|
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa (RSE) razgovaralo se o
tome zašto su dva dokumenta koje je nedavno usvojila Skupština
Srbije – Strategija nacionalne bezbedonsti i Strategija odbrane
Srbije – izazvala burne reakcije u Bosni i Hercegovini (BiH).
Sagovornici su bili Miroslav Hadžić, dugogodišnji direktor
Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i profesor Fakulteta
političkih nauka, i Armin Kržalić, profesor Fakulteta za
kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije u Sarajevu.
Bilo je reči o tome da li je proklamacijom da je očuvanje Republike
Srpske prioritet spoljne politike Srbije povređen suverenitet Bosne
i Hercegovine, da li Dejtonski sporazum daje pravo Srbiji na takav
odnos prema Republici Srpskoj, da li je Srbija garant Dejtonskog
sporazuma ili samo potpisnik, šta znači stav u Strategiji odbrane da
Srbija ima pravo da se brine o zaštiti Srba koji žive u drugim
državama regiona, da li ta zaštita podrazumeva i upotrebu oružja,
zašto ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin kaže da je mir na
Balkanu izvestan kada Srbija ima jaku vojsku, kao i o tome kakve će
posledice na odnose u regionu imati usvajanje stategije nacionalne
bezbednosti i odbrane Srbije.
Omer Karabeg: Nakon što su usvojene Stategija nacionalne bezbednosti
i Strategija odbrane Srbije najviše reakcija je izazvao deo u kome
se kaže da je očuvanje Republike Srpske prioritet spoljne politike
Srbije. To do sada, koliko znam, nije bilo napisano ni u jednom
zvaničnom dokumentu Srbije. Zašto je to sada ubačeno u dokumente
kojima se definišu nacionalni interesi Srbije?
Miroslav Hadžić: Čini mi se da je neposredni okidač za takav stav
bila procena da je na delu pokušaj revizije Dejtonskog sporazuma
koji ugrožava položaj Republike Srpske. Govori se o tendenciji
ukidanja Dejtonskog sporazuma i iz toga se izvodi potreba i htenje
Srbije da očuva Republiku Srpsku u skladu sa Dejtonskim sporazumom.
Dakako, dodatni razlog treba tražiti u unutrašnjoj političkoj
dinamici i htenju ovdašnjih vlastodržaca da proizvode brigu i strah
za opstanak Republike Srpske, a preko toga i Srbije. Čak se u
strategiji tvrdi, čime je stvar dovedena do krajnjih granica, da
opstanak Srbije zavisi, između ostalog, i od opstanka Republike
Srpske.
Nepromenjivi prioritet
Omer Karabeg: Zanimljivo je da o tome najviše govori ministar
odbrane Aleksandar Vulin. On je ovih dana ponovio da je očuvanje
Republike Srpske nepromenljivi prioritet Srbije. On kaže –
spoljnopolitički prioriteti se menjaju, ali Republika Srpska je
nepromenljivi prioritet.
Miroslav Hadžić: Činjenica da Vulin o tome govori kao ministar
odbrane jasno govori o dominaciji državocentričnog i vojnog pristupa
bezbednosti. Uostalom, obe strategije su izgleda radili timovi
Ministarstva odbrane. Treba imati na umu da je taj diskurs u
upotrebi od dolaska na vlast Srpske napredne stranke (SNS) tako da
ne treba da čudi obnavljanje priče o ugroženosti Srba i
proglašavanje Republike Srpske za strateški cilj. Vulin jasno
nastupa kao glasnogovornik onih koji donose suštinske odluke i koji
kreiraju tu politiku, imala ona strategiju ili ne.
Omer Karabeg: Da li je stavom o odbrani Republike Srpske povređen
suverenitet Bosne i Hercegovine kao što tvrde dva člana
Predsedništva Bosne i Hercegovine i mnoge stranke iz Federacije BiH?
Armin Kržalić: Proglašavanje dijela Bosne i Hercegovine nečim što je
od posebnog značaja za sigurnost i odbranu Srbije svakako je izraz
agresivne politike prema Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina je
2006. usvojila dokument o sigurnosnoj politici u kome je akcenat na
dobrosusjedskim odnosima i rješavanju spornih pitanja mirnim putem.
