|
Kao da imamo novu fazu vanrednog stanja, a, zapravo, samo se
dosadašnjoj spremnosti režima na široku lepezu nasilja dodaju još
neka počinjena, ili ona u pripremi, izvađena iz ladica sa oprobanim
receptima. Ne dešava se ništa sa čime se Srbija dosad nije
suočavala; lupanje u šerpe svakako je provereni iritantni vid
građanskog protesta protiv autokratskog režima, dok je odgovor –
bakljade režimskih pristalica i najamnika, vid afektivnog reagovanja
Aleksandra Vučića koji kupuje i ucenjuje vaspitno zapuštenu mladež.
Kriminogeno usmerene adolescente, kao što ih je režim Slobodana
Miloševića svojedobno mobilisao kao dobrovoljce i vikend pljačkaše u
tobožnjoj odbrani ognjišta Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,
na Kosovu.
I sve je tako tragično jednostavno, jer usmereno kažnjavanje i
istresanje teških frustracija na novinare i opoziciju više ne
zadovoljava nacionalnog heroja iz prizemno mitološkog sukoba sa
virusom korona. Utoliko će se širiti krug žrtava pendreka, a možda i
nečeg opasnijeg. Podmukla, ogavna formula uvreda i demonstracije
moći više nije dovoljna oligarhu koji poseže za ogoljenim nasiljem
protiv političkih protivnika koji su se drznuli da udaraju u šerpe.
O fašizmu je reč
Odavno je prekinuta tanka nit koja je Aleksandra Vučića održavala u
vezi sa socijalno prihvatljivim ponašanjem; bez obzira na podršku
koju je lažima i sumanutom propagandom, uz mere zastrašivanja i
pretnji, ostvario tokom vanrednog stanja, predizborno se oslanja se
na nasilne skupine koje, ispostavlja se, nije uzalud, godinama
unazad, tetošio, dajući im pravo građanstva i povlašćeni položaj
pred zakonom. Čak i učešće u državnom biznisu izbegnutih i
nameštenih tendera, ogoljenoj pljački za koju se, uprkos
pravosnažnim presudama, ne ide na robiju. Vučić plamenom preti i
proslavlja uspešni pljačkaški pohod spašavanja naroda od pandemije,
spremajući se da od Srbije definitivno stvori pandemonijum,
mitološko carstvo zla i bezakonja. I nije tačno da sve to podseća na
fašizam – ne podseća, o fašizmu je reč, o nasilju ponižavanju ljudi,
diskriminaciji, vladavini zla i prljavštine. O mobilizaciji u
pretorijansku gardu koja ima zašto da brani režim i njegovu opasnu
personifikaciju.
Nasilje ne znači da se Vučić odriče svih ostalih pojavnih oblika
vlastite afektivne agonije, jer, valja onima što veruju ponoviti
kako su opozicionari – što je i dokazano, je li – listom bili za
koronu, masovno umiranje, zahtevajući u toj antinarodnoj nakani
pomoć evropskih država. Dok Vučić deli grašak i deterdžent, a i po
sto evra, da se nađe.
Zabranjeno aplaudirati
I, evo kako mu vraćaju, šetanjem po džigerici, odnosno lupanjem u
šerpe. A šerpe treba, briljantan je u zaključivanju šef diplomatije
Ivica Dačić, da se koriste za ono zbog čega su kupljene.
Tu registrujemo izvesnu sličnost sa protestima protiv izborne krađe
1996/97, lupanje u šerpe (tada je, primereno, bilo u vreme Drugog
dnevnika), kao i vređanje predsednika, a za kažnjavanje
demonstranata su, kad bi prošao glavni talas šetnje, bile zadužene
maskirane bande na ulicama Beograda. Bes do pucanja tresao je
suprugu Slobodana Miloševića Miru Marković, sada se uznemiri
predsednik lično. Bolest ne krasi nikoga, a povezana sa
vlastohlepljem postaje opasnija od obične diktature.
