|
Histerična i prljava kampanja protiv Crne Gore približava se svom
vrhuncu i ubrzo će, ako se nešto vanredno ne dogodi, doći do tačke
posle koje više nema povratka. Na takav zaključak upućuju kako
bolesni fanatizam učesnika ove kampanje tako i činjenica da je u
njoj ostvaren maksimalni nivo srpske homogenizacije i mobilizacije –
od predsednika republike, vlade i svih ministarstava i ministara, od
vrha do dna crkvene hijerarhije, političkih stranaka vlasti i
opozicije, nacionalnih intelektualaca, tabloida, školske i
studentske omladine i svih drugih koji žele da učestvuju u ovom
šovinističkom takmičenju. Njima se, nažalost, pridružuju i neki
tobože nezavisni i građanski intelektualci koji svojom sholastičkom
debatom o imovinskim pitanjima i o tome da li je starija crkva ili
država, kokoška ili jaje, da li su anđeli muškog ili ženskog pola,
odvraćaju javnost od toga da uvidi šta se u suštini događa. Svojom
stupidnom pričom, koju im je podmetnula srpska kontraobaveštajna
služba, da je reč o verbalnom ratu dogovorenom između „dva
diktatora“ Vučića i Đukanovića, oni stvaraju dimnu zavesu iza koje
je u toku užurbana priprema paravojnih formacija spremnih da ulete u
Crnu Goru u dogovorenom trenutku. Ton ovoj otvorenoj agresiji daje
sam predsednik Vučić jer se njegovo cinično pitanje „Što, da nećete
da nas bombardujete?“ može razumeti kao poruka klerofašistima u
Crnoj Gori da krenu u odlučujuću akciju jer se Zapad, navodno,
saglasio sa aneksijom Crne Gore. Ponovo je na delu Miloševićevo
podlo licemerje da „Srbija nije u ratu“, iako su svi njeni resursi
maksimalno angažovani, i ponovo se glumi „nemešanje u unutrašnje
poslove“ druge države uz preteće poruke o „tragičnoj“ sudbini srpske
manjine i to u državi za koju se kaže da u njoj nema Crnogoraca, da
su tu naciju izmislili komunisti i da su svi oni Srbi, što
Amfilohije Radović dokazuje činjenicom da se u Crnoj Gori „rađaju i
volovi“ pa se ne zovu Crnogorci.
Neskrivena je namera klero-fašističkog Demokratskog fronta da vlast
u Crnoj Gori osvoji na isti način kako su to uradili fašizam u
Italiji i nacizam u Nemačkoj. Taj recept je vrlo jednostavan: najpre
se stvori totalni haos u državi a zatim se fašizam i nacizam
predstave kao jedina snaga koja će, čim dođe na vlast, odmah smiriti
situaciju i vratiti mir i red u društvu. Pre dolaska na vlast
fašisti i nacisti su bili ubedljiva manjina u ovim dvema zemljama
ali su agresivne bande skvadrista u Italiji i jurišnih odreda
(Strurmabteilung) u Nemačkoj svojim uličnim nasiljem, batinanjem
Jevreja i političkih protivnika, paljenjem sedišta sindikalnih
organizacija, pljačkom, ubistvima i masovnim nemirima, stvarili
atmosferu opšte nesigurnosti i straha u kojoj su se ljudi plašilo da
izađu iz kuće. Kada je celo društvo postalo umorno od tog terora i
kada je ekonomija počela da trpi ozbiljne štete, onda su svi
rezignirano zaključili: „Dajmo im vlast, samo neka se vrati mir“.
Izraz te rezignacije i političke kapitulacije bili su mandat koji je
kralj poverio Musoliniju za sastav vlade i 37,4% Nemaca koji su svoj
glas dali Hitleru na izborima jula 1932. godine.
Istu taktiku primenjuje srpski klero-fašizam u Crnoj Gori. Putem
masovnih protesta u kojima učestvuje i veliki broj Srba i navijačkih
skupina iz Srbije i BIH, crtanja srpskih zastava, usvajanja
deklaracija, nuđenja velikih svota novca policajcima i drugim
predstavnicima vlasti da se javno pridruže protestu, ide se na
stvaramje kolektivnog osećanja da je manje zlo predati vlast
klero-fašistima nego živeti u stanju permanentne
nesigurnosti.Amfilohije Radović kaže da će litije i molebani odmah
prestati čim vlada povuče zakon o slobodi veroispovesti,odnosno da
će trajati sve dok vlada ne kapitulira pred njegovim ultimatumom. U
tom trenutku uspon Demokratskog fronta na vlast biće samo tehničko
pitanje.
Ako bi nekim slučajem ovaj pakleni plan bio uspešno ostvaren,
nastupili bi crni dani i sto godina samoće i za Srbiju i za Crnu
Goru. Prva akcija klero-fašizma bila bi sazivanje nove „Podgoričke
skupštine“ koja bi izglasala prisajedinjenje Srbiji. U nastalom
totalnom mraku glavna zabava bila bi lov na „srpske izdajnike“ i na
sve koji se osećaju kao Crnogorci. Ukidanje televizije N1 je samo
bledi nagoveštaj onoga što će se dogoditi na medijskom i političkom
planu. Tada će biti sasvim svejedno da li će se predsednik republike
zvati Vučić ili Šešelj ili vlastoljubivi Amfilohije Radović, da li
će premijer biti Ana Brnabić ili Miša Vacić, da li će ministar
spoljnih poslova biti Dačić ili Andrija Mandić a ministar rata Vulin
ili Milan Knežević, dok će ministar unutrašnjih poslova svakako biti
Nebojša, svejedno da li „doktor“ Stefanović ili „Zemunac“ Medojević.
Poslednji je trenutak da se Srbija osvesti i odustane od svojih
imperijalnih planova i ambicije da anektira Crnu Goru i „izađe na
more“. Poslednji je trenutak! Pitanje je samo ko može da zaustavi
ovo ludilo. |
