|
U vreme karantina izazvanog svetskom pandemijom, Srbiju je 6. aprila
2020. zahvatila moralna panika kakva odavno nije viđena. Dok su im
suspendovana osnovna ljudska prava, ukinut parlament (jedini slučaj
u Evropi), devastirane institucije, ućutkani mediji i građani
prepušteni na milost i nemilost autoritarnom vođi i njegovim
nekompetentnim i bahatim saradnicima, lakejima i propagandistima,
jedan problem se društvu učinio posebno teškim. Kičerska, “pevajuća”
fontana na beogradskom Trgu Slavija, nasađena na mestu nekadašnjeg
spomenika Dimitrija Tucovića, iz večeri u veče u znak solidarnosti
je menjala boje zastava država pogođenih korona virusom. I baš 5.
aprila uveče je došla na red zastava SR Nemačke. Međutim, sutradan
6. aprila, na dan nacističkog bombardovanja Beograda i ostalih
jugoslovenskih gradova u Drugom svetskom ratu (1941), eksplodirale
su društvene mreže i pravednički gnev rasrđenog srpstva se izlio u
javni prostor.
Postavljalo se pitanje da li je uz zastavu SR Nemačke išla i pesma
“Lili Marlen”, koju su nacistički vojnici slušali na frontu;
“čestitana” je godišnjica bombardovanja; poručivano je vlastima da
će se “pržiti u paklu”. Jedan od komentara je doslovno glasio: “A
Beograd svetli u znak solidarnosti sa tom istom državom koja nas je
bombardovala? I to na današnji dan?” Drugi je pisao: “Ovo je van
svake pameti... na noć bombardovanja i ubijanja od strane te iste
države...” Dok je treći pitao da li su mostovi u prestonici “sijali
u bojama zastave potomaka onih istih koji su Beograd sravnili sa
zemljom na današnji dan”. Sumarno, neki od karakterističnih
komentara su izgledali ovako: “Još samo da se odviknemo od grljenja
i ljubljenja i da počnemo da se pozdravljamo dizanjem desne
ispružene ruke pod uglom od 45 stepeni; Mi smo ponovo napadnuti i
ponovo imamo kvislinge; Beograd bi svakog šetog aprila trebalo da
postavi zastave na pola koplja, u znak sećanja na zločin koji nam je
napravila fašistička Nemačka (istini za volju ni ova danas nije
ništa bolja); Mislim da je ovo skandalozno i neviđeno poltronstvo i
poniženje Srbije... u tom istom Beogradu, ističe se zastava
zahvalnosti agresorskoj Nemačkoj...” Tako unedogled, hiljade
komentara prepunih mržnje prema Evropi, Nemačkoj i onima koji su se
usudili da istaknu zastavu te mrske i neprijateljske države.
FAŠISTIČKA ILI DEMOKRATSKA NEMAČKA?
Najmanji zajednički sadržalac svih komentara je bio da je reč o
istoj državi koja “nas” je bombardovala. I kao što u glavama
prosečnog nacionalističkog i mitomanski orijentisanog čoveka – Srbi,
esencijalizovani, moraju biti posmatrani kao jedna celina, zauvek
data i kroz istoriju nepromenjiva kategorija, tako su i Nemci,
organicistički posmatrani jedna celina, isti onaj subjekt koji je
“nas”, ovakve i nepromenjive u vremenu, bombardovao te 1941. godine.
Međutim, današnja SR Nemačka utemeljena je na principima
antifašizma, široke decentralizacije, stroge podele vlasti i na
demokratskom uređenju. U tom smislu ona predstavlja ne samo antipod,
nego i najsnažniju negaciju svega onoga što je predstavljao i
simbolizovao Treći Rajh.
Zbog čega su građani Srbije reagovali kao da je gradska vlast
obojila prestoničke znamenitosti u nacističke simbole Rajha?!
Razlikuju li građani Srbije demokratsku i antifašističku SR Nemačku
– stub EU ka kojoj srpsko društvo nominalno teži, od nacističke
tvorevine pod vlašću Adolfa Hitlera i znači li to da se proces
pridruživanja EU u većem delu javnosti tumači kao pristupanje
Trojnom paktu iz 1941. godine?! Vide li građani Srbije razliku
između trenutne predvodnice demokratskog sveta Angele Merkel i
najmonstruoznije ličnosti u savremenoj istoriji sveta – Hitlera?!
Najzad, kako prosečni Srbi reaguju na nemačku pomoć i podršku od
koje, uglavnom, žive direktno ili indirektno već decenijama. Stotine
hiljada građana Srbije je u prethodnom periodu otišlo na
“privremeni” rad u SR Nemačku i pre i posle pada Berlinskog zida.