I postavlja se pitanje šta je u ovoj nasilnoj progresiji sledeće.
Odnosno, koliko dugo će vlasti u Srbiji besramno demonstrirati
Šešeljeve fašističke dosetke i rad na terenu.
Drugačije tumačenje ima predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić koja je
temeljno proučila ritam antivladinih protesta, a njena analiza zvuči
unekoliko preteće, budući da su građani koji ovako protestuju protiv
vlasti “ukinuli” aplauz koji je svake večeri upućivan zdravstvenim
radnicima. To će, pojednostavljeno, značiti da ko lupa u šerpe ne
poštuje lekare i medicinske sestre. Nastavimo logikom premijerke,
treba razglasom onemogućiti nesavesne građane i utuliti zvuk šerpi,
a sa razglasa, emitovati presuđujuće skandiranje “Đilase – lopove”.
Razlika mora da postoji, pa premijerka kaže, u vezi sa protestom i
kontraprotestom, odnosno o kontramitingašima koji ne poštuju
policijski čas, da svi moraju da odgovoraju za kršenje mera, ali da
te ljude ne bi stavljala u istu ravan sa liderima dela opozicije.
“Te ličnosti nisu javne za razliku od Ðilasa koji daje primer
drugima da krše mere i kao javna ličnost ima veću težinu”, kaže
Brnabić.
Iako, na prvi pogled izgleda, da šerpolupači podrazumevaju drugačiju
logiku: oni koji se bore za ljudske živote sigurno su protiv Vučića,
pa ih zato treba pozdraviti aplauzom i bukom.
Smeta premijerki i to što je “protest lupanjem o šerpe 90 odsto
politički zato što su na njega pozvale političke stanke i pokreti”.
Još da objasni šta je u tome loše.
Čavao Vučićeve demokratije
Još jedan napad na novinarku koja je razotkrila istinu o stanju u
Kliničkom centru Vojvodine ukazuje na to da će se represija nad
slobodnom rečju nastaviti: “Naša koleginica, novinarka Nova.rs Ana
Lalić ponovo je na meti državom ohrabrenih huligana. Ovoga puta, kao
rezultat višenedeljne hajke na našu redakciju i koleginicu Lalić
koja je predvođena najvišim funkcionerima države, stradale su gume
na Aninom automobilu.
To je primetila jutro nakon što je poslala pitanja pokrajinskom
sekretaru za zdravstvo Zoranu Gojkoviću o nagodbi koju je napravio
sa Tužilaštvom, a osuđen je zbog falsifikovanja lekarskog uverenja.”
Naime, pokrajinski sekretar za zdravstvo, dr Gojković, član Kriznog
štaba u borbi protiv koronavirusa, kao hirurg ortopedije u Kliničkom
centru Vojvodine, optužen je za to što je izdavanjem lažiranog
lekarskog uverenja počinio krivično delo falsifikovanja isprave.
“Prema saznanjima Nova.rs, Gojkoviću nije suđeno jer je u avgustu
2013. godine sklopio dogovor sa Tužilaštvom o primeni instituta
oportuniteta, čime je izbegao krivično gonjenje, uplaćujući određenu
sumu novca u humanitarne svrhe. S obzirom na to da se situacija
šablonski ponavlja ova dva događaja moramo povezati. Ana je već
jednom dobila opomenu i tada je uhapšena”, obraća se javnosti portal
Nova.rs.
Gojković se izvukao i napredovao, Ana Lalić slikala je čavao u gumi
na svojim kolima. A država je priznala da su tačne informacije koje
je iznela u tekstu zbog kojeg je uhapšena. “Krivična prijava protiv
Ane Lalić je odbačena i to za režimske medije koji su je optuživali
nije bila vest. Odbacivanje krivične prijave, odnosno potvrda da je
u svom tekstu pisala istinu proteklo je u tišini, a i premijerka je
zanemela. Nije se izvinila zato što je novinarku nazvala lažovom”,
piše Nova rs.
