|
U vreme uskršnjih praznika, ono što se govori, što se u crkvama čuje
u propovedima lišeno je smisla do te mere i toliko je ispolitizovano
da smeta normalnom ljudskom uhu. U javnim glasilima i medijima
uskršnji dodaci su vapijuće nepismeno uređeni. To je još jedan
razlog da se o Uskrsu ipak progovori, da se vidi gde taj sakralni
scenario sa svojim protivrečnostima i napetostima stoji u ramu onoga
vremena od pre 2000 godina.
Ako se elementarno razdvoje legende, predanja, pa i falsifikati
kojima se brojne crkve vekovima bave, priča o Uskrsu i vaskrsenju je
neobič- na sama po sebi. Fabularno gledano, ona se svodi na jedan
običan pasus u jednoj knjizi, a čak ni taj pasus nije nastao na licu
mesta, nego vek i po nakon događaja, pa se u njemu prelamaju nade,
ali i ljudske zablude. Ta sakralna priča ima još jednu neobičnu
dimenzi- ju – nju već 2000 godina ispisuju i dopisuju imena kakva su
Tomas Man, Miroslav Krleža, najveći umovi u slikarstvu, najveći
sineasti. Priča o Isusu i onome što se dogodilo nikada nije suvišna,
niti je do kraja ispričana. Mi u toj ličnosti ne vidimo ono o čemu
govore freske i nekakva prikazanja, nego zaista nadu za ljudsko
iskupljenje.
Reč iskupljenje muči ljude, a teolozi je svesno komplikuju; ona je,
međutim, ljudska dimenzija u Hristovoj propovedi, jer kada pad- nemo
u nemoći, kada nas priključe na aparate, čeznemo za tim da neko
podeli našu muku, da nas uzme za ruku i preuzme deo naše patnje na
sebe. U tome je jedna dimenzija ove velike priče, a sam sakralni
scenario je, rekosmo, prost. Iz vremena kada se dogodilo raspeće,
pogubljenje Isusovo, nemamo nikakvih dokumenata. Najverodostojniji
dokumenti su jevanđelja, nastala kasnije, pa u nji- ma ne treba
očekivati nikakvu realističnu sliku i reportažu. Postoje legende,
ali nauka nije ništa od toga potvrdila – da je legendarni izaslanik
rimskog cara Imperija Pilat Pontijski slao izveštaje Senatu, pa i
imperatoru lično, o tome šta se događa. Izveštaji su svakako
postojali, ali mi danas njima ne raspolažemo, pa ipak, zahvaljujući
jevanđelistima i gnostičkim jevanđeljima, otkivamo jedan lik koji u
žiži sabire čovekovu dramu na zemlji od rođenja do smrti.
Podsetiću na jedan detalj koji u crkvi nećete čuti: kada je Isus
počeo svoju propoved ljubavi prema drugom i drugačijem, za njim je
hoda- la gomila, hiljade i hiljade, naravno Jevreja, on je i sam bio
Jevrejin. Rimske vlasti, pa i nomenklatura političke vlasti u
Judeji, uzbudili su se zbog te mitingaške atmosfere i zato je on u
vrtu uhapšen i osuđen na pogubljenje, kao i stotine i stotine drugih
pre njega. Ali ne zabora- vite, gomila je vikala, narod se bio
dogodio, „Isus, kralj judejski“.
To je izazvalo paniku – neko hoće vlast. Na saslušanju kod rimskog
pravnika Pontija Pilata, Pilat mu kaže – mladiću, hoćeš da budeš
kralj judejski? Setite se, Isus odgovara – ni na pamet mi ne pada,
moje kraljevstvo nije od ovoga sveta, ja širim jedno drugo učenje, a
to što masa viče, to nije glas naroda. Isus u lice kaže Pilatu – to
radi vaša tajna služba kojom rukovodi Levi Matej, skupljač poreza
koji baca takve klevete. Rimski pravnik je legalistički dosledno
odustao i u izveštaju je rekao – ja na ovom mladiću ne vidim de
facto krivice, on ponavlja besmislice koje mi Rimljani u
robovlasničkom sistemu ne možemo da pojmimo, da su svi ljudi
jednaki, da je svaka vlast nasilje nad čovekom, da svaka vlast
korumpira, a da centralna autokratska vlast totalno korumpira.