A u dokumentima Srbije vidimo agresivnu politiku koja predstavlja
grubu povredu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i
Hercegovine. Zašto? Zato što je Ustav Bosne i Hercegovine jedini
zaštitnik zemlje i svih njenih dijelova i naroda. Njih niko izvana
ne može štititi. Zbog toga ovakav pristup Srbije predstavlja vid
grube povrede suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i
Hercegovine.
Republika Srpska je dio suverene države Bosne i Hercegovine i ona
nije isključivo entitet srpskog naroda nego i bošnjačkog, hrvatskog
i svih naroda koji tamo žive. Nijedna zemlja u regionu ne štiti
prava svojih građana u drugim državama na način kako to čini Srbija.
Govoreći hipotetički - Bosna i Hercegovina bi sada po toj logici
trebalo da promijeni svoju sigurnosnu politiku i Srbiju proglasi
vodećom prijetnjom s obzirom da je ugrozila njen suverenitet. Mislim
da je ovo bilo nepotrebno i da je to u suštini korak nazad u
odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije.
Suverenitet BiH
Miroslav Hadžić: Ja se zalažem za to da precizno navodimo dokumenta.
U dokumentima o kojima govorimo piše - očuvanje Republike Srpske u
skladu sa Dejtonskim sporazumom. Ne vidim tu ništa agresivno, bar ne
izravno. Ali ako bi već trebalo menjati strategiju u Bosni i
Hercegovini, onda bi u neprijatelje trebalo svrstati i Hrvatsku. Jer
u strategiji nacionalne sigurnosti Hrvatske postoji isti stav malo
drugačije formulisan, pa se kaže da je Republika Hrvatska odlučna da
provodi svoju ustavnu obavezu o posebnoj skrbi za hrvatski narod u
Bosni i Hercegovini. Ovde je priča malo složenija i ne bih da
ulazimo u tu vrstu preganjanja. Hajde da upotrebljavamo argumente
struke, a ne politike, pogotovu ne dnevne.
Armin Kržalić: Ja sam rekao da je Ustav Bosne i Hercegovine jedini
zaštitnik zemlje, jedini zaštitnik entiteta Republika Srpska i
naroda koji žive u Bosni i Hercegovini. Volio bih znati kako bi
reagirali Vulin, predsjednik Vučić i eksperati u Srbiji kada bismo
mi u dokument o sigurnosnoj politici stavili da je naša obaveza da
štitimo Bošnjake u Sandžaku. Njihov odgovor bi bio - ne da je to
agresivno - već da je to klasična agresija. S aspekta međunarodnog
prava to što piše u dokumentima Srbije je agresivna vrsta prisupa,
napad na Ustav Bosne i Hercegovine - i zbog toga kažem da to jeste
agresivna politika.
Miroslav Hadžić: Mi se sigurno oko toga nećemo složiti. Ovde je
stvar u načinu čitanja. Ja čitam šta piše u tekstu. Mi to možemo
interpretirati na različite načine, ali u tekstu se nigde ne
upotrebljavaju formulacije koje pominje kolega. U obe strategije se
govori o očuvanju Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim
sporazumom.
Armin Kržalić: Nije li to klasično miješanje u unutarnje stvari
druge države?
Miroslav Hadžić: Ne, zašto? Ako postoji Dejtonski sporazum u kome se
i Hrvatska i Srbija, kao naslednica Savezne Republike Jugoslavije,
pojavljuju kao potpisnice, a u aneksu i kao garanti, onda Srbija u
skladu s tim, kao i Hrvatska, ima pravo da kaže da je posebno
zainteresovana za opstanak Republike Srpske. Nema tu nikakve
agresije. Bar ja ne vidim nikakvu agresiju.
Armin Kržalić: Nisam rekao agresija, nego agresivan pristup
politici, odnosno miješanje u unutrašnje stvari. Zašto onda Srbija
osporava pravo Albaniji da se miješa u zaštitu albanskog
stanovništva na Kosovu?
Potpisnik ili garant
Omer Karabeg: Hteo bih da raščistimo stvar oko Dejtonskog sporazuma.
Srbija tvrdi da je garant Dejtonskog sporazuma i da joj to daje
pravo da štiti Republiku Srpsku. Međutim, oni koji se protive takvoj
politici Beograda kažu da je Srbija potpisnica, a ne garant
Dejtonskog sporazuma. Ko je u pravu?
