|
U suštini, takozvana “podela na četnike i
partizane”, i faktički i simbolički, više nema nikakvog značaja.
Nije ništa opasnija ni pogubnija po “nacionalno biće” od podele na
partizanovce i zvezdaše, fensere i hipstere, ili đokiste i mikiste.
Moglo bi se, štaviše, tvrditi da je ta podela efektivno nepostojeća
i da je mnogo opasnije uporno nastojanje da se ta nepostojeća
“podela” na silu boga “prevaziđe”. Sportske i stranačke podele
izazivaju znatno dublje posledice, trvenja pa i sukobe unutar
“nacionalnog bića”, pa bi istom logikom trebalo težiti tome da se
ukinu i sportski klubovi i političke partije? Insistiranje na tome
da se rehabilitacijama, koje su, usput govoreći, tobože “čisto
pravno pitanje”, zapravo prevazilaze nacionalne podele uistinu je
perfidno skretanje fokusa sa ključnog aspekta ovog rašomonskog
rehabilitacijskog igrokaza. Dakle: šta se rehabilitacijama ličnosti
iz Drugog svetskog rata, zapravo želi postići?
Odgovor na to pitanje je nedvosmislen i jasan, samo kad se sagleda
bez korišćenja lažne optike takozvanog “nacionalnog pomirenja”: želi
se postići “pranje” nacionalne istorije od zločina, kolaboracije i
izdaje. Kad se jednom stalo na stanovište da je i taj antifašizam,
ipak, neka vrednost koju treba afirmisati, pronađen je “ingeniozan”
model za interpretaciju Drugog svetskog rata, skrojen tako da se u
njega uklopi nacionalistička mantra: svi “naši” su bili antifašisti,
a pre svih, Draža Mihailović! Nekolicina onih koji to nisu bili,
poput Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, sarađivali su sa
okupatorima samo zato što su morali da sarađuju, što je, zapravo,
hvale vredna žrtva, tako da i za njih mora biti mesta u nacionalnom
Panteonu. Ako je neko od pripadnika srpskog naroda činio neke
zločine, to su razni otpadnici kojima se, zapravo ni imena zna.
Treba, doduše, biti pošten i priznati da su zločine činili i
Srbi-komunisti, ali njima će se oprostiti, naročito Koči (Popoviću)
i Leki (Rankoviću). Malo više Koči nego Leki (dugo je bio suviše
blizak Titu), jer ipak su i oni bili Srbi, pa iako zaraženi “crvenim
virusom”, bili su i antifašisti, istina drugorazredni (četnici imaju
prvenstvo), a zločine je ionako naređivao Hrvat Tito. I to je to.
Tako se doslovno tokom poslednjih nekoliko meseci iskristalisala
nova interpretacija istorije Drugog svetskog rata, toliko daleko od
realnosti da to prevazilazi najraskošniju maštu. Lako i glupo da
gluplje ne može biti - ali prolazi! Nacionalno “pomireni” u
“Srpstvu” i antifašizmu, veoma nalik modelu koji je svojevremeno
primenjen u Frankovoj Španiji, ili Tuđmanovoj Hrvatskoj, Srbi
konačno mogu da se okrenu budućnosti, “nacionalno ponosni” zbog
konačno prevladanog višedecenijskog sukoba. Ovaj ideološki
“električni zec” pušten je da za njime pojure obespravljeni i
ojađeni ljudi, koje predatorska “patriotska” elita uverava da je “u
ovim kriznim vremenima” pravi trenutak da se “zbiju redovi” i jurne
ka svetloj budućnosti, u EU ili van nje, sa Kosovom ili bez Kosova,
uz Rusiju ili ne uz nju, sasvim svejedno. Bitno je da smo “mi”
ponovo homogenizovani i spremni za - šta? Po svemu
sudeći - za nove zablude. Za tumaranje po bogazama istorije kojim
ovo društvo u rasapu vode domanovićevske vođe iz redova političke,
intelektualne i popovske elite. Nova opsesija lako bi mogla da
postane monarhija, pa dok se pristojan svet (koji je uvek u tihoj
većini) bude čudom čudio odakle se stvorila ta bizarna ideja, kao
čupavac iz kutije može pred nas iskočiti, glavom i bradom, neko
“Njegovo Veličanstvo”. Smisao obesmišljavanja je da se svaki suludi
ishod učini mogućim, a kada je sve moguće, razumno rešenje se može
dogoditi samo slučajno. U Srbiji se već dugo događa epohalni proces
obesmišljavanja. Sve se u Srbiji pretvorilo u besmislenu mantru: i
Evropa, i Rusija, i Kosovo, i fašizam, i antifašizam, i srpstvo, i
identitet, i jezik, i rat, i zločin, i pravda, i pravo, i ekonomija.