Njega su osudili u važnom političkom trenutku, jer u susednoj Siriji
je bila stacionirana legija, zvali su se Kobre, kojima je iz Rima
izdato naređenje da, ako neredi zahvate šire mase, upadnu u
Jerusalim. Pilat se uplašio i sam uhapsio Isusa, pa Kobre, srećom,
nisu upale u grad, jer gde oni prođu tu trava ne niče.
1945. godine u pesku Nag Hamadija u egipatskoj pustinji pronađena su
takozvana gnostička jevanđelja, pisana pedesetak do stotinak godina
nakon događaja, iz kojih se nudi jedna potpuno nova slika o Isusu,
otkriće koje se smatra najvećim otkrićem poslednjih vekova. Mojim
skromnim trudom dobili smo na srpskom jeziku Judino i Marijino
jevanđelje. Marijino, jer ona je njegova saputnica, jer je hriš-
ćanstvo rođeno iz moći ljubavi jednoga čoveka propovednika koji nije
bio Bog, nego propovednik. On je za ljude tvrdio – svi smo mi deca
Božija, nikad on za sebe nije rekao – ja sam Bog, to mu je kasni- je
pridodato na plenarnoj sednici sabora. S druge strane, hrišćanstvo
je svojevremeno rođeno i iz imaginacije jedne žene koja mu je bila
odana od početka do kraja, pa i posle smrti, siromašne, bosonoge
devojke koja je nekim čudom bila vrlo pismena, koja ga je pratila,
koja je kasnije stigla do Rima noseći jaje. Nju u istoriji znamo pod
imenom Marija Magdalena. Isusova nauka je humana, on čoveka i ženu
ne razdvaja.
Najteže u ovoj priči je vaskrsenje, jer čućete da je Isus pogubljen,
pa je onda ustao iz groba, prošetao, obukao se i vratio se kući. To
su čiste besmislice o kojima ni u istoriji, ni u jevanđeljima,
sinoptičkim ni kanonskim nema pomena. Vaskrsenje ima jedan drugi
smisao, to je veličanstvena metafora čoveka koji živi snagom volje,
koji ima prirodno pravo da neće da umre, koji hoće da živi. U
jevanđeljima o vaskrsenju nema ni desetak reči, najduže što ima to
je desetak reda- ka kod Luke, koji je to pisao tek kasnije, vek i po
je prošao od toga, ali je zabeležio jedan momenat, jedini koji se
danas falsifikuje.
U tih desetak stavaka imate ovu priču – pogubljen je Isus, a
apostoli, njegovi verni sledbenici, su se razbežali od straha, za
njima je krenu- la potera rimske policije. Njih nekoliko putuju
izgubljeni, jednom od njih znamo i ime, zvao se Kleopa, a putuju u
neko mestašce koje se nalazi 12 kilometara od Jerusalima, Emaus. I
odjednom su osetili da se u njima budi nada, a bili su izgubili
svaku nadu, i čini im se da je neko sa njima. Ne tvrde izričito da
su bilo koga videli, ali ne možete to pripisati ni halucinaciji
umornih ljudi koji danima nisu ni vode pili. Postoji pred kraj jedno
mudro objašnjenje, oni kažu – to što se u ovoj smrti dogodilo, što i
nas može stići dok noć padne, jeste da neko mora da postoji da
ljudima ulije nadu da žive. Zar ne osećate, dok smo mislili ko je
ovo, šta je ovo, gorela su nam srca Oni nude empirijski, fiziološki,
medicinski dokaz da se u njima probudila nada. To je vaskrsenje,
ostalo su legende dostojne freski. Danas ne možete vaskrsenje
posmatrati tako, nego ga morate gledati u dimenziji ljudske nade.
Isus propoveda civilizaciju ljubavi, to je ono što je s tačke
gledišta rimskog pravnika u robovlasničkom siste- mu bilo ludost,
ali u isto vreme on ljude poziva da budu budni, da se odupru, da
misle, da svedoče. Tako ćete postati ljudi, to on kaže, a ne –
bićete bogovi.
Najbolja definicija Hrista koju ja poznajem potiče iz pera čoveka
koji je sebe deklarativno smatrao ateistom, a imao je imaginaciju
nad- ljudskih razmera. Pisac se zvao Miroslav Krleža i napisao je –
Isus je kao pojava astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog
inkvizitora, i tako će on stajati pred nama i to će biti opomena. To
govori ateista Krleža.
