|
Aleksandar Vučić prvi put ostvario je životni san uvođenjem ratnog
stanja 24. marta 1999, kada je uvedena i cenzura; na vlasti su bile
Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića i Srpska
radikalna stranka Vojislava Šešelja, a sadašnji predsednik Srbije
bio je tada republički ministar za informisanje. U slobodnim
medijima kakvih je tada bilo, raspravljalo se o tome da li novine
treba da izlaze tokom ratnog stanja i cenzure. Presudna je bila
Vučićeva pretnja da novine koje ne izlaze u ratnom stanju neće to
moći ni kad se ono ukine.
Svi dnevnici i nedeljnici morali su, dakle, da pristanu na to,
urednici su printove strana nosili na odobrenje Vučiću i njegovoj
zamenici Radmili Višić, tih dana necenzurisana je bila samo
Republika. Sadašnji predsednik države bio je (i ostao) brutalan;
dočekao je, tragično netalentovan za novinarstvo, da bude urednik
svim urednicima, uživao je u ponižavanju glavnih urednika, valjda mu
je zato koješta i promaklo. Recimo, sadržaj jednog broja Danasa koji
je na naslovnoj strani doneo “informaciju” vlasti da je Zoran Đinđić
“pobegao u Crnu Goru”, a na poslednjoj fotografiju Đinđića koji u
Beogradu daje krv.
Znali smo – a nije bilo teško videti – da milosti u obračunu sa
“unutrašnjim neprijateljem” neće biti. Već 11. aprila dobili smo
jezivi dokaz: ispred vrata zgrade u kojoj je živeo ubijen je Slavko
Ćuruvija, urednik Dnevnog telegrafa i Evropljanina.
“Izričita molba” i glupost
Uželeo se Vučić vanrednog stanja, pojavio se odnekud virus koji je
hteo da leči čašicom rakije ranim jutrom, ali i da, paralelno s tim,
disciiplinuje sve koji bi, eto, da misle i objavljuju. Nostalgično
se seća svojih početaka uz Vojislava Šešelja, tada potpredsednika
Vlade SR Jugoslavije, takav je i ritam njegovih autoritarnih poteza.
Bilo nam je jasno da će ponovo uživati u cenzuri, što je pogotovu
bilo prepoznatljivo u Vladinom Zaključku od 28. marta kojim je
saopštavanje informacija u vezi sa virusom korona dozvoljeno samo
Kriznom štabu. Zaključku čije će donošenje i reakcije na njega
doneti konfuziju, sa ciljem da Vučića predstavi kao doslednog
demokratu. Vlada je, naime, usvojila Zaključak “koji se tiče
obaveštavanja o stanju i posledicama korone virusa kojim se
obaveštavanje javnosti centralizuje, a svima koji objave informacije
koje se odnose na lečenje ove bolesti, a koje su saopštila
‘neovlašćena lica’ preti sankcijama koje važe za period vanrednog
stanja”.
“Obaveštenja o preduzetim zdravstvenim merama i drugim informacijama
koje se odnose na lečenje bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-
CoV-2, data javnosti od strane neovlašćenih lica, ne mogu se
smatrati tačnim i proverenim, uz mogućnost primene propisa koji se
odnose na odgovornost i pravne posledice za širenje dezinformacija u
periodu vanrednog stanja”, piše Vlada Srbije.
Piše, plaši i preti.
Hapšenje, cenzura i glupost
Šta su dezinformacije saznali smo od Vlade kada je uhapsila
novinarku portala NOVA.rs Anu Lalić, a zatim smo saznali razmere
gluposti predsednice Vlade Ane Brnabić.
Novinarka Ana Lalić, autorka napisa o stanju u Kliničkom centru
Vojvodina, u kome se otkriva katastrofalno stanje u ovoj ustanovi,
uhapšena je 1. aprila. Pisala je da su u KC Vojvodina ozbiljno
ugroženi pacijenti i medicinsko osoblje.
