|
Nacionalistička i autokratska Srbija pretnja je za ceo region i
ključni faktor njegove destabilizacije, a razmere anticrnogorske
histerije i huškanja na sukob su prevazišla čak i ona iz vremena
Miloševića, ističe u intervjuu za Autonomiju istoričar Milivoj
Bešlin. Dodaje da se u Srbiji danas diže stepen nacionalizma putem
unutrašnje homogenizacije i širenjem mržnje prema spolja, a kao
rukavac svih tih procesa navodi i poslednje manifestacije fašizma i
nasilja u Vojvodini, „jer se tu najpre detektuje neko drugačiji ko
mora biti ponižen, obeležen i dehumanizovan“.
Podsetimo, u kratkom roku je prvo objavljen skandalozni memorandum
subotičke bolnice na kojem je mađarski i hrvatski naziv te ustanove
ćirilizovan, zatim je sveštenik SPC u Kanjiži održao šovinistički i
huškački govor, između ostalog potencirajući naziv Srpska Kanjiža,
razbijeni su prozori na zgradi Hrvatskog kulturno-prosvetnog društva
“Stjepan Radić“ u Novom Slankamenu a na fasadi ispisana neizostavna
četiri S, dok su u Novom Sadu ponovo iscrtani brojni neonacistički
grafiti, među kojima i oni usmereni protiv Jevreja. Bešlin ocenjuje
da su ta dešavanja u Vojvodini refleksija događaja u Crnoj Gori i
eksplicitna manifestacija nacionalizma i fašizma u srpskom društvu,
a sve kao rezultat ekstremno-desničarskog ponašanja pre svega
predstavnika vlasti, ali i značajnog dela opozicije.
– Ovde je ekstremna desnica normalizovana tokom vlasti presvučenih
radikala. Fašizam je dobio pravo građanstva i javnog delovanja.
Nasilje je kao metod postalo poželjno i dopustivo. Negiranje
zločina, uključujući i najteži zločin genocida je postalo
svakodnevno, a slavljenje učinjenih zločina i heroizacija zločinaca
svakodnevna pojava. U takvoj atmosferi nikoga ne bi smeli da čude
izlivi mržnje, nasilja i fašizma.
Da li je moguće da je u pitanju samo koincidencija? Ako nije, šta je
po sredi?
Znali smo, neki od nas i na početku vlasti formalno preimenovanih
radikala da će kad propadnu sve priče o reformama, kad se istroše
neiskrena zaklinjanja u Evropu – da se vrate onome što najbolje
znaju, a to je širenje mržnje i nacional-šovinizma. Na tome su
nastali, na tome su preživeli i na tome danas vladaju. A formula je
jasna, kao i svaki autoritarni i desničarski režim i naprednjaci
danas žive od proizvodnje neprijatelja. Oni su danas i poslednjih
nedelja “pronađeni” u Crnoj Gori. Razmere anticrnogorske histerije i
huškanja na sukob su prevazišla čak i ona iz vremena Miloševića.
Juče su to bili Hrvati, prekjuče Bošnjaci, pre toga Makedonci, sutra
će biti Kosovo i tako u krug. Diže se stepen nacionalizma putem
unutrašnje homogenizacije i širenjem mržnje prema spolja. Kao
rukavac svih tih procesa imate i sve ove manifestacije fašizma i
nasilja u Vojvodini, jer se tu najpre detektuje neko drugačiji ko
mora biti ponižen, obeležen i dehumanizovan.
Pomera li se to fokus na Vojvodinu sada kada je Crna Gora, iz ugla
ekstremnih nacionalista, i definitivno izgubljena?
Pre više godina sam upozoravao da ekstremistička ideologija
velikosprskog nacionalizma još zadugo neće Crnu Goru ostaviti na
miru i da se Srbija dok je ovakva – autoritarna i nacionalistička,
neće pomiriti sa nezavisnošću Crne Gore. Suštinski ona nikada nije
priznala rezultate referenduma iz 2006. godine. Kao što
nacionalistička Srbija samo retorički “priznaje” Bosnu i
Hercegovinu, a suštinski sve čini da je oslabi i time dokaže
tobožnju državnost entiteta. Često ističem da je nacionalistička i
autokratska Srbija pretnja za ceo region i ključni faktor njegove
destabilizacije. Tek će neka buduća demokratska Srbija svoje novo
lice morati da proveri najpre u odnosu prema regionu. Za sada malo
koji politički subjekt pokazuje želju da menja ovaj pogubni model
koji najbolje oličava aktuelni režim.
A Vojvodina?
