|
Krajem januara meseca na Instagramu je osvanula fotografija učenika
Prve osnovne škole u Srebrenici na kojoj se nalaze devetoro dečaka
sa šubarama na glavi koji drže podignuta tri prsta, a iznad
fotografije stoji natpis “braća Četnici”. Reagujući na dešavanja
direktor škole Dragi Jovanović u izjavi za Radio Slobodna Evropa
naveo je da ovakve ispade učenika pripisuje njihovom “neznanju i
naivnosti”.
U sličnom duhu povodom incidenta odgovorio je i srebrenički
protojerej Aleksandar Mlađenović koji se takođe pozvao na “neznanje”
samo ovaj put na neznanje “bošnjačkih političara” koji “ne znaju
značenje riječi četnik” kao ni njihovu ulogu tokom Drugog svetskog
rata kada se ovaj pokret “borio protiv fašizma i sprečavo
istrebljenje…srpskog naroda sa ovih prostora od predaka ovih koji
danas osuđuju srpsku djecu.”
O protojerejevom (ne)znanju verovatno je uzaludno i raspravljati jer
sudeći po tome da je u martu 2019. godine bio posetilac promocije
knjige Bitka za Srebrenicu notornog negatora genocida Dušana
Pavlovića, može se zakjučiti da je on osoba koja je očigledno
odrasla na knjigama i literaturi koja nije tretirala četničke
pokolje nad muslimanskim civilnim stanovništvom istočne Bosne i
Sandžaka koji su više nego podrobno prezentovani u radovima
Vladimira Dedijera i Antuna Miletića Genocid nad Muslimanima
1941-1945 Zbornik dokumenata i svjedočenja i nedavno objavljenoj
sjajnoj studiji Milana Radanovića Kazna i zločin: Snage kolaboracije
u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici
(1944-1945).
No, to da li su dečaci družine “braća Četnici” ogrezili u neznanje
kako je to krajem januara cinično tvrdio direktor osnovne škole g.
Jovanović jasno se pokazalo u četvrtak 20. februara kada je u
Srebrenici grupa osnovaca srpske nacionalnosti napala bošnjačku
devojčicu na njenom putu ka kući. Dečaci su joj preprečili put,
verbalno je vređajući na verskoj i etničkoj osnovi. Takođe, fizički
su je maltretirali tražeći joj da skine sa glave svoj hidžab. Hvala
Bogu, devojčica je uprkos napadu stigla kući bez ozbiljnijih
fizičkih povreda, ali vidno uznemirena i istraumatizirana, zbog čega
po svedočenju njene majke nije mogla da spava čitavu noć.
Milozvučne reči i gorka realnost
Samo nekoliko sati kasnije nakon napada na devojčicu, ne znajući za
incident, 155 kilometara od Srebrenice, sedeo sam u prepunom
amfiteatru Filozofskog fakulteta u Beogradu gde se već mesecima
svakog četvrtka u nazad odvijaju tribine posvećene kritici aktuelnog
režima Aleksandra Vučića pod nazivom Nije filozofski ćutati.
Ovog četvrtka tribina je nosila naziv Za društvo tolerancije i
odgovornosti. Amfitetatar je bio prepun kao retko do sada, i to
prevashodno mladim ljudima.
Razlog za tako nešto možemo da nađemo u tome što su govornici bili
vladika Grigorije, profesor Rodoljub Kubat i otac Vukašin Milićević
sa Pravoslavno bogoslovskog fakulteta u Beogradu što u značajnoj
meri pokazuje koliki društveni i simbolički kapital u našem društvu
imaju Srpska pravoslavna crkva i njeni predstavnici.
Sva tri govornika izneli su mnogobrojne inspirativne misli od kojih
su neke bile atipične da se čuju od klerika poput one koju je izneo
otac Milićević da “svaki hrišćanin mora da bude socijalista, ali da
svaki socijalista ne mora da bude hrišćanin”. Govornici su se
posebno skoncektrisali na ideju da bi crkva u modernoj državi
trebalo da bude korektiv društva i uvek na strani onih koji trpe
represiju i koji se nalaze u marginalizovanom društveno-ekonomskom
položaju. U kontekstu crkve kao korektivnog faktora koja treba da
vodi ka reformi društva na moralno-etičkom nivou vladika Grigorije
je podvukao da bi prvi zadatak za svakoga od nas trebalo da bude
sopstvena duhovna preobrazba. Po Grigoriju za početak “svako mora da
nauči da svakoga dana drugome poželi dobar dan” i da uvek kada se na
ulici susretne s drugom osobom da joj “ustupi prvenstvo prolaza”.