Miroslav Hadžić: Ja nisam pravnik, ali konsultovao sam dokumenta. U
Dejtonskom sporazuma Srbija, odnosno Savezna Republika Jugoslavija,
je potpisnica i to u dvostrukom statusu - kao zemlja koja zastupa
sebe, ali istovremeno i kao ovlašćeni zastupnik Republike Srpske.
Međutim u Aneksu I-A član 13 Srbija, odnosno SRJ, slovi kao garant
ostvarivanja toga sporazuma. Prema tome, ovde je reč o dvojnoj
ulozi. Dakako da od niza faktora, konstelacije, od načina na koji se
spoljni faktori uključuju zavisi da li neko može ostvariti tu svoju
ulogu. Potpisnik je obavezan da poštuje Dejtonski sporazum i čini mi
se da je u strategiji to ispoštovano zato što se u tim dokumentima
sve vreme govori - u skladu sa Dejtonskim sporazumom.
Armin Kržalić: Treba praviti jasnu razliku između garanta i svjedoka
u međunarodnim ugovorima. Već dugi niz godina međunarodno pravo ne
poznaje koncept garanta. U preambuli Dejtonskog spoazuma piše da su
Srbija i Hrvatska ugovorne strane, a kao ugovorne strane one su
svjedoci, a ne garanti. Ako već preuzimaju obaveze garanta po
međunarodnom pravu, onda bi trebalo da preuzmu i obaveze za štetu
koja je proizašla iz onoga što se događalo od 1992. do 1995. godine.
Miroslav Hadžić: Uvažavam argumente, ali to ne menja činjenicu da su
u članu 13. u garante ubrojane Savezna Republika Jugoslavija i
Hrvatska. Ako u dokumentu piše garant ne može se ta činjenica
prenebregnuti. I ne može se retroaktivno poništavati važenje onoga
što je potpisano.
Srbi u drugim državama
Omer Karabeg: Gospodine Hadžiću, šta znači stav u Strategiji odbrane
da Srbija ima pravo da štiti Srbe gde god žive u regionu. Da li to
znači da ima pravo da ih štiti i oružjem?
Miroslav Hadžić: U Strategiji se ne upotrebljava termin štititi -
tako da to nije korektna interpretacija. Ovde je reč o ambicioznom
zahvatu koji je namenjen pre svega unutrašnjem političkom tržištu u
Srbiji. U stavu 3. Strategije, gde se definišu nacionalni interesi,
kaže se - očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on
živi uslov je opstanka Republike Srbije. Znači, jedan zahvat ili
jedna tvrdnja koja je, najblaže rečeno, upitna. Očigledno je reč o
ambiciji sadašnjih vlastodržaca da sebe predstave kao jedine
ovlašćene zastupnike Srba svuda u svetu, štogod to značilo. Da sad
ne ulazimo u to da li je to uopšte moguće. Ja samo ponavljam da se
ne koriste termini koji ne postoje u Strategiji.
Omer Karabeg: Šta tačno piše u Strategiji?
Miroslav Hadžić: Imam Strategiju pred sobom i citiram stavove:
“očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gdegod on živi uslov
je opstanka Republike Srbije, dijaspore i Srba u inostranstvu, te
Republike Srpske kao entiteta u skladu sa Dejtonskim sporazumom”.
Prema tome, sve vreme se govori o očuvanju, ne o zaštiti, pogotovo
ne o nasilnoj, oružanoj zaštiti kao što, uostalom, i u strategiji
Hrvatske piše da se svim diplomatskim, ekonomskim, komunikacijskim,
odbrambenim i drugim sredstvima pripomaže i doprinosi da se očuva
postojanje i vodi skrb o delovima naroda koji se tretira kao svoj.
Omer Karabeg: Ali zaštita se ipak pominje.
Miroslav Hadžić: Zaštita se pominje. Znate kako, mogli bismo da
definišemo šta podrazumevamo pod zaštitom. U zaštitu spada i to da u
pregovorima o bilateralnim odnosima razgovarate o tome na koji način
država, u kojoj se nalazi vaša dijaspora, treba da zaštiti njena
manjinska, ljudska i ostala prava. Ne možemo zaštitu svesti samo na
potencijalnu opasnost od upotrebe oružja koja inače ne postoji.