Zapadna Nemačka je od sredine pedesetih godina prošlog veka do
danas, uz Italiju, najveći spoljnotrgovinski partner Srbije i pre
toga Jugoslavije. Više od sedam decenija ta se činjenica nije
promenila.
A kada pogledamo samo poslednje dve decenije srbijanske tranzicije –
nemačka finansijska pomoć, bespovratna i u kreditima i u
investicijama prevazilazi bilo koju pojedinačnu zemlju na svetu.
Ukratko, nešto od tog silnog nemačkog novca je moralo stići i 6.
aprila – da li su osiromašeni građani Srbije ponosno odbili da ga
prime. Nije zabeleženo! Dakle, kada je reč o nemačkom novcu – srpski
građani će smatrati da je to jedna nova Nemačka i neće biti nikakvog
protesta. Ali kada treba izraziti solidarnost sa Nemačkom koja se,
kao i ostatak sveta bori protiv opasne zarazne bolesti, za veliki
broj Srba ‒ u Berlinu, očito, još stoluje Hiter, a između
nacističkog Trećeg Rajha i demokratske i evropske Nemačke nema
nikakve razlike.
“NAŠA NEMAČKA ODGOVORNOST NE PRESTAJE”
Koliko je navedena perspektiva besmislena i pogrešna svedoči i
činjenica da je istog dana, 6. aprila 2020. nemački ambasador u
Beogradu Tomas Šib uputio poruku u kojoj stoji: “Na današnji dan pre
79 godina, nemački Luftvafe je bombardovao Beograd. Time je za
Srbiju otpočeo Drugi svetski rat, vođen u ime Nemačke i Nemaca.
Danas se sećamo srpskih žrtava i klanjamo im se.” Jasniju i
precizniju samoreflekciju teško je jedan nemački diplomatski
predstavnik mogao dati. I to je za današnju Nemačku standard, deo
njenog identiteta i temelj evropske politike koju ova država vodi.
Trebalo bi se setiti i potresnog i planetarno prenesenog govora
nemačkog predsednika Franka-Valtera Štajnmajera u Memorijalnom
centru Jad Vašem u Jerusalimu iz januara 2020. u kome je rekao: “Kao
nemački predsednik stojim pred svima vama, opterećen ogromnom
istorijskom krivicom... naša nemačka odgovornost ne prestaje i prema
njoj nas merite...” Predsednik Štajnmajer je upozorio i da se “ne
sme podvlačiti crta ispod sećanja”, jer sećanje na zlo mora ostati
živo kao opomena na “najgori zločin” koji je počinila “moja zemlja”,
rekao je on. Poruka nemačkog predsednika ili ambasadora Šiba do
većine građana Srbije nije stigla, zbog toga je njihova percepcija
da u Berlinu još “vladaju” Hitlerovi nacisti. Snažni i do danas
neponovljivi nemački diskontinuitet sa zločinačkom prošlošću, većina
Srba ne prihvata kao stvaran i realan. U svakoj istorijskoj lekciji,
pojedinac ili društvo polaze od vlastitog iskustva.
Simbolika datuma i tragična kultura sećanja na postjugoslovenskom
prostoru se ovde ne završava. Početak aprila istorijski je datum
urezan u kolektivnoj memoriji ne samo po početku nacističkog
bombardovanja Kraljevine Jugoslavije. Peti april ostaće upamćen po
tome što je 1992. počela opsada Sarajeva, glavnog grada tada
suverene Republike Bosne i Hercegovine – u svetskoj istoriji
uporediva samo sa nešto kraćom nacističkom opsadom Lenjingrada.
Opsada Sarajeva trajala je 1.425 dana; tokom opsade ubijeno je
14.011 ljudi, od toga 1.601 dete. Prema podacima, tokom
četvorogodišnje opsade ranjeno je preko 50.000 ljudi, a veliki broj
stradalih bili su žrtve snajperista, koji su pucali na čak 40%
sarajevske dece. U granatiranju grada, ratni zločinac Ratko Mladić
bi rekao, raspamećivanju – uništena je zgrada Vijećnice, jedinstven
spomenik kulture, a u njoj je izgorelo 80% knjižnog fonda i arhivska
građa neprocenjive vrednosti. Tokom opsade Sarajeva na grad je
ispaljeno blizu pola miliona projektila. U opsednutom gradu vladala
je glad, a Sarajlije su dnevno imale oko 150 grama hrane po osobi.
