|
Najvažnije je da su na broju, što je ravno poduhvatu, s obzirom na
suludu atmosferu koju su povodom sad već famoznog apela kreirali
provladini tabloidi, dežurni šovenoidi i sveznajući bolidi.
Jedan je državni dečkić, koji se odaziva na ime Peđica, tražio da se
potpisnicima apela oduzimaju stanovi; pisac u pokušaju iz BG „kruga
dvojke“ pretio je da će im „napuniti bulju šimikama“; vesela
perjanica građanske Srbije, koja je koliko onomad veličala Mila
Đukanovića, a u Vučiću i Dačiću prepoznala državnike tipa Šarla de
Gola, potpisnike apela nazvala je lažovima koji „podržavaju i
Vučićevu diktaturu i Mila“; neki su likovi, poput odbeglog
spermatozoida Velje Ilića, stacioniranog u jednoj prestoničkoj
advertajzing agenciji, ili izvesnog Stefana Šparavala ili već tako
nekako, aktiviste sa društvenim ugledom ravnom onom koju ima skrotum
već pomenutog državnog dečka, vagali „podobnost“ i intelektualne
kapacitete potpisnika…!
Najdalje je pak otišao Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije
i lider srbijanskih fašistojalista: gostujući u Dnevniku RTS-a
zaključio je da je u Srbiji dugo vladala velikocrnogorska agresija,
a zatim javno predložio da Crnogorcima koji imaju srpsko
državljanstvo, a stavljaju pod sumnju velikosrbijansku politiku,
treba uskratiti srbijanske papire.
I sve zbog toga što neki ljudi smatraju da je Crna Gora izložena
pokušaju nasilne destabilizacije i da je za to odgovorna srbijanska
vlast, koja i dalje ovu susednu državu smatra svojom prćijom!
Da nije tako, ne bi u stavljanju velikosrpske šape na Crnu Goru, ne
svojom voljom, bili uvučeni i građani Srbije, čijim novcem je
kupljen avion Vlade Srbije kojim na brifinge u Beograd i blagoslov
od Irineja doleću lideri Demokratskog fronta.
Da nije tako, ne bi Aleksandar Vučić, ignorišući integritet,
nezavisnost i ustavni poredak Crne Gore, uz blagoslov patrijarha
Irineja, „akademske zajednice“ i urednika državotvornih tabloida,
javno osmišljavao svoj pravoslavni boravak u susednoj državi s
ciljem da na severu Crne Gore utre put enklavi u rangu Severne
Mitrovice.
Da nije tako, ne bi se, odmah posle Vučićevog gandijevskog
odustajanja od pohoda Crnoj Gori, oglasio Marko Đurić, visoki
zvaničnik vladajuće partije, ocenom da „Boris Tadić i Dragan Đilas
nemaju nikakvo pravo da govore o odnosima Srbije i Crne Gore jer će
u istoriju biti upisani kao raspikuće s kojima je Srbija izgubila
najdragocenije teritorije“.
Da nije tako, ne bi se ničim izazvan javio Igor Mirović, čelni čovek
Vojvodine, s proračunom da Srba u Crnoj Gori „ima mnogo više od 29
procenata jer Srbi su i oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci,
kojih nije malo, a pišu srpskim jezikom i vole svoju srpsku crkvu“.
Da nije tako, ne bi mediji u Srbiji s toliko pažnje pratili proteste
„pravoslavnog puka“!
Kad građani smatraju da predstavnici vlasti donose zakone koji nisu
u njihovom interesu, oni imaju pravo da zahtevaju da se ti zakoni
menjaju. Razlog zbog kojeg protestuju Srbi iz Crne Gore nije crkvena
imovina. U pitanju je odbrana ljudskih prava i identiteta.
Srpska pravoslavna crkva, nije to nikakva tajna, ne samo da ne
priznaje nezavisnu i suverenu Crnu Goru već crnogorski identitet
vidi isključivo kao geografsko-teritorijalnu odrednicu.
Što je na tragu političkog identiteta i uverenja opozicionara
okupljenih oko Demokratskog fronta.
A sve to zajedno jeste višedecenijsko političko nasleđe nosilaca
velikosrpskog projekta, zanimljivo, baš onih koji su trenutno na
vlasti i onih kojima je u interesu da se po svaku cenu zaustavi
proces definitivnog raskidanja svih veza Crne Gore sa srpskim
nacionalističkim projektom.
Kao što je očekivano da Srpska pravoslavna crkva protestuje protiv
Zakona o slobodi veroispovesti i pravnom položaju verskih zajednica
(ima najveću imovinu, bez obzira na to što je u katastar upisana
uglavnom tokom devedesetih), potpuno je razumljivo da crnogorski
politički establišment nastoji da osnaži identitet crnogorske
državnosti, definiše svoju poziciju, definiše nasleđe i ojača svoju
državnost i na kulturnom i na verskom planu.
To nikakve veze sa Srbijom nema!
Sve i da ima: ako su na jednom polu uzavreli vernik Aleksandar
Vučić, umiveni šoven Ivica Dačić, vazda uzbuđeni i uniformisani
Aleksandar Vulin, patrijarh Irinej i prateće mu osoblje, „Delije“,
koje pokušavaju da spale crnogorsku zastavu na protestu koji
predvode lideri crnogorskog opozicionog Demokratskog fronta,
„akademska zajednica“, koja štancuje pamflete, nacoško krilo Pravnog
fakulteta, intelektualci kojima nikad nije bilo mrsko
velikoposrbljavanje susednih država, lider Dveri Boško Obradović,
koji ispisuje grafite mržnje na ambasadi Crne Gore, konačno, Ljilja
Smajlović, koja se hvali kako su kontraapel „akademske zajednice“
potpisali i njeni prijatelji – sto odsto nećete pogrešiti ako ste na
suprotnoj strani!
Nije njima do svetinja, ne daju oni svoju prćiju!
P.S. Ovaj tekst pisan je u nedelji kad je u BG štampi osvanulo štivo
kojim se crnogorskoj vlasti poručuje da se prisete „kako je završio
Nikolaj Stavrogin“. Sećanje na ovog junaka Fjodora Dostojevskog,
koji je izvršio samoubistvo, nije evocirao Dragan J. Vučićević već
Boris Begović, profesor, naravno, Pravnog fakulteta. |