Armin Kržalić: Mislim da u Strategiji nedostaje stav da će sva
sporna pitanja biti rješavana mirnim putem. Mislim da bi se na to
trebale obavezati sve zemlje u regionu. Naravno, pravo je svake
zemlje da štiti dijasporu bilo gdje da je ona - u susjedstvu ili u
svijetu. Ali ni u jednom trenutku ne bi trebalo ostavljati prostora
da se manipuliše netačnim terminima, pa da možemo pretpostaviti da
se iza nečega krije oružje ili vojna moć koji su nam u prošlosti
donijeli velike probleme. Oslanjanje na vojnu moć škodilo je i samim
Srbima. Ta politika je protjerala veliki broj Srba sa njihovih
stoljetnih ognjišta. Zbog toga u dokumentima ne bi trebalo
upotrebljavati termine s kojima se može manipulisati.
Opstanak Republike Srpske
Omer Karabeg: Da li Strategija odbrane obavezuje Srbiju da ratuje za
Republiku Srpsku ako bi njen opstanak došao u pitanje?
Miroslav Hadžić: Ne. Ni izrekom, a ni u prenosnom značenju ne možete
naći takav stav. Na stranu to da su mogućnosti izbijanja sukoba na
Zapadnom Balkanu vrlo ograničene. Lokalni akteri, kao što su
pokazala iskustva iz devedesetih, mogu započeti ratove, ali je
krajnji rezultat tih ratova izvan njihove nadležnosti, jer se
kontrolni bezbednosni paket nalazi u rukama SAD, Evropske unije i
NATO pakta. No, da se vratimo Strategiji odbrane. U tom dokumentu se
na puno mesta pominju bilateralni i dobrosusedski odnosi, politika
mira itd. Zalažem se za to da korektno interpretiramo dokument, pa
da onda eventualno raspravljamo šta on znači. Bez obzira šta govore
Vulin ili neko drugi i kako nastupaju u javnosti - u samom dokumentu
toga nema.
Uostalom, Strategija je pre svega politički dokument koji posednici
vlasti donose po svojoj meri zarad svojih interesa. Oni hoće time da
legitimizuju neke svoje postupke. Nikada ne preciziraju, mnogo toga
ne dokazuju, niti Strategija tako nešto podrazumeva, ali oni hoće da
sebi stvore mogućnost da svoju politiku pokriju Strategijom. Treba
da analiziramo Strategiju da vidimo koliko je ona suvisla, logična i
održiva, pa da je onda upoređujemo sa politikom onih koji su je
doneli.
Armin Kržalić: Mislim da ovdje nema nikakve obaveze Srbije da ratuje
za Republiku Srpsku i to u Strategiji nigdje nije definisano. Možda
neko želi da to tako predstavi, ali to u Strategiji ne možete naći.
To su više medijske špekulacije.
Mit o JNA
Omer Karabeg: Ministar odbrane Srbije Vulin nedavno je izjavio da je
jačanje Vojske Srbije u interesu mira u regionu. On kaže: “Kada
Srbija ima jaku vojsku, onda je mir na Balkanu izvestan”. Kako
gledate na tu izjavu?
Miroslav Hadžić: Kao na deo dnevnopolitičke propagande vladajuće
garniture. Na stranu to - šta znači jaka vojska? Na osnovu kojih
indikatora treba utvrđivati jačinu neke vojske? Prvo pitanje glasi -
da li Srbija ima jasnu predstavu kolika i kakva joj vojska treba? Za
sada nema. Ovde je opet pre svega reč o izjavama koje su usmerene ka
unutra, koje računaju na poverenje koje građani imaju u vojsku, mada
poslednja istraživanja govore da je to poverenje spalo na 51 posto,
a nekada je išlo do 70, 80 posto.
Cilj takvih izjava je i pridobijanje saglasnosti za dalje
naoružavanje. Svedoci smo obnove regionalne trke u naoružavanju.
Zemlje koje inače grcaju u problemima i dugovima takmiče se u tome
ko će kakvo oružje što pre da nabavi. Iza toga stoje razne interesne
sprege između lokalnih i međunarodnih lobi grupa i korporacija vojne
industrije. To je prostor i za moguću korupciju, uvoz prljavih
tehnologija i zastarelog naoružanja. Rukovodstva zemalja koje kupuju
oružje trebalo bi da se zapitaju - šta će nam tolika vojska, šta će
nam toliko naoružanje. Šta će jednoj od ovdašnjih zemalja lovci
presretači koji ne mogu da naprave ni školski krug, a da ne pređu
granicu susedne zemlje?