Opsada Sarajeva okončana je poslednjeg dana februara 1996. posle 44
meseca i predstavlja najdugotrajniju opsadu jedne prestonice u
ljudskoj istoriji.
SRBIJA NE VERUJE U ISTORIJSKE DISKONTINUITETE
Pitanje je koliko ovih podataka građani Srbije znaju i šta se
sačuvalo u kolektivnom sećanju na najdužu opsadu u savremenoj
istoriji Evrope. Realnost je porazna. Odbacujući vlastitu
odgovornost i činjenicu da je današnja Srbija, posmatrajući
dominirajuće ideološke matrice, slična onoj Srbiji koja je pre
četvrt veka finansirala, naoružavala i propagandno podsticala
varvare koji su Sarajevo držali pod opsadom, srpsko društvo je svoju
nepromenjivost i vrednosne konstante nacionalizma i šovinizma
projektovalo na Nemačku.
Uostalom, ne samo kada je reč o opsadi Sarajeva, dovoljno je
pogledati beogradsku štampu ili najgledanije fašistoidne brbljaonice
na režimskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Za razliku od
Nemačke koja je raskidom sa zločinačkom prošlošću, suočavanjem i
preuzimanjem odgovornosti, postala razvijeno, demokratsko i uspešno
društvo, lišeno frustracija poraženog, građani Srbije procesima
negiranja odbijaju svaku mogućnost da se osvrnu na zlo počinjeno u
njihovo ime. Naprotiv, velikodržavna ideja koja je bila u osnovi
agresivnih ratova protiv suseda živi i danas, sa zavidnom
mobilizacijskom snagom, gotovo kao i pre dve i po decenije. U toj
konstanti, u toj nepromenjenoj konstelaciji treba tražiti uzrok
masovnog poistovećivanja demokratske i antifašističke Nemačke sa
Trećim Rajhom. Ljudi u Srbiji ne veruju u istorijske
diskontinuitete, veruju u žilavost i nepromenjivost ideologije
nacionalizma. I tu nema nikakve razlike između autoritarnog režima
preobučenih radikala, koji su se politički izgrađivali u zlikovačkim
paravojskama, obilazeći položaje snajperista iznad Sarajeva i lažne
opozicione alternative okupljene oko raznih saveza sa (veliku)
Srbiju i sličnih tajkunsko-nacionalističkih grupacija.
RUSIJA I KULTURA SEĆANJA U SRBIJI
Naposletku, puno je teških reči i štamparske boje potrošeno u Srbiji
da se diskredituje Evropska unija i uopšte zapadni svet zbog
odsustva solidarnosti u vreme globalne pandemije. Prednjačili su
Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, kojima je taj narativ bio u funkciji
udaljavanja Srbije od Evrope i priklanjanje ruskim i kineskim
autoritarnim režimima. Ipak, postavlja se pitanje da li je i sa kim
većinska Srbija bila solidarna poslednjih decenija? Da li je bila
solidarna sa umirućim građanima opsednutog Sarajeva ili sa onima
koji su ih sa brda ubijali?! Nemačka je danas najrazvijenija država
Evrope, Srbija spada u najmanje razvijene. Da li će i kada srpsko
društvo uspostaviti vezu između uređene zajednice, zasnovane na
antifašizmu, koja prihvata odgovornost za zlo učinjeno u njeno ime i
ovoga u čemu danas živi – pitanje je koje će rešiti i enigmu budućeg
života u Srbiji.
Kultura sećanja ponajmanje je važan elemenat u pogledu na prošlost.
Ona je konstitutivni faktor u oblikovanju sadašnjosti i budućnosti.
Da nije tako ne bi bilo moguće da NATO bombardovanje iz 1999. danas,
dvadeset godina kasnije, ima u Srbiji jači negativni društveni i
politički značaj nego godina dana posle. Naime, promene 2000.
izvodila je naglašeno prozapadna koalicija DOS. A danas se u Srbiji
svaka vrsta prozapadnog političkog ili intelektualnog angažmana,
uzima kao dokaz nacionalne izdaje i odlazi na marginu. Polazeći od
činjenice da je središni ne samo vojni, nego i politički simbol
Zapada ‒ Severnoatlanski savez, ne čudi da je upravo Rusija uložila
i ulaže ozbiljne resurse u negovanje kulture sećanja na nekadašnje
sukobe Srbije sa zemljama Zapada, kao i u nemirenje srpskog društva
sa nedavnom ratnom prošlošću. Samo tako se Srbija i dalje može
držati podalje od EU i od svog regionalnog okruženja. Iz nemačkog
iskustva se ništa nije naučilo. |
