|
Predlog francuskog predsednika Emanuela Makrona o novoj strategiji
prema Zapadnom Balkanu bio je, kako se pokazalo, novi podsticaj
raspravi, kako u EU, tako i u regionu. Prvi put se otvoreno govorilo
o nedostacima aktuelne procedure i kako je prevladati.
Odbacivanje predloga da se Severnoj Makedoniji i Albaniji odobri
kandidatura protumačena je kao strateška greška koja može imati
pogubne posledice ne samo za Balkan, nego i za EU. Upravo je
rasprava tim povodom otvorila i pitanje geostrateškog značaja
Zapadnog Balkana za EU, ali i iznedrila i novu metodologiju Evropske
komisije koja između ostalog podrazumeva i veće angažovanje Komisije
i članica EU u implementaciji strategije.
Najava plana
Najavljen je i investicioni plan za Balkan, što se može tumačiti kao
povratak EU u reformske procese na Balkanu. Veće ekonomsko prisustvo
EU suštinski će vezati Zapadni Balkan za EU, a uticaće i na
suzbijanje drugih aktera čije prisustvo EU smatra zabrinjavajućim.
Mada Zapadni Balkan formalno teži evroatlantskim integracijama,
region u suštini nema unutrašnji ljudski potencijal za reforme koje
su neophodne za članstvo u EU.
Region je u tom smislu bio mnogo spremniji za taj proces pre
devedesetih nego sada. Ratovi, poništavanje prethodnih dostignuća u
ime „novih vrednosti“, neuspešna tranzicija, ali i rešenja koja su
usledila nakon ratova (Dejtonski sporazum, status Kosova) – sve to
je blokiralo balkanska društva i održalo u životu teritorijalne
aspiracije pojedinih lokalnih aktera. Zapadna međunarodna zajednica
je potcenila snagu tih aspiracija i ostavila Balkan kao „unfinished
business“.
Srbija je najveća opstrukcija za njene susede zbog kontinuirane
ambicije da njima dominira. Politike Beograda otežavaju demokratsku
konsolidaciju suseda, produkltivnu saradnju u regionu i napredak ka
EU i NATO.
Dve decenije su dovoljno dug period koji iziskuje i realno
sagledavanje potencijala ne samo regiona kao celine, već i svake
pojedinačne zemlje. Zato, jer su i u prethodnom jugoslovenskom
projektu imale različit nivo razvoja, ali i koncept preuređenja
Jugoslavije – centralizam versus konfederacija. Sukob dvaju
koncepata doveo je do brutalnog raspada. I posle tri decenije od
raspada zajedničke zemlje te razlike se još očituju, pre svega u
pogledu vizije budućnosti, ali i regionalnih odnosa.
Srbija i realnost
U tom smislu, Srbija se izdvaja kao zemlja koja nije spremna
prihvatiti novu realnost u regionu, odnosno priznati postojanje
novih država i tretirati ih kao ravnopravne partnere. To se ogleda u
njenom svakodnevnom odnosu prema susedima koje nije prihvatila kao
nezavisne države i na čije teritorije još uvek ima pretenzije. To se
pre svega odnosi na Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, pa i na
Makedoniju. Umesto normalizacije odnosa, Beograd svojom politikom
„zaštite srpskog naroda“ i sprečavanjem njihove integracije u
matične zemlje, u suštini podstiče tenzije kroz govor mržnje i
demonizacijom svih susednih naroda.
Kao zemlja koja ima centralno mesto na Balkanu, Srbija pokušava da
maksimalno iskoristiti politički i ekonomski kontekst za koji smatra
da je po nju povoljan. U tom smislu, Beograd pokazuje samouverenost
i smatra da može napredovati u diversifikaciji odnosa i sa Rusijom i
sa Kinom. Istovremeno, podilazeći odnos Zapada prema Srbiji kao
lideru regiona i faktoru stabilnosti doprineo je uverenju srpskih
elita da su njihovre pretenzije ostvarljive.
Međutim, pokazalo se da je Srbija ključni faktor destabilizacije u
regionu i to će ostati sve dok ne odustane od velikodržavnog
nacionalizma. Srpska nacionalna elita je priželjkavala međunarodne
okolnosti koje će joj, uz pomoć Rusije, omogućiti zaokruživanje
nacionalnog projekta. Rusija u stvaranju te iluzije igra važnu
ulogu, jer je veoma duboko ušla u srpsko javno mnjenje s tezom da
„Srbi treba da budu veoma srećni što nisu u EU“. Za Rusiju
zadržavanje Zapadnog Balkana izvan EU i raspirivanje lokalnih
sporova podriva evropsko jedinstvo i verodostojnost same EU.
Državna politka Srbije nije se promenila u odnosu na region nakon
odlaska Slobodana Miloševića. Nacionalni stratezi Miloševiću
pripisuju velike zasluge, jer je ratom uspeo da markira teritorije
koje će nove vlasti ,,demokratskim putem“ i ,,gandijevskim otporom“
vremenom konsolidovati kao srpske etničke teritorije.