Isus je ponudio prostu formulu – ljudi moraju da stvore zajednicu u
kojoj mora da postoji duh koji će ih držati u ljudskoj iskrenosti i
veličini. Zato ga zovu utopistom, dok je za desetak istoričara
komunizma on komunista. Bio sam dete kada su nas postrojavali da
pevamo „Petokraka sa pet roga, ja se borim protiv Boga, ne borim se
protiv Hrista, on je bio komunista“. Ta energija nade nije
potrošena, a crkve su sa Isusom i njegovim učenjem, što bi Želimir
Žilnik rekao, postupile po principu podeljenog boga: svaka je uzela
za sebe deo i on je ostao potpuno u tami, ali njegovo svedočanstvo u
svim svojim dimenzijama je i danas aktuelno i precizno jasno.
Najveći greh je kada nacionalna i intelektualna elita odluči da
laže. On ih je nazivao farisejima, koristeći onovremeni izraz za
pripadnike sekte koji su jedno govorili, a drugo radili. U tom
smislu Isus je naš savremenik i u Uskrsu ne treba videti naivnu
priču, treba videti lik koji je stvarniji od stvarnog.
Čovek, kaže Isus, vaskrsava svakoga dana ako je budan za duh isti-
ne, u reči vaskrsava koju tvori, u delu kojem svedoči i vaskrsava
ako ne živi samo svoj život, nego živi makar malo i za drugoga, u
tome je smisao.
On je čudovišna pojava – Hegelov izraz – jer zbunjuje um. 1901.
godi- ne Lav Tolstoj, pisac Rata i mira, Ane Karenjine i romana koji
se zove Vaskrsenje, isključen je iz crkvene zajednice i proklet.
Prokletstvo je oglasio stoglavi Sinod Ruske pravoslavne crkve, i to
prokletstvo važi i danas, a deluje groznije od onog koje su rabini
uputili Spinozi. Tolstoj je otvoreno rekao da su liturgijske priče
vračanja i laži, da je Trojstvo nerazumljivo i da je Isusova
veličina u ljudskosti njegovoj i ni u čemu drugom.
Vekovima se ponavlja priča o apostolu Judi, međutim, otkrića su
pokazala da je to čista legenda, da je u pitanju bio jedan od
najverni- jih učenika koji su Isusa do kraja sledili i jedini
razumeli u čemu je smisao njegove poruke: zašto se on odlučuje da
strada, da ljudima dâ primer postradanja za druge. Zanimljivo je da
su veliki pisci vekovima to u Judi naslućivali i znali – trebalo je
da se 1945. otkriju gnostička jevanđelja, pa da se vidi da je živa
istina poruka Isusova; ide vreme i već je nestalo. Nećemo se mi
moliti ni na gori ovoj, ni na Fruškoj, ni u Jerusalimu, nego ćemo se
moliti u duhu i istini. Sledeći momenat te poruke je još
zanimljiviji. Nebrojano puta on učenicima govori „poznajte istinu“.
Ne govori moju istinu, ni sadukejsku, ni farisejsku, ni izraelsku,
ni rimsku, istinu govorite i ona će vas osloboditi Obično se misli
da je Konvent za vreme Francuske revolucije odvojio državu i crkvu,
a da je tek 1905. Brijanovim zakonom crkva odvojena od države. Ne,
precizno u knjizi piše – učenici prilaze Isusu i pokazu- ju mu
monetu, na jednoj strani je lik imperatora, a na drugoj je vred-
nost, i pitaju ga šta da rade. On im jasno kaže „kako niste
razumeli, podajte Bogu Božije, a caru carevo, to su odvojene
stvari“. Crkva se, međutim, vremenom pretvorila u društvenu moć.
Sticanjem moći i materijalnog blagostanja crkva ništi poruku
Hristove misli, jer ona počiva na tome – ima mesta za sve na zemlji
i za svakog od nas, za sve koji će se roditi, ima mesta za svačiji
grob, ne brinite o tome.
Današnji čovek, koji je zbunjen obiljem i potrošačkom groznicom
civilizacije, više oseća čežnju za tim preporodom nego možda ljudi
Isusovog doba. Po tome On na aktuelnosti apsolutno ne gubi.
