde u svetu. Uvek ih vode
sindikati, političke partije, udruženja građana, neka organizovana
grupacija u društvu. Protest koji stihijski vodi sama ulica obično
se vrlo loše završava za sve. Mislim da su protesti postigli da se
blaženi mir stranaka na vlasti uzdrma, pokazalo se da ispod njihove
kontrole celokupnog društva ključa nezadovoljstvo. Njihova bahatost
u parlamentu i medijima prvi put je dobila odgovor.
Izbori su pomereni do kraja zakonskog roka. Da li to može biti
ikakav ustupak opoziciji?
- Izbori se prema Ustavu moraju održati u predviđenom roku. Otvoriti
vrata manipulacijama tim krajnjim rokom otvara vrata diktaturi. Jer
suspendovanje izbora je prvi korak ka tiraniji. Sasvim drugo pitanje
je izbornih uslova. Uostalom, izbori se mogu ponoviti kada se oni
bitno promene. Izbori na kojima ne učestvuju glavne opozicione
stranke su legalni ali potpuno nelegitimni. Izrael, eto, na primer,
ide na treće izbore za godinu dana, doduše iz sasvim drugih razloga.
Po vama, mogu li ti izbori uopšte biti - kako se to sad ponavlja kao
mantra - fer i pošteni?
- Legitimnost izbornih ulova u našem slučaju je, pre svega, u
ravnopravnom medijskom predstavljanju. Predsednik vladajuće stranke
koji uopšte ne nastupa kao predsednik svih građana, bukvalno je
svakog dana na televiziji, ponekada i po nekoliko puta. On nikada
nije razgovarao ni sa jednim od lidera opozicije. Stigao je i da
razgovara sa netalentovanom književnicom iz Zagreba, ali baš nikada
sa svojim političkim oponentima. Kakva je to medijska ravnopravnost?
Da li ste razmišljali o potrebi, manama i krajnjem efektu bojkota
izbora od najjače opozicione grupacije?
- Bojkot izbora je uvek krajnje sredstvo opozicije u političkoj
borbi. Kakve posledice to ima, zavisi od niza okolnosti. Evo,
predsednik Belorusije Lukašenko nam se usred parlamenta Srbije
pohvalio da u njegovom parlamentu opozicije nema. Kaže da ih neće
narod. Ali zato se vrlo često u medijima na Zapadu piše da je
Belorusija poslednja diktatura u Evropi, koju smo mi iz
neobjašnjivih razloga promovisali i našem parlamentu. Primer
Belorusije je poučan. Možeš i da imaš parlament bez stvarne
opozicije, ali ne možeš da tvrdiš da si demokratsko društvo.
Hipotetički, da odustanu od bojkota, šta se može očekivati?
- Opozicija je već donela odluku o neizlasku na izbore i teško sem
bitne promene ponašanja vlasti to može da promeni. Sa tim bojkotom
najveće probleme ima Demokratska stranka, jer ona još uvek ima
najveću infrastrukturu i dosta odbora širom Srbije. Bez sredstava
koja dobija iz budžeta kao parlamentarna stranka teško će da održi
te odbore. Zato razumem njene dileme i potrese koje to izaziva
unutar stranke. Pored toga ona u toj koaliciji ima bar jednu
antievropsku stranku, što je dodatno destabilizuje. Bojkot izbora
nije problem samo za vlast, već i za samu opoziciju.
U poslednje vreme se otisnula dobra lavina afera ove vlasti:
trgovina oružjem, lažne diplome i doktorati, plantaže marihuane,
preplitanje vlasti i kriminala, netransparentni tenderi i ugovori...
Na šta vama sve to liči i koje su posledice?
- Učestalost javno obelodanjenih afera pokazuje da vlast više ne
može da zataškava ogromne korupcionaške afere. Svakome je jasno da
dokumenta o tim aferama dolaze upravo iz tih ustanova i preventivno
hapšenje uzbunjivača iz Krušika pokazalo je da to ništa nije
promenilo. Ljudima je dozlogrdilo da to više trpe. Vlast još uvek
uspe ponešto da brzo zataška kao rusku špijunsku aferu, koja je,
uzgred, pokazala sposobnost Gašića, nekompetentnog direkora BIA.
Vlast ne treba da se zavarava. Vreme njene skoro potpuno kontrole
javnog života je prošlo.