Sada se primenjuju druga sredstva i u velikoj meri se ona stavljaju
u kontekst aktuelnih zbivanja na relaciji Zapad - islamski svet,
posebno kada je reč o Bosni i Kosovu. Još uvek, kao i pre 30 godina
iz krugova nacionalnih ideologa izroni ponuda o rekomponovanju
Balkana po etničkim granicama.
Umesto normalizacije odnosa, Beograd svojom politikom „zaštite
srpskog naroda“ i sprečavanjem njihove integracije u matične zemlje,
u suštini podstiče tenzije kroz govor mržnje i demonizacijom svih
susednih naroda.
Strategija
Beograd nije zatvorio srpsko pitanje i rešava ga protiv interesa
srpskog naroda u susednim zemljama.
O tome svedoče i zvanični dokumenti koji precizno definišu politiku
prema regionu. To je pre svega Strategija očuvanja i jačanja odnosa
matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu (2011)
i Povelja o srpskom kulturnom prostoru (2019). Srpska pravoslavna
crkva je u oba slučaja glavna institucija za sprovođenje tih
strategija, jer je jedina prekogranična legitimna institucija.
Nije zato čudno što Beograd pojačava podršku srpskim zajednicama u
susedstvu, ali i pritisak na državne organe u vezi sa statusom i
pravima srpske zajednice. Posebnu ulogu u tome ima i Napredni klub
koji svojim izveštajima podupire tezu da su Srbi u svim susednim
zemljama ugroženi.
Da bi se razumelo ponašanje Srbije treba uzeti u obzir i njene
geostrateške interese kako ih definišu srpske elite. Ti interesi su
državni i sporedno je koja je opcija trenutno na vlasti. One se
razlikuju samo po metodu, ali suština je ista. Aktuelna vlast je do
kraja ogolila tu strategiju i na neki način otvorila oči svima, kako
susedima tako i Zapadu. Međunarodni veoma fluidni kontekst ohrabrio
je aktuelnu vlast na grublje poteze, direktniju retoriku i
bezobzirnije ponašanje kako na unutrašnjem, tako i na regionalnom i
međunarodnom planu.
Geopolitički interes Srbije u Bosni i Hercegovini je očuvanje RS i
njeno pripajanje Srbiji. RS se smatra jedinom srpskom pobedom
devedestih i zato se treitra kao spoljnopolitički prioritet Srbije,
što je navedeno i u strategiji bezbednosti koju je Aleksandar Vulin
prezentirao Skupštini Srbije. Ona je geopolitički važna za Srbiju
zbog povezivanja sa Jadranom, te geoplitičkog pritiska na Crnu Goru
(što je više nego očito tokom poslednja dva meseca), sprečavanja
neosmanskog projekta, zaposedanja druge obale Drine i pomeranja
„civilizacijske granice“ ka zapadu, što povećava srpski uticaj.
Ostvarivanje ciljeva drugim sredstvima u mirnodopskim uslovima
podrazumeva prihvatanje Dejtonskog sporazuma kao optimalno rešenje u
datim okolnostima.
Zvanični dokumenti Beograda precizno definišu politiku prema
regionu. To je prije svega - Strategija očuvanja i jačanja odnosa
matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu (2011)
i Povelja o srpskom kulturnom prostoru (2019). Srpska pravoslavna
crkva je u oba slučaja glavna institucija za sprovođenje tih
strategija, jer je jedina prekogranična legitimna institucija.
Crna Gora i Makedonija
Crna Gora se u geopolitičkom razmatranju Srbije posmatra kao
„unutrašnje pitanje“ i pridaje joj se ,,nemerljiv geopolitički
značaj“. Crna Gora nikada nije prihvaćena kao nezavisna država i
tertira se samo kao teritorija, odnosno kao još jedna srpska zemlja.
Osporava se crnogorstvo i jezik, a crnogorski identitet se posmatra
kao hibridni. U skladu sa time, jača se pozicija srpskog naroda, dok
Srpska pravoslavna crkva već ima status države u državi. Interes
Srbije je da na čelu Crne Gore bude „državni politički lider“ koji
će respektovati srpske geopolitičke interese, stalno vršiti pritisak
kroz razne inicijative.
Zato se Milo Đukanović percipira kao glavna prepreka ostvarenju
srpskih intersa. Krajnji cilj Srbije je formiranje državne
zajednice, jer samo tako i Srbija i Crna Gora dobijaju na
geostrateškom značaju.
Srpski stratezi su uvek tretirali makedonsko pitanje kao centralno
geopolitičko pitanje na Balkanu. Milorad Ekmečić je više puta
naglašavao ,,ko kontroliše Vardarsku dolinu je hegemon Balkana“.
Strateški gledano, Makedonija je uvek u paketu sa Kosovom što u
velikoj meri objašnjava i NATO intervenciju jer, smatralo se, da
Milošević svojom politikom ugrožava bezbednost čitavog južnog krila
NATO. Zato je već u decembru 1992. godine Milošević dobio tzv.
