|
Paralelno sa podizanjem tenzija u Crnoj Gori, nije bilo teško
pretpostaviti da će se epicentar zemljotresa nakon usvajanja Zakona
o slobodi veroispovesti odigrati upravo u Srbiji. Prvo se pojavio
apel grupe više od 80 intelektualaca, političara i javnih ličnosti
iz regiona koji su pozvali da se zaustave pokušaji destabilizacije i
izazivanje oružanog sukoba u Crnoj Gori. Takozvani Apel 88 je
pokrenut iz Beograda, na inicijativu Helsinškog odbora za ljudska
prava, a njegovi potpisnici su za taj pokušaj optužili vlasti u
Srbiji, Srpsku pravoslavnu crkvu i najveće opozicione partije u
Srbiji, pre svega Savez za Srbiju.
Svega nekoliko dana kasnije, kao reakcija na Apel 88, iz srpske
prestonice pokrenut je još jedan apel, za nekoliko potpisa duži,
takozvani Apel 100 predstavnika akademske zajednice i građanskih
aktivista, koji su tražili da se izmeni crnogorski Zakon o slobodi
veroispovesti dijalogom vlasti i SPC-a, a uz direktnije angažovanje
u tom procesu državnih organa Srbije.
I sve se odigravalo po nekoj ustaljenoj šemi, po već toliko puta
viđenom scenariju: iz Beograda kreće zahuktavanje, ista militantna
retorika političara, iste pretnje u medijima, omalovažavanje
susednih naroda, raspaljivanje mržnje, nacionalističkih strasti i
poziv na pobunu, mobilišu se navijači, vatra je već na ambasadi...
Dva apela, dvije Srbije
Dva apela odražavaju dva nesrazmerna u podršci koncepta u Srbiji i
polarizaciju javnog prostora. Istovremeno, apeli pokazuju da postoji
svojevrsni kontinuitet politike elita u Srbiji i regionu od
sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do danas.
Na čelu Apela 88 je istoričarka i bivša visoka republička
funkcionerka Latinka Perović. Višedecenijski spiritus movens
takozvane manjinske druge Srbije, političke i intelektualne elite
srpskih liberala, čija je smena 70-tih godina otvorila put za
trijumf nacionalističkih snaga. Uoči raspada SFRJ nije bilo ko da
kaže "svi Srbi u jednoj Evropskoj zajednici".
Apel 100 veoma simbolički predvodi predsednik Srpske akademija nauka
i umetnosti Vladimir Kostić, institucije koja je 80-tih godina i
stvorila Memorandum SANU, kao intelektualni okvir i pripremu elita
za ratove. Viktimizacija srpskog pitanja je zajednički imenitelj ove
grupacije – od Memoranduma do svih drugih apela. Ta politika je
destruktivni vrhunac doživela u ratovima 90-tih, u masovnim
zločinima, genocidu i milionskom egzodusu.
Oba apela izazvala su u regionu široku polemiku po kolumnama,
medijskim sadržajima i društvenim mrežama. Elitisti će pokušati da
kao glavni uzrok povratka prividno poraženih snaga u 90-tim
(socijalista i naprednjaka) pripišu razočaranim, osiromašenim i
sendvičima potkupljenim srpskim biračima, koji su od događaja naroda
najčešća medijska slika te politike. Međutim, glavni uzrok
održivosti nacionalističkog šovinizma prikriven je u prodemokratskim
elitama, za koje je karakterističan prikriven konformizam
nesaosećanja sa žrtvama ratova 90-tih, viđenje samo svojih
stradanja, amnezirana istorija razaranja u Vukovaru, Sarajevu,
Srebrenici, Račku... Pored reakcija na događaje u Crnoj Gori, samo
je dodela Nobelove nagrade Peteru Handkeu na tren razotkrila tu
mimikriju. Zato danas po tom pitanju nema razlike između vlasti
naprednjaka i opozicionog Saveza sa Srbiju.
Sve to svedoči da velikosrpska ideja nije poražena političkom i
vojnom intervencijom Zapada, već da je prilagodljiva i održiva u
novim političkim okolnostima. Ona je postala ne samo eksponent
politike Vladimira Putina u Srbiji, već i svojevrsno sidro povratka
Rusije nakon 1948. godine na Balkan. Ona će se ogledati u
sprečavanju emancipacije postjugoslovenskih republika, zaustavljanju
širenja NATO-a i preprečavanju puta integracije celog regiona u
Evropsku uniju.
Još ništa nije gotovo
Pokušaj Mila Đukanovića da sekularizuje društvo i ograniči politički
uticaj Srbije u Crnoj Gori preko SPC-a dobar je korak te najmanje
postjugoslovenske republike da se trajno oslobodi
ekspanzicionističke politike Beograda. Pitanje deficitarnosti
demokratije i stabilokratska priroda Đukanovićevog režima kauzalno
su povezani sa vitalnošću tog velikosrpskog projekta.
U međuvremenu je Apel 88 prerastao u listu od oko 800 potpisnika.
Vrh groteske nadgornjavanja je pojava i trećeg, sasvim očekivanog,
apela tituliranog SPC-om sa više od 11.000 potpisnika. Ovo virtuelno
"događanje naroda" će se ponavljati sutra, na proleće, kao podrška u
predizbornoj kampanji Aleksandru Vučiću, ili kad Bosna i Hercegovina
ozbiljnije krene u proces integrisanja u NATO.
Događaji u Crnoj Gori nam ukazuju da još ništa nije gotovo. Zato sam
potpisao Apel 88, jer ne želim da država čiji sam građanin i dalje
učestvuje u paljenju zastava, ambasada i raspaljivanju mržnje u
susednim državama. Mislim da je obaveza svakog građanina da ustane i
da se minimum svojim glasom tome usprotivi. U suprotnom, slične
nacionalističke apele i pozive na intervenciju Beograda, balvan
pobune, pa i podstrekivanje nasilja možemo da očekujemo ponovo tu
gde za to još uvek ima prostora – u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini,
Makedoniji i na Kosovu. |