No, i pored ovih milozvučnih reči, vladika Grigorije u svom
obraćanju ipak nije uspeo da izostavi i (svetosavske)
ekspanzionističke nacionalističke trope po kojima su srpske zemlje
“Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Bosna” kao ni to da je za njega
način življenja ustanovljen na “kosovskom zavetu” koji je savremenu
istoriju kosovskih Albanaca obojio krvlju. Takođe, vladika Grigorije
se u jednom trenutku pustio da ga ponese i veoma “revolucionarni”
duh kada je izjavio da bi Crkva pod njim kao patrijarhom bila uvek u
opoziciji i ustajala protiv svake državne vlasti.
I upravo tu dolazimo do dva ključna pitanja. Prvo. Da li se možda
vladika Grigorije trenutno nalazi u “revolucionarnom” raspoloženju
isključivo zbog situacije u Crnoj Gori? To jest, drugim rečima, da
li bi vladika ustajao i protiv onih državnih vlasti koje se
“junački” bore za “srpske svetinje” i onda kada ispunjavaju
“kosovski zavet” ili je pak spreman da pronosi revolucionarni duh
isključivo u slučajevima kada su ugroženi interesi visoko
hijerarhizovane institucije Crkve kojoj pripada? I drugo. Da li su
vladika Grigorije, kao i svi drugi uposlenici Srpske pravoslavne
crkve koji se (deklarativno) zalažu za zaštitu onih koji trpe
represiju spremni da - ako je to potrebno - beskompromisno ustanu ne
samo protiv državne vlasti već i protiv sopstvene institucije i u
onim slučajevima kada oni koji trpe zulum nisu pravoslavne
veroispovesti, kao što je to na primer slučaj sa napadnutom
bošnjačkom devojčicom islamske veroispovesti u Srebrenici?
Sprovođenje reči u dela
Nažalost, do sada Srpska pravoslavna crkva je veoma retko koristila
svoj već pomenuti društveni kapital u svrhu ostvarivanja društva
zasnovanog na pravdi i pravima na različitost o kojima su sva tri
govornika na tribini govorili, već ga je koristila samo onda kada su
partikularistički interesi same institucije ugroženi o čemu između
ostalog odlično svedoče trenutna dešavanja u Crnoj Gori. Pri čemu
masovna održavanja “protestnih” litija u Crnoj Gori, savršeno
dokazuju i to da kada Crkva nešto istinski želi i hoće ona može i te
kako da mobiliše ne samo ogroman broj građana, već i da izvrši
unutar same institucije snažnu sabornost u svrhu ostvarivanja
željenoga cilja.
Zato, svi oni uposlenici Srpske pravoslavne crkve koji istinski
smatraju da je uloga Crkve da bude na strani ugroženih bez obzira na
njihovu veroispovest, kao i da Crkva treba da bude vodilja
društveno-etičkih reformi sada imaju savršenu priliku da to i u
praksi dokažu, tako što će za početak javno osuditi napad na
bošnjačku devojčicu i uputiti zajedničko otvoreno pismo srebreničkom
protojereju Mlađenoviću u kome će ga podučiti lekciji o kojoj je
vladika Grigorije tako glagoljivo zborio na tribini Filozofskog
fakulteta - da je prvi, najelementarniji, korak u pravcu življenja u
skladu s Hristovom porukom da se drugome ne preprečuje nasilno put
ka njegovome domu i ne izliva patološka mržnja zasnovana na
razlikama, već da se “poželi dobar dan” svakom ljudskom biću i s
ljubavlju i osmehom “omogući prvenstvo prolaza” drugome.
Na ovakav čin predstavnike Srpske pravoslavne crkve koji se
deklarišu da se vode “izvornom Hristovom porukom" obavezuje i jedno
od fundamentalnih Hristovih učenja da u slučaju (bilo kakve)
nepravde, nasilja i mržnje - nije hrišćanski ćutati. |
