|
U takvoj situaciji izgovor državnog vrha da se Srbija „ne meša“ u
unutrašnje stvari drugih država predstavlja uobičajeni trik u
sporovima među državama. Taj trik je na ovim prostorima patentirao
Slobodan Milošević, koji je uporno ponavljao da Srbija nema ništa sa
događajima u Hrvatskoj i Bosni, dok su u isto vreme svi vojni,
ekonomski i finansijski resursi Srbije, pod okriljem takozvane JNA,
bili stavljeni na raspolaganje pobunjeničkim snagama.
Danas je situacija drugačija jer više nema JNA da bi se njome
prikrivala otvorena agresija. Zato je izabran metod unutrašnje
promene vlasti u Crnoj Gori putem „pobune naroda“.
Neprestanim masovnim okupljanjima i defileima, blokadom saobraćaja,
paljenjem crnogorskih zastava i crtanjem srpskih, učestalim
huliganskim nasiljem, ispisivanjem parola „Smrt Crnoj Gori“,
sistematskim širenjem lažnih vesti i najavom krvoprolića od strane
patrijarha Irineja, ide se na stvaranje atmosfere straha i
nesigurnosti u Crnoj Gori, što bi trebalo da vodi zaključku da je
takvo stanje neodrživo i da je nastupio momenat ili-ili.
Finale ove akcije biće „Marš na Podgoricu“ u kojem bi učestvovale
hiljade Srba iz Srbije, Bosne i sa Kosova, a kada se u Podgorici
okupi, kako oni predviđaju, pola miliona ljudi, celokupan društveni
život biće paralisan, neće raditi ni bolnice ni škole ni pekare, a
blokada će trajati sve dok Milo Đukanović ne podnese ostavku.
Očigledno je, a to se više i ne krije, da je prvenstveni cilj ovog
propagandnog rata smena aktuelne vlasti i vraćanje Crne Gore u
državnu zajednicu sa Srbijom. Nakon toga biće promenjen i celokupan
sistem vrednosti koji danas dominira Crnom Gorom i uvešće se novi,
kleronacionalistički sistem vrednosti, počev od rehabilitacije
četništva do toga da poglavar Crne Gore javno ljubi ruku Amfilohiju
Radoviću.
Međutim, pored ovog glavnog cilja postoje i drugi važni ciljevi,
vezani uglavnom za političku situaciju u Srbiji, a među njima se
naročito ističu sledeći:
Propagandni rat protiv Crne Gore znatno će doprineti da se pred
izbore 26. aprila stvori atmosfera u kojoj će opredeljenje i glas za
Srpsku naprednu stranku biti tumačeni kao doprinos borbi za „spas
srpskog naroda“, a takvom stereotipu teško je odoleti kada su
nacionalističke strasti dovedene do usijanja, čemu veliki doprinos
daju i glavne stranke opozicije.
Drugi cilj jeste eliminacija iz javnog diskursa brojnih afera i
skandala koji su u poslednje vreme preplavili Srbiju i vladajuću
stranku, od Krušika i Jovanjice, lažnih doktorata, naplatne rampe
kod Doljevca, hotela na vrhu Kopaonika, do megaafere pod nazivom
Megatrend, institucije čiji je zadatak bio da polupismene kadrove
SNS-a snabdeva fakultetskim diplomama, doktoratima i drugim
akademskim zvanjima.
Čuvena formula „Hilandar gori a vi pitate za trafiku“ i ovoga puta
je efikasno primenjena tako da više niko ne sme da pomene neku od
afera u situaciji kada srpski narod u Crnoj Gori „pati gore nego u
NDH ili pod Turcima“.
Treći cilj tiče se globalnog pogađanja oko Kosova. Ne radi se o tome
da Crna Gora bude kompenzacija za priznanje Kosova, jer nikakvog
priznanja od strane Srbije neće biti. Maksimum koji današnja Srbija
može da prihvati jeste „ukrajinska formula“ po kojoj je Ukrajina
svojevremeno bila članica Ujedinjenih nacija iako se nalazila u
sastavu Sovjetskog Saveza kao njegova federalna jedinica.
Srbija može relativno bezbolno da prihvati članstvo Kosova u UN i da
nastavi da Kosovo tretira kao svoju teritoriju, pod uslovom da joj
Zapad dozvoli aneksiju Crne Gore. A da bi Zapad na to pristao
potrebno je prethodno situaciju u Crnoj Gori dovesti do stanja da
„sam narod“ u Crnoj Gori traži prisajedinjenje Srbiji.
Naredni cilj kvarenja odnosa sa Crnom Gorom jeste definitivno
sprečavanje ulaska Srbije u Evropsku uniju. Naime, Srbiji je dobro
poznato da je jedan od bitnih uslova za članstvo u EU normalizacija
odnosa sa susednim državama i otklanjanje svih međusobnih sporova.
oučena iskustvom sa Slovenijom i Hrvatskom EU nema više nikakvu
nameru da u svoje redove prima one koji se svađaju i tako kvare
ukupnu atmosferu. A s druge strane, ni Srbija nema nikakvu nameru i
želju da uđe u EU jer, kako je rekao Dačić, ako EU prima u svoje
redove i takve države kakva je Hrvatska, onda Srbiji tamo nije
mesto.
To je aksiom koga se svi pridržavaju a priče o poglavljima,
pregovorima i sličnim „evropejskim“ dokazivanjima samo su lukava
adaptacija one narodne da „umiljato jagnje dve majke sisa“. Zbog
toga je Srbiji veoma stalo da ne bude ona ta koja će reći „ne“, već
da to učini sama Evropska unija, a ona će to utoliko pre uraditi
ukoliko odnosi Srbije sa susedima, Hrvatskom, Bosnom i Crnom Gorom,
budu što gori.
Pored pomenutih ima i nekoliko drugih ciljeva koji se žele ostvariti
ovim propagandnim ratom, kao što je očuvanje privilegovanog položaja
prebogate Mitropolije SPC u Crnoj Gori, tj. njene pretenzije da bude
iznad države i iznad zakona, da ne plaća porez i da radi sve ono što
se njoj prohte. Tu je takođe i ekonomski rat protiv Crne Gore za
čijim formalnim objavljivanjem i pozivom na bojkot crnogorske robe i
turizma nema potrebe jer neprijateljska atmosfera koja je stvorena
neminovno vodi takvim posledicama.
U svakom slučaju, kakav god da bude ishod ove avanture u koju su se
nerazumno upustili crkveni i državni vrh Srbije, izvesno je da će
građani Srbije biti najveći gubitnici.
Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije i jedan od
potpisnika Apela 88 |