I sada će se pokazati glavna slabost Vučićevog koncepta vlasti. On
je uspostavio potpuno piramidalnu vlast gde on o svemu odlučuje i o
svemu se pita. Umesto delegiranja odgovornosti što radi svaki
normalni političar, on je sebe svesno prikazao kao jedinu stvarnu
vlast u zemlji. Ali kada se pokaže, kao sada, da on ne može sve da
kontroliše, delovaće sve slabije i slabije. Ali onaj koji hoće sve
da rešava neka bude spreman i za sve da odgovara.
Kad biste u nekoliko rečenica opisivali režim Aleksandra Vučića,
kako bi to izgledalo?
- Danasnji režim u Srbiji je potpuno autoritaran i veoma svesno
manipuliše svim floskulama Miloševićevog vremena, samo sa javno
proklamovanim ciljem EU integracija.
Ne potcenjujem taj cilj, ali je unutrašnja realnost Srbije sasvim
drugačija. Sve je kao u američkoj izreci "drveno gvožđe", pokušaj
spoja nespojivog.
Poslanik ste u Skupštini Srbije, bili ste poslanik tokom
devedesetih, pa dvehiljaditih. U kom periodu je Skupština bila
najbliža onome što treba da bude?
- Ovo je svakako najgora skupština u kojoj sam bio. Devedesetih nas
SPS nije toliko ponižavala kao sadašnja vlast opoziciju. Ova vlast
ima u prvom redu skupštinske sale čoveka koji se predstavlja kao
profesor univerziteta, a najodvratnije vređa beogradski univerzitet
i njegove profesore. Predsednik jednog važnog skupštinskog odbora je
čovek koji je suđen zbog falsifikovanja diplome više škole pa onda
još ta dokumentacija sklonjena. Navodno, sada se sprema da
doktorira. Mogao bih ovako do sutra.
Je li ona, sa vašarskim ambijentom, zaista ogledalo naroda i društva
ili se tamo programirano šalju ljudi da od Parlamenta prave cirkus?
- Moram da vas razočaram - skupština jeste pravo ogledalo vlasti,
ali i političke kulture jednog naroda. Tako naši ljudi vole da
nehajno otpišu skupštinu kao neki cirkus koji nema veza sa njima.
Ako i zanemarim da su oni te ljude sami birali, ostaje tužna
činjenica da prostakluk i bahatost koji vidimo u skupštini možemo da
vidimo svuda oko sebe u životu. Mi smo izrazito netolerantno društvo
i ova vlast na tome počiva.
U kojoj evropskoj zemlji predsednik države svaki dan kaže da su
lideri opozicije bitange, lopovi, narkomani i dileri droge,
šverceri, psihički bolesnici? I da ni pod kojim uslovima neće sa
njima da razgovara. U kojoj evropskoj zemlji se lideri opozicije na
naslovnim stranama provladinih tabloida pojavljuju kao budući
atentatori i ubice?
Mi više ne živimo u normalnoj društvenoj atmosferi, ova vlast svoje
političke protivnike vidi kao krvne neprijatelje. Mi jesmo jako
netolerantno društvo, sada je to dovedeno do svojih krajnih granica
- rat do istrebljenja. Što reče Muamer Zukorlić: ili mi ili oni!
Je li Srbija mogla proći bolje za tri decenije višestranačja?
- Glavni uzrok našeg zastoja je nesposobnost da podvučemo crtu i
vidimo šta smo pogrešili devedesetih, zašto je ta politika bila
katastrofalna za nas i bivšu Jugoslaviju. Zato se stalno vrtimo oko
istih tema, od Kosova do odnosa prema EU. Ono što se politički ne
reši, vući će te stalno unazad. I zato te politike dve, tri ili ne
znam koliko stolica. Nema jasnih strateških odluka. Pogledajte malu
Crnu Goru, ona je te odluke donela. Ali i veći deo opozicije je
zaglavljen u istu iluziju, da se bez radikalnog odbacivanja politike
devedesetih može izgraditi demokratska Srbija. Ako želite da budem
iskren: bojim se za moju Srbiju. Može ona mnogo bolje samo kada bi
našla hrabrije i iskrenije ljude da je vode. I naći će ih, samo
nepotrebno gubimo vreme. |