Nema opreme, ali ni organizacije, rad se svodi, kako kažu
sagovornici i sagovornice Ane Lalić, na improvizaciju. “U subotu
uveče medicinske sestre koje rade u takozvanom Korona centru su se
pobunile i nisu htele da uđu kod pacijenata jer nije bilo zaštitne
opreme. Posle par sati je stiglo nešto malo”, kaže lekar KCV (ime
poznato redakciji) za Nova.rs” piše u spornom tekstu. Nijedan
zvaničnik nije odgovorio na postavljeno pitanje u vezi sa stanjem u
KCV, ustanova je tužila Anu Lalić, a policija ju je, po nalogu
Okružnog tužilaštva, uhapsila i odredila joj četrdesetosmočasovno
zadržavanje.
Provela je noć u pritvoru, a Vlada je povukla Zaključak.
Nakon brojnih protesta i upozorenja iz Evrope i kritike (manje
važno) u domaćoj javnosti.
Nije kraj, ko u nastavku vidi rukopis političkog oca predsednika
Srbije, samim tim i cenzure, odabrao je jedini tačan odgovor: “Ja
mislim da bi država trebalo da pokaže veliku snagu i da ih
jednostavno pohapsi. Vanredno stanje je stanje u kome se suspenduju
ustavne odredbe, a to znači da se u uslovima vanrednog stanja mogu
ljudi uhapsiti na mesec, dva dana, pa posle razmotriti je li
zaslužuju da budu suđeni ili ne. Ovo što nam se dešava nikako ne
smemo tolerisati. Evo, ja gledam neke novine prozapadne, na primer,
danas Snežana Čongradin u Danasu piše da smo zločinačka država.
Napada Vučića… Napada i mene uvek… Mene to malo više potreslo… Nije
važno da li me neko napada ili ne, malo sam se našalio u svemu
ovome, rekao je Šešelj u emisiji TV Pink.
Zlikovac hoće da hapsi, ništa neobično u Srbiji.
Moral finansijera opsade Sarajeva
Ljudi iz Srbije u razgovoru izbegavaju opsadu Srajevu, ne bi da
govore o njoj; obično skreću temu na intervenciju NATO u SRJ.
Svakako i na to koliko im je bilo teško zbog bombardovanje Sarajeva.
Nema mesta poređenju licemernosti tobožnjeg bola finansijera opsade
Sarajeva i odsustva empatije za žrtve progona na Kosovu, praćenog
ubijanjem i spaljivanjem kuća, silovanjem, pljačkom. Etničkim
čišćenjem kao državnim poslom.
U oktobru 1991. godine, presretnut je razgovor dvojice poeta, od
kojih će jedan kasnije – prekasno za mnoge živote i sudbine – biti
pred Haškim tribunalom osuđen na doživotnu robiju. Radovan Karadžić,
predvodnik pobunjenika i ratni veleposlanik velike Srbije u Bosni i
Hercegovini, tvrdi, u presretnutom razgovoru sa nacionalno
osvešćenim kolegom piscem Gojkom Đogom: “Oni moraju da znaju, oko
Sarajeva ima 20 hiljada naoružanih Srba, pa oni nisu normalni, oni
će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će nestati hiljade
Muslimana. (…) Ja ću sad morati njima otvoreno da govorim, ljudi,
nemojte se zajebavati, u BiH ima tri-četiri stotine hiljada Srba
naoružanih. Plus Armija i tehnika. Šta vi mislite da se možete
odbraniti ako dođe do rata”.
Tako je govorio haški osuđenik, ali mu je prognoza bila pogrešna (u
nameru niko nije sumnjao). “Žalbeno veće potvrdilo je Karadžićevu
nameru da učestvuje u udruženom zločinačkom poduhvatu za zločine u
Sarajevu na osnovu ‘brojnih dokaza i izjava’, odnosno, nije čulo
argumente koji dokazuju Karadžićevu žalbu i tvrdnju da nije
nameravao da učestvuje u zločinima u Sarajevu”, saopštilo je Veće
koje je donelo presudu.
Kako preživeti opsadu
Rat u Bosni i Hercegovini započeo je između ostalog brutalnim
napadom Srpske dobrovoljačke garde, državne formacije pod komadom
Željka Ražnatovića Arkana i srpskih jedinica JNA, na Bijeljinu u
aprilu 1991. Sukob je nastavljen napadom na Sarajevo 5. aprila 1992,
trajao je 1.615 dana i najduža je opsada grada u Evropi posle Drugog
svetskog rata. Na grad je iz 260 tenkova i 120 topova različitih
kalibara ispaljeno 500 hiljada projektila, poginulo je 1.601 dete,
50.000 ljudi je ranjeno, mnogi od njih ostali su invalidi. Granate
su ispaljivane na bolnice, pijace, obdaništa, bogomolje, kuće,
stanove, groblja, ljude koji su čekali u redu za vodu i namirnice.
