|
Ovih dana nas je ministar inostranih poslova Republike Srbije, Ivica
Dacić, podsetio na ,,Islamsku deklaraciju'' Alije Izetbegovića,
rekavši: ,,stranka demokratske akcije /SDA/ formirana je na politici
Alije Izetbegovića, koju je on definisao pre više od 40 godina, i u
kojoj se kaže da se Islamska država može formirati kada muslimani
imaju većinu. To sve nekom može da bude banalno, ali nemojte posle,
kada ti sruše neki trgovinski centar, da ispadne da smo bili u
pravu. Bin Laden je imao bosanski pasoš.'' Za čas smo se vratili u
90.te godine prošlog veka i besomučnu kampanju koja je tih godina
vođena prema islamu, bosanskim muslimanima. Nedvosmisleno je ta
propaganda pripremala javno mnjenje za rat. Stoga nas je ovaj glas
iz prošlosti, prenuo i podsetio na ta vremena, zazvučavši ne samo
anahrono već i zlokobno.
U međuvremenu zaboravljena, u svoje vreme oštro osuđivana, u
neslućenim razmerama zloupotrebljavana, već tada od intelektualnih
krugova ondašnjih Muslimana, ocenjivana kao srednjoškolska
,,meditacija jednog medresanta'', dočekasmo i to da ponovo ulazi u
politički prostor kao nezaobilazno sredstvo satanizacije Bosne i
naravno njenih muslimana. Stigmu tzv ,,islamskog trorizma'', uprkos
genocidu koji je izvršen nad njima, Bošnjaci ne mogu da izbegnu,
samo zato što su muslimani. Optužiti žrtvu za nasilje koje je
učinjeno nad njima prepoznatljivi je fašistički metod. Žrtva je uvek
kriva i ta krivica ostaje trajnom jer je vezana za identitet. Sve
dok postoje kao takvi, kao muslimani ili jevreji, žrtve fašizma će
ostati stigmatizovane zajednice za koje je dovoljno podsetiti da kao
takvi postoje.
Deklaracija jeste napisana u Sarajevu 1970 godine, objavljena 1990.
kada je postala dostupna širim slojevima. U međuvremenu deklaracija
je bila povod za višegodišnju robiju njenom autoru i grupi
istomišljenika oko njega. Tokom osamdesetih godina vodi se besomučna
medijska kampanja protiv autora i njegovih stavova izrečenih u
deklaraciji. Ko je tada pomišljao da se radi na pripremanju novog
političkog rukovodstva jugoslovenskih Muslimana pred raspad SFRJ.
Dok su ispred svih ondašnjih jugoslovenskih naroda u procesu
raspleta jugoslovenske krize stajali aktuelni ili bivši komunisti,
iskusni političari, ispred Muslimana ustoličili su se antikomunisti,
bivši Mladi Muslimani, aktuelni islamisti predvođeni pomenutim
Alijom Izetbegovićem. Pokušaji Adila Zulfikarpašića, bivšeg
komuniste i liberalnog političara evropskih shvatanja koji je
zastupao građansku ideju evropeizacije i povratka starog etničkog
imena Bošnjak i sporazuma sa Srbima, vrlo brzo su završili
neuspehom. Pa ipak je ideja Bošnjaštva pobedila u bosanskim
muslimanskim krugovima tokom rata kada su Bošnjaci potvrdili svoj
evropski i bosanski identitet nasuprot onom etnički neodređenom,
islamistički shvaćenom, panislamskom, kakvim bi se mogao označiti
onaj u pomenutoj deklaraciji. Ali istine radi, deklaracija se i ne
odnosi na ondašnje jugoslovenske muslimane, već muslimane u svetu,
uopšteno govoreći. Stigma koja je tih 80 ih godina pala na bosanske
komunističke vlasti kao antimuslimanske široko je otvorila vrata
ovim drugim političkim snagama. A sa njima i antimuslimanskoj
propagandi. Sada se zaista može s razlogom postaviti pitanje kakav
je stvarni uticaj imala ova deklaracija na reislamizaciju muslimana
konkretno u bivšoj Jugoslaviji i kakvi su efekti njenog dejstva
danas? O reislamizaciji se puno govorilo i pisalo, ali bi danas bilo
teško razdvojiti šta je u svemu tome propaganda sa ciljem
satanizacije a šta realnost. Istina je da se religija vratila u
društveni i politički život istiskujući do tada dominantnu
komunističko-marksističku ideologiju i to kod svih religija na
ex-jugoslavenskom prostoru. Takođe se ne može prenebeći činjenica da
je bosanski rat kao paradigma stradanja bosanskih muslimana imao
snažno mobilišuće dejstvo islamske obnove. Međutim, treba podsetiti
da su 70.te godine, vreme islamske revolucije u Iranu i snažnog
talasa islamskog revivalizma kao što će i 80.te godine proteći u
istom duhu do 90 ih koje će biti u znaku jugosloveske krize
irazaranja Bosne. Možda bismo mogli potvrditi Izetbegovićevo
mišljenje da će muslimanski narodi na političku scenu iistupiti sa
islamskim stavovima ali globalno posmatrano na svoju štetu. Razorene
zemlje na Bliskom istoku od Iraka, Avganistana, Sirije, Libije ili
Jemena samo su eklatantni primeri. Danas je to jedan razoreni svet u
haosu, izbačen iz normalnih tokova, prepušten iscrpljujućim
sukobima, uopšteno rečeno, gubitnički. Duboko revoltiran svojom
nemoći i izopštenošću, iz njega se regrutuju migracioni procesi koji
danas preplavljuju Evropu, kao i razorni terorizam kojim se često
manipuliše i koji izaziva očekivanu rasističko-nacističku reakciju
antimuslimanskog terorizma.
Iz muslimanskih verskih krugova se danas čuje da su Izetbegovićeve
ideje reislamizacije muslimana danas anahrone i da intencija treba
da bude ne na islamizaciji već nacionalizaciji, tj razvijanju onih
sadržaja koji potvrđuju nacionani a ne verski identitet ovog naroda.
Ovo bi značilo da je Izetbegović odaslat u istoriju. Islamska misao
na koju se pozivao očito je zaklanjala onu bosansku i bošnjačku.
Nisam siguran da je istorija uprkos revnosnom radu Međunarodnog suda
za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, dala svoju poslednju
reč. Biće da je bosanski rat bio mnogima u interesu ali sigurno ne
njenim narodima. Svako poigravanje sa političkim islamom je
poigravanje vatrom. Tako je i kad se ponovo pominju stavovi iz ove
deklaracije u propagandne i satanizujuće razloge. Lekciju koju nismo
još uvek naučili je da u susretu sa islamskim ogledalom uvek u njemu
vidimo sopstveni izokrenuti i deformisani lik. To stoga što mu uvek
pristupamo sa neznanjem i predrasudama a prečesto i s lošim
namerama. Ali nije više to islamsko ogledalo ispred nas već ono
drugo, nazovimo ga prozapadno-evropskim. Zašto izbegavamo da se
ogledamo u njemu posežući uvek za onim islamskim kad su bosanski
muslimani i Bosna u pitanju? |