Ovde se eksploatiše mit o vojsci, o potrebi jake vojske. U to spada
i ono što je pomenuo kolega - mit o JNA koji je koštao ne samo Srbe,
nego i čitavu zemlju i sve njene građane, jer se ta vojska okrenula
protiv sopstvenih građana.
Armin Kržalić: Slažem se sa svim što je rekao profesor Hadžić kao
dugogodišnji poznavalac vojske i vojnih prilika. Činjenica je da
mutlinacionalne kompanije koje se bave prodajom oružja lobiraju kod
naših ministarstava kako bi prodale svoje proizvode. A vlast onda
traži opravdanje za kupovinu novog oružja, pa govori o prijetnjama
koje dolaze iz susjednih zemalja. Ali ja mislim da je naša budućnost
u kolektivnom sistemu odbrane, jer su naše zemlje male i ekonomski
slabe. Kolektivni sistem odbrane bi smanjio troškove svake zemlje i
osigurao dugotrajni mir i sigurnost u region.
Omer Karabeg: Gospodine Hadžiću, mislite li i vi da je budućnost
Balkana u kolektivnom sistemu odbrane?
Miroslav Hadžić: Ne postoji zaseban regionalni kolektivni sistem
odbrane. Za sada imamo NATO i zemlje oko Rusije. Sigurno je da je
budućnost u tome da zemlje bivše Jugoslavije sklope bilateralne
sporazume. One su ih nominalno sklopile, ali ih se ne pridržavaju.
Međutim, ključni problem bezbednosti na Balkanu je unutrašnja
bezbednost građana. Taj problem se pokriva bukom i galamom o
opasnostima od spoljne agresije. U svakoj zemlji regiona bezbednost
građana je ugrožena korupcijom, organizovanim kriminalom i mnogim
drugim pretnjama koje nisu vojne.
Autoritarna i nedemokratska država je pre svega glavna pretnja za
bezbednost građana. Ne može biti dobra bezbednosna saradnja između
država u kojima su građani ugroženi. Ni nosici vlasti u tim državama
nisu preterano zainteresovani za bezbednosnu saradnju u regionu, jer
se oni održavaju na vlasti širenjem straha o ugroženosti koja preti
spolja.
Posledice
Omer Karabeg: Kakve će posledice na odnose u regionu imati usvajanje
strategije nacionalne bezbednosti i odbrane Srbije? Neki kažu da će
ona biti brzo zaboravljena jer je to marketinški potez za unutrašnju
upotrebu, dok drugi tvrde da će to još više da pogorša odnose u
regionu.
Miroslav Hadžić: Čini mi se da ta strategija neće izazvati nikakve
direktne posledice. Ona može biti jedno vreme udarna tema i povod za
međusobna prepucavanja i slanje poruka namenenjih pre svega
sopstvenoj i međunarodnoj javnosti. Reč je o ustaljenoj praksi
vlastodržaca na Zapadnom Balkanu da uzavrelom nacionalističkom
retorikom straše svoj narod zarad toga da bi ojačali svoju vlast i
stavili celo društvo i sve njegove pripadnike pod kontrolu.
To se najbolje može videti u Srbiji, gde uz policiju sada imamo i
komunalnu policiju koja dobija sve veća prava. U Srbiji - i ne samo
u Srbiji - na delu je izvođenje krajnjih konsekvenci autoritarnog
poretka, a taj poredak uvek podrazumeva važnu ulogu vojske,
policije, tajnih službi i njihovih civilnih nalogodavaca.
Armin Kržalić: Strategija će sigurno doprinijeti zahlađenju u
odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije, koji su bili prilično
unaprijeđeni. Nije bilo ni vrijeme, ni mjesto da se donosi takva
strategija. S druge strane, ova strategija neće poboljšati položaj
Srba van Srbije, jer će ostati mrtvo slovo na papiru. Nikakvu dobit
neće osjetiti Srbi ni na Kordunu, ni u Lici, ni u Baniji, ni u
Drvaru, ni u Sarajevu, ni bilo gdje. Umjesto toga ona će, kao što
sam rekao, sigurno doprinijeti da odnosi između Bosne i Hercegovine
i Srbije zahlade. |