Patnju građana opsednutog grada, kojih je na početku rata bilo oko
500.000, brojke ne mogu jasno da opišu. Radovan Karadžić koristi
pravu reč, “karakazan”. U Sarajevu često nije bilo vode, struje i
gasa, svaki odlazak po vozu podrazumevao je rizik, hrana se dobijala
iz humanitarne pomoći i bilo je nedovoljno. Dnevno je na grad u
proseku ispaljivano 329 granata, uništene su kuće, zgrade, kulturni
i verski objekti.
Sarajlije često ističu da su se branile kulturom: održavano je 40
pozorišnih predstava, 100 izložbi, kao i prvi Sarajevo film
festival.
Beogradski štab agresije
Glavni štab napada nalazio se u Beogradu, gde je organizovana
logistika ratnim pohodima i odakle su stizala naređenja za
mobilisanje oficira JNA i kriminalaca na privremenom
patriotsko-pljačkaškom angažmanu.
Rat je finansiran novcem srbijanskih poreskih obveznika koji su
većinski pristali da finansiraju i na svaki drugi način podstiču
ubijanje, silovanje, zlostavljanje, rušenje, proterivanje. Nisu –
ogromna većina – rekli da im je žao.
To je bilo kad je o sudbini sarajevske dece odlučivao pesnik Radovan
Karadžić. Sada na robiji.
Radovan Karadžić prekinuo je živote dece koja nisu pročitala njegove
stihovane umotvorine.
“Kad je srpski snajperist mojoj prijateljici ustrijelio dijete u
naramku/ Prestala sam u Boga vjerovati. Nema te, Bože/rekla sam,
prekrižen si za sva vremena/i tačka. Jer, Bog što pušta da djecu,
majkama/ u naručju, ubijaju onako, ni zbog čega, naprosto iz zabave,
takav Bog meni ne treba/A drugi – kako god hoće”, zapisaće pesnik
opsednutog Sarajeva Marko Vešović (zbirka Poljska konjica).
Ponovni susret sa ubicom
U tekstu pod naslovom Pismo ohrabrenja Suada Kapić piše o tome kako
se Sarajevo suočilo sa nevidljivim neprijateljem.
“Sada, aprila 2020. godine (dok traje planetarni napad korona
virusa), sjedim na Grbavici u Sarajevu, na istoj lokaciji kao i onda
– 1992 (kad je počela opsada grada). Pošto sam preživjela
četverogodišnju opsadu, moji prijatelji misle da sam veteran i da
sada, u vrijeme napada koronavirusa, imam rješenja za preživljavanje
zato što smo od 1992. do 1996. osmišljavali rješenja za dugotrajne
permanentne opasnosti (snajperi, granate, a bez struje, vode,
grijanja, telefona, pošte, hrane, škola, odjeće, obuće, institucija,
kretanje kao životna lutrija: ogromna mogućnost da te pogodi snajper
ili granata). Moji prijatelji misle da za savladavanje straha imam
metodu koja može pomoći da i sada živimo usvajajući pravila nove
normalnosti.
Ali, ova sadašnja neman ima drugačije elemente. Istina, mi smo
sarajevskog neprijatelja još onda (1993) nazvali Nevidljivim (grad
je bio linija fronta, a oni koji su ga gađali bili okolo, na brdima:
nevidljivi), a sada cijeli svijet koristi taj naziv kao
kvalifikaciju koronavirusa. Danas može biti smrtonosno sve čega se
dotakneš, ono što udahneš, ono gdje hodaš, ono što razmjenjuješ, ono
što kupuješ… Dakle, SMRTONOSNA PRIJETNJA NEVIDLJIVOG NEPRIJATELJA
onda, SMRTONOSNA PRIJETNJA NEVIDLJIVOG NEPRIJATELJA sada”.
Lead foto: Michał Huniewicz |