Sve su to postali puki simboli za mnoštvo suprotstavljenih sadržaja,
bez iole jasnog označiteljskog kriterijuma. Jedino što se može sa
velikom izvesnošću tvrditi jeste da je taj proizvedeni galimatijas
humus na kome niču nesloboda, nasilje i čvrstorukaške težnje. To je
anarhično stanje u kome anarhija privilegovanih i onih koji se
dokopaju moći (ironično, ali ponekad i na izborima) lako prelazi u
najgoru ohlokratiju. Zašto je sve to potrebno? Dok
se sve siromašniji i socijalno sve ugroženiji slojevi budu
zamajavali naporom da uidentitete i Dražu i Koču, dok se budu
pacifikovali u “nacionalnom miru”, postojeći predatorski
državno-tajkunski sistem, čijii je ideološki pogon upravo to lažno
“nacionalno pomirenje” i prevara da je nekadašnja (ona stvarna)
podela na partizane i četnike bila besmisleni “rat Srbina protiv
Srbina”, a ne vrlo smisleni rat antifašizma protiv kolaboracije i
šovinističkih zločina i rat izrabljivanog čoveka protiv sistema koji
ga je uništavao, otuđena ohlokratska elita će neometano vladati i
upravljati životima ljudi u Srbiji. U tome je najdublji i konačni
smisao i ove, za sada najnovije u nizu rehabilitacija.
Razume se, njena važna posledica jeste i snažan potencijal za buduće
nacionalne nakostrešenosti i kidisanja u regionu. Ništa lakše nego
tako nacionalno galvanizovane ljude gurnuti u neki novi rat na
Balkanu, samo ako zatreba državno-tajkunskom poretku. I to ne zbog
toga što bi klasa na vlasti rat želela, već zato što je takav
rasplet najbolji način da se iz društva iscrpu poslednji resursi, a
da se ono ne uzbuni. Konačno, da stvar bude do kraja jasna: sistem
kontrarevolucionarne tranzicije ka državno-tajkunskom kapitalizmu
reprodukuje ideologiju koja ga održava. Mnoštvo pojedinačnih
interesa, artikulisanih ka održanju sopstvenih privilegovanih ili
tek egzistencijalnih pozicija u datom poretku, konvergiraju u
jedinstveni ideološki tok. Suštinski je nevažno ko se i zbog čega u
datom kontekstu pozicionira uz ideologiju: svesna (klasna,
karijeristička, pa i konformistička) upotreba ideologije, uverenost
u njenu ispravnost (sa stanovišta filozofije, politike etike i sl),
funkcionalna autonomija ideologije (ideologija kao pokretač
aktivnosti, a ne kao legitimizacija), pa čak i stav
nezainteresovanog pojedinca, sa stanovišta interesa zagovornika
dominantne ideološke paradigme proizvode isti rezultat -
reprodukciju postojećih odnosa. Zato i nije potrebna nikakva
ideološka “zavera” dobitnika i korisnika kontrarevolucionarne
tranzicije, već se taj kontekst realizuje kao spontani “savez elita”
i njihove klijentele, zainteresovanih za reprodukovanje poretka. I
baš zato je takozvano “nacionalno pomirenje” zapravo mirenje sa
očajnim stanjem, štaviše doprinos njegovoj perpetuaciji, što se neće
promeniti nabolje samo od sebe. |