Javio se mladić koji je rešio da svoju smelu misao javno kaže, da je
saopšti bez alternative i koji je pokazao vrhunac ljudskosti da za
tu istinu i strada. To je bio Isus i taj Isus i danas hoda na čelu
gladnih, bolesnih i iznemoglih. I danas taj Isus, po mom dubokom,
strogo intimnom doživljaju, kuca na vrata čoveka da ga opomene da će
mera njegove slobode biti sloboda drugog, da će mera njegove
ljudskosti biti žrtvovanje za drugog i da će mera njegovog uma biti
da su svi ljudi jednaki.
Da li je Isus monarhista, car, kralj i imperator kako ga prikazuje
tekst iz današnje liturgije koji je korišćen još u vizantijskom
političkom ritualu? Ne, sve to nema nikakve veze sa Isusom. Ja bih
rekao da je on u pravom smislu reči, koliko god to drsko zvučalo,
republikanac, čovek koji gradi zajedništvo ljubavi. Na kraju
krajeva, on je to expre- ssis verbis i rekao svojim učenicima. Kada
su nakon vaskrsenja hteli dokaza ko je on – dešava se to u
neverovatnoj sceni kod Luke – on nema filozofeme, on ne pravi
retorske uvode, već uzima hleb, lomi ga i deli sa njima. To
lomljenje hleba je simbol hrišćanstva – žrtvovati se za druge.
Jedite, kaže on – nema tu filozofije, nije to neki ezote- rični
apstraktni sistem – jedite, to je telo moje i vaše koje se za vas
daje, pijte, to je krv naša koju prolivamo i otići ćemo kao ljudi. I
uvek to činite meni u spomen. To ih je u početku bilo dosta
raspametilo, ali to je Isus.
Naš vek je ponudio užase, Drugi svetski rat, gasne komore i logore,
pa Bosnu – užase koji su zadali muke i teolozima, jer gde je bio
Bog, ako ga ima? Sva svedočanstva koja imamo o njemu, od apokrifnih,
jevanđeoskih, rimskih istoričara, pokazuju ga kao čoveka lepog,
mladog, hrabrog. Jede i pije sa ljudima, nije se libio ni da se sa
greš- nicima i grešnicama druži, ali niko nije ostavio traga da se
on ikada nasmejao. Taj momenat je čudo, to nije nimalo slučajno.
Ovaj svet je toliko u zlu da on za osmeh nije imao razloga, a i
božansko i ljudsko nosi u sebi. Na kraju, on je ljudski na krstu
zavapio: „Eli, Eli, lama sabachthani – Bože, Bože, zašto si me
ostavio.“
Isus je Jevrejin, svi njegovi učenici su Jevreji, njegov jezik je
hebrejski i aramejski. Danas ćete u Beogradu pročitati bar 37 knjiga
u kojima se tvrdi da su Jevreji narod ubica, da su Jevreji ubili
Boga. To je najo- goljeniji zoološki antisemitizam koji šire Nikolaj
i njegove pristalice. Isus je disident iz judaizma, on je pokušao
veličanstvenu reformu – nisu samo Jevreji izabrani narod, svi su
ljudi izabrani, na svima je vama sveštenički znak poznanja da ste
ljudi. Antisemitizam je sramo- ta hrišćanske civilizacije, jer svega
ćete naći u jevanđelju, ali ni govora o nekom nacionalnom, rasnom
ili etničkom određenju. Reforma koju je on pokušao da izvrši tipična
je reforma disidenta, on kaže jevrejskim rabinima, moramo sklopiti
novi savez koji se ni po čemu neće razlikovati od onog prvog, ali će
u njemu biti korigovano to da ima osvete – ne činite drugima ono što
ne želite da drugi vama čine.
Nisu Jevreji izdali Boga, Isusa, on sebe nije smatrao Bogom, izdalo
ga je ljudsko zlo, vlast koja se dogovarala sa rimskim vlastima za
odr- žanje privilegija i moći. Isusa, na kraju, nisu pogubili
Jevreji, baš ako hoćete tekstualno, nego rimska legija.
Antisemitizam danas cveta na neznanju i cveta kod onih koji Hrista
nisu ni prepoznali ni naslutili, ma kako ukrašene mitre i kamilavke
nosili.
Tekst je preuzet iz knjige Mirka Đorđevića: Kišobran patrijarha
Pavla –
kritika palanačkog uma. Peščanik, Beograd, 2010. |