,,Božićno upozorenje“, a 1993. godine Savet bezbednosti UN doneo je
odluku o raspoređivanju UN trupa u Makedoniji kao opomena Beograda
ukoliko dirne u Kosovo. Beograd je umešan u makedonska događanja od
njene nezavisnosti. Posebno je zamereno skopskim vlastima na
priznanju Kosova, ali je u unutrašnjim previranjima podržavao Nikolu
Gruevskog koji je flertovao i sa Moskvom.
Beograd je uvek računao na makedonske-albanske odnose kao primer
,,latentnog konflikta“. Međutim, zapadna međunarodna zajednica
upravo zbog fragilnosti Makedonije i njenog strateškog značaja
svojevremno je zaustavila sukobe, ishodovala ,,Ohridski sporazum“,
zatim otvorila mogućnost za njeno brzo uključenje u NATO.
Srpski stratezi ipak smatraju da Beograd ima potencijal da utiče na
makedonsko stanovništvo pre svega ekonomski i preko kulture i time
geostrateški veže Severnu Makedoniju za Srbiju. Paralelno se
pojačava i pritisak na makedonsku državu u vezi sa statusom srpske
zajednice, koja je veoma aktivno učestvovala u zbivanjima vezanim za
poslednje izbore kada je delovala zajedno sa beogradskim i ruskim
tajnim službama.
Kosovski čvor
Mada je srpska država proterana sa Kosova 1999. godine, Srbija i
dalje percipira Kosovo kao važan geopolitički prostor. Smatra se da
Albanci nisu državotvoran narod i da je to mafijaška država koja bez
spoljnog faktora, pre svega, NATO i SAD, ne bi bila održiva.
Beograd je svestan da su kosovski Albanci važan saveznik za Zapad i
da je stanovništvo dinamično i orijentisano ka evroatlanskim
integracijama, što u suštini umanjuje srpski uticaj. Zbog toga je
Beograd pokušao da izdejstvuje razdvajanje Srba i Albanaca, odnosno
podeli Kosovo u čemu nije uspeo mada je u jednom momentu imao
podršku i Hašima Tačija i, što je još važnije, Edija Rame.
Srpski stratezi smatraju da je ,,Kosovo nakon intervencije postalo
vanredno važan i geografski predisponirani centralni geopolitički
položaj“, što Srbiji nalaže, kako se smatra, da se ,,kontinuirano
bavi pitanjem Kosova kroz direktno mešanje u političke procese na
Kosovu“. Srpska lista je zato važan instrument u realizaciji srpskih
aspiracija prema Kosovu.
Tako ambiciozna predstava o vlastitom značaju ne uzima u obzir
interese drugih u regionu, i posebno, ne interese nekih spoljnih
aktera. Srbija se suviše oslanja na Rusiju čiji interesi nisu
identični sa njenim.
Ruski uticaj
Aktuelna dinamika u regionu i posebno sinhronizacija događaja u
Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini jasno ukazuje da je na delu pokušaj
stvaranja nove realnosti (izvikivanje referenduma u RS i događanje
litija u Crnoj Gori) koja bi destabilizirala čitav region. Srbija
sprovodi identičnu politiku u regionu poput one koju Rusija sprovodi
u svom bliskom okruženju (Ukrajini, Gruziji, Moldaviji).
Ponašanje Rusije na Balkanu ima za cilj da kompromituje EU i NATO
tako što preko Srbije destabilizuje ceo region. Međutim, može se
reći da EU, i pored brojnih unutrašnjih izazova, po prvi put reaguje
racionalno, odnosno u aktuelnim zbivanjima stala je na stranu Crne
Gore i Bosne, upozoravajući Srbiju da ne dolazi u obzir promena
granica.
Čak je i ambasador Ričard Grenel u svom tvitu u vezi najnovije
inicijative SAD na Balkanu izjavio da razmena teritorija ne dolazi u
obzir.
Aktuelna vlast i njen ključni čovek Aleksandar Vučić imao je šansu
da uđe u istoriju kao neko ko je uspeo promeniti uhodanu
orijentaciju Srbije. No, očigledno nije sposoban za to, bilo zbog
ličnih ograničenja, bilo zbog pritiska unutar i van zemlje (Rusija).
Upisaće se u istoriju kao lider koji je do kraja ogolio srpski
projekat i koji je naterao EU, uprkos nepovoljnim okolnostima, da
najzad uzme u odbranu region.
Zato je važna regionalna konsolidacija i regionalna solidarnost što
bi region učinilo subjektom, a ne objektom međunarodnih odnosa.
Regionalna saradnja je važan element evropske perspektive Zapadnog
Balkana.
Za EU bi konsolidacija Balkana bila dokaz da još uvek ima potencijal
za integraciju. Podela regiona na različite interesne sfere bila bi
pogubna, jer bi to generisalo stalne tenzije između različitih
interesa. Novi komesar za spoljnu politiku Žosep Borel je na
konferenciji za bezbednost u Minhenu izjavio: ,,Ako nismo sposobni
da odigramo najznačajniju ulogu u neposrednom susedstvu, zaboravite
na ulogu Evrope u geopolitici“. S obzirom na pretenzije EU da
postane globalni igrač Zapadni Balkan će biti prvi test da li je za
to spremna. |