Vojvodina još uvek nije u fokusu, jer srpski nacionalisti i
autoritarni centralisti polaze od toga da je ućutkana i da je
pitanje njenog položaja definitivno rešeno, a ona sama već svedena
na kulise i na geografski pojam, poput Šumadije, recimo. Mislim da
se u tome gorko varaju. Ideja Vojvodine traje već skoro dva veka.
Ona je bila kao reka ponornica, pojavljivala se i nestajala sa
istorijske scene. Danas je potrebno vratiti se toj ideji i
aktuelizovati vojvođansko pitanje. Naravno, kada kažem da je
potrebno reafirmisati položaj Vojvodine, ne mislim na pitanje
granica, posebno imajući u vidu da u Vojvodini niko ne sanja drugu,
nego bolju državu i razvijenije i pravednije društvo. Disolucijom
Kosova i Srbije pitanje granica na Balkanu je završeno. Problem
Vojvodine mora se otvoriti kao pitanje društvenog, ekonomskog i
demokratskog uređenja Srbije. Ne možete razbiti ovaj autoritarni
model iza koga stoji totalitarna nacionalistička ideologija, ako
Srbiju temeljno ne decentralizujete i ne uvedete snažni srednji nivo
vlasti koji bi bio brana svakom centralizmu i samim tim
autoritarizmu. A ta suštinska decentralizacija Srbije morala bi da
krene iz Vojvodine. U tom smislu je pitanje Vojvodine ne samo ključ
dugoročne demokratizacije Srbije, nego i mirnog i stabilnog zapadnog
Balkana. A njega neće biti dok je Srbija baštinik ove
nacionalističko-imperijalne matrice ponašanja i delovanja.
Kolika je odgovornost vlasti u radikalizaciji društva i može li se
ovako nešto dogoditi bez njenog učešća, makar kao inspiratora?
Ova vlast je od društva razjedanog mržnjom i agresijom, nacije
frustrirane porazima u ratovima u kojima “nije učestvovala”, uspela
da napravi neku vrstu zverinjaka. Samo kada pogledate naslovne
strane tih horor tabloida videćete tešku kliničku sliku društvene
patologije. Dodajte tome fašistoidne brbljaonice na privatnim
televizijama u vlasništvu političkog i ekonomskog podzemlja, pa
svemu tome dodajte ponašanje skupštinske većine u parlamentu koje se
ne može uporediti sa bilo čim što smo videli u našoj bližoj i daljoj
prošlosti – onda vam je jasno do koje mere je društvo naelektrisano
i pripremljeno na sukob i obračun. I onda na to sve imate formiranje
tih paradržavnih ekstremno-desničarskih grupa, u koje se regrutuju
mladi ljudi – to je miks društvenih elmenata za ozbiljan sukob.
Drugi deo ove tragične priče je odsustvo bilo kakve relevantne
alternative. Srbija koja se faktički vratila u jednostranačje ima
intelektualno slabiju i ideološki destruktivniju opoziciju nego
ikada u poslednjih 30 godina. Najveća opoziciona grupacija ne samo
da ne nudi nikakvu alteranitivu, već je svojim desničarenjem,
antievropejstvom, fanatičnim kleronacionalizmom i neofašizmom –
najsnažnija podrška i najozbiljniji alibi ovako destruktivnoj
vlasti. Suštinski, među njima nema ideoloških sukoba, nema razlike u
spoljnopolitičkoj orijentaciji, takmiče se u mržnji prema našim
susedima… O odnosu prema slobodi medija ili autonomiji Vojvodine ili
suštinskoj demoktatizaciji Srbije da ne govorimo. Njihov jedini spor
je u tome ko će biti vlast i držati ruke na državnoj kasi i ko će
vršiti redistribuciju i preraspodelu siromaštva iza koga stoje
brojni korupcionaški mehanizmi i zloupotrebe.
Vinovnik napada u Novom Slankamenu je priveden, drugi slučajevi za
sada ostaju nerešeni. Šta možemo da očekujemo u bliskoj budućnosti?
Nije dobro da istoričari puno gledaju u budućnost. Ipak, mislim da
će autoritarna, ultranacionalistička i nasilnička priroda ove vlasti
sve više dolaziti do izražaja. Ta agresija objektivno ne može više
da ide spolja, osim verbalno i onda se mora realizovati iznutra. Na
udaru će biti svi oni koji su drugačiji, koji drugačije misle, rečju
svaka vrsta drugosti i manjina će biti na udaru i pod terorom ako ne
direktno države, onda njenih ultradesničarskih jurišnika i
organizacija koje je vlast napravila. Ovo je već dosta mračna i
distopijska slika budućnosti, ne bih dalje anticipirao. |