Kada je obustavljen krivični postupak protiv nje, Ana Lalić je rekla
da neće tužiti državu. Nakon ponovljenog napada režima, stiče se
utisak da je trebalo baš to da učini.
Ogromna snaga agresorske sramote
Hroniku već viđenog začinio je predsednik Srbije posetom Trećem
raketnom divizionu 250. raketne brigade Protivvazdušne odbrane
Vojske Srbije. Kazao je u Jakovu kod Beograda da Srbija ulaže u
nabavku oružja, “zbog čega je deset puta snažnija i bolje opremljena
nego što je to bila u prethodnom periodu”, pre svega zahvaljujući
nabavci ruskog oružja, kao i da je srećan što to može da kaže “na
godišnjicu obaranja F-16 (tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije
1999. godine)”.
Ima logike, pošto su već nabavljene maske i respiratori, kojih je i
inače bilo dovoljno, sagrađene bolnice umesto nadstrešnica, valja da
se kupi i nešto ruske tehnike. Kupljen je PVO sistem Pancir S1 koji
gađa na 15 kilometara visine i 20 kilometara daljine, a, za
neverovati, može da gađa četiri cilja istovremeno.
Sve je bilo vučićevski suicidno, u maniru razočaranog nacionaliste
koji zverski pijan zbog poraza sniva snove o uzdizanju svoje
obeščašćene nacije i zaurlava po kafani. “Ovo je velika podrška
čuvanju naših gradova, čuvanju važnih objekata, nastavljamo da
snažimo svoju vojsku, sloboda je najviša vrednost našeg naroda i
zemlje”, izgovorio je Vučić.
Ništa se ne plašite, kazaće, “Srbija nikog ne želi da napada”, nego
da „garantuje sigurnost i budućnost“. Kao u vreme dok je bila
agresor plemenitog srca i masovnih grobnica.
Normalno je, kad ulažeš u dalekometno oružje, misliš jedino na
budućnost, a pritom valja i da malo provežbaš. Velika vežba biće
oktobra na Pešteru, dotad će sigurno pandemija da se suzbije,
vojnici će da ozdrave, “sve će da puca, pokazaćemo ogromnu snagu,
što niste mogli da vidite do sada”.
Licemerje obespravljenih
Bio je Prvi maj, Međunarodni praznik rada; obeležen tokom
policijskog časa. Proslava Prvog maja, valjda vrhunac licemerja
poniženih i obespravljenih, kao i Uskrs u bogomoljama i pored njih,
klečanje i šmirana vera u bolju budućnost. Sramotna je bila izjava
ministra rada Zorana Đorđevića: “Ponosan sam što mogu da kažem da
smo zaštitili radnike i njihova prava, obezbedili povećanje plata i
svakog dana osluškujemo njihove potrebe trudeći se da i u ovim
teškim i izazovnim trenucima za našu zemlju pronađemo način da im
izađemo u susret i njihov položaj podignemo na viši nivo”, izgovorio
je Đorđević.
Konačno, ili pre svega, Srbija će izaći iz vanrednog stanja 7. maja,
najavljuje Aleksandar Vučić. Kaže da su ostvarena oba uslova za
ukidanje.
“Jedan da imamo sedam dana ispod pet odsto (pozitivnih na COVID 19)
i drugi – značajno manje ljudi na respiratorima.”
Gde su zabeležena ova dva uslova niko ne zna, ali izgovorio je Vučić
i gotovo đorđevićevsku laž, da je Srbija – pazite – “ušla u pucanj”
za brži ekonomski oporavak, te da “ne kasnimo u odnosu na druge, a
da ne ugrozimo zdravlje ljudi”. Zahvalimo onima što su lizali
kašičice za dobrobit svih.
Prošlo je 40 godina od smrti Josipa Broza Tita, vrhovnog komandanta
u borbi partizana protiv fašizma. Borba nije zauvek dobijena, valjda
je tu odgovor na nepostavljeno pitanje Titu: Kako se pobeđuje
fašizam. |
