|
Svrstavanje Crne Gore nazad u kategoriju „hibridnih režima“ sa
stanovišta demokratije i ljudskih prava, kako bi ona u toj
kategoriji pravila društvo Srbiji, pokazuje da nedavni izveštaj
Freedom House-a nije bio, u tom delu, zasnovan na analizi društvene
stvarnosti već na nekim drugim razlozima. Među tim razlozima
dominiraju dva, od kojih je jedan politički a drugi stručni. Prvi se
može definisati kao želja da se na svaki način ublaži, inače
neizbežna, kritika preosetljivih i nervoznih srpskih vlasti kako one
ne bi ostvarile svoju pretnju da će se definitivno okrenuti Rusiji i
Kini. Drugi razlog tiče se metoda formalne logike koji je ovde
primenjen, odnosno apriornog zaključivanja po sličnosti, koji je u
oštrom sukobu sa principima objektivnosti i racionalnosti.
Što se tiče prvog razloga treba znati da se, nakon 2003. godine, tj.
nakon likvidacije Đinđića, strategija zvanične Srbije u popravljanju
katastrofalnog imidža na Zapadu svodila na sledeće: zapadno javno
mnjenje i vlasti treba ubediti da se u Jugoslaviji 90-ih godina
vodio „građanski rat“, da su u tom ratu svi učestvovali i da su svi
podjednako krivi i odgovorni, da zato svi treba podjednako da
odgovaraju za ratne zločine i da treba, kako je govorio Boris Tadić,
„svako svakome da se izvini“. Zaključak koji se iz ovakve
konstrukcije nameće jeste da se Zapad (sankcijama, bombardovanjem i
osudama u Haškom tribunalu) teško ogrešio o Srbiju i da je dužan da
tu nepravdu ispravi.
Mora se priznati da je ova priča, u koju su srpske vlasti uložile
velika sredstva i energiju i angažovale mnoge kokuse i lobije, imala
dosta uspeha naročito kod desnog krila zapadne političke scene, kod
nacionalista i suverenista. To je rezultiralo neobjašnjivim odlukama
Haškog tribunala u pojedinim slučajevima (Perišić, Stanišić.
Šljivančanin, prvostepena presuda Šešelju i dr.), zatim otvorenim
izbegavanjem da se genocid i agresija nazovu pravim imenom,
tolerantnim odnosom prema rehabilitaciji četništva u Srbiji i prema
obnavljanju narativa iz 90-ih, zaoštravanjem stavova prema drugim
državama bivše SFRJ, naročito Hrvatskoj i Bosni, kako bi se
uspostavila „ravnoteža“ sa kritikama koje su upućivane Srbiji i kako
bi te kritike izgledale blaže nego što jesu.
Što se tiče drugog razloga i formalne logike kojom su se rukovodili
sastavljači ovog dela izveštaja, teško je objasniti tu metodološku
grešku. Naime, sociologija i društvene nauke uopšte još u 19. veku
utvrdile su pravilo koje je, primera radi, profesor Radomir Lukić
pregnantno izrazio na sledeći način: „Spolja istovetne društvene
pojave mogu iznutra biti vrlo različite, jer imaju drukčije
značenje“. Eto taj elementarni standard u ovom sluaju nije poštovan
već se pribeglo formalnoj logici koja za sve ima vrlo jednostavno
objašnjenje: ako su Vučić i Đukanović na istoj funkciji i ako su
obojica visoki rastom, to onda znači da oni vode istu politiku; ako
su Srbija i Crna Gora obe proistekle iz Jugoslavije, onda to znači
da je u obema stanje ljudskih prava i demokratije isto.
Formalna logika onemogućava objektivnu analizu onoga što se, kako
kaže profesor Lukić, „iznutra“ događa i što dokazuje da se radi o
bitno različitim društvenim pojavama. Iz tog razloga sastavljači
ovog izveštaja nisu mogli da uoče sasvim oćigledne razlike u
odnosima između vlasti i opozicije u Srbiji i Crnoj Gori. Dok se u
Srbiji opozicija satanizuje i smatra za društveno zlo koje treba
uništiti, u Crnoj Gori situacija je obrnuta. Tamo se od strane većeg
dela opozicije, a naročito od Demokratskog fronta, izriču najteže
uvrede, pretnje i kletve na račun Demokratske partije socijalista i
njenih koalicionih partnera. Ta verbalna agresija se takoreći
svakodnevno čuje i u parlamentu i na Radio-televiziji Crne Gore koja
je navodno pod kontrolom vlasti, a, ono što je najvažnije, ta
agresija se široko plasira po Crnoj Gori putem štampanih i
elektronskih medija iz Srbije koji se u Crnoj Gori nesmetano
distribuiraju i emituju.
Do koje mere je u ocenjivanju primenjena formalna logika vidi se iz
onog stava u izveštaju u kome se kaže da je bojkot parlamenta od
strane opozicionih partija u „Albaniji, Bugarskoj, Gruziji, Crnoj
Gori i Srbiji“ prekidao rad parlamenta i dovodio do deficita u
korektnosti i legitimitetu. Ovde ne možemo ulaziti u razloge
parlamentarnog bojkota od strane opozicije u Albaniji, Bugarskoj,
Gruziji i Srbiji, ali je sasvim sigurno da ni jedna od tih opozicija
nije zahtevala ukidanje sopstvene države; opozicija u Albaniji
sigurno nije zahtevala pripajanje Albanije Italiji, kao što takvi
zahtevi nisu dolazili ni iz Italije, niti su opozicije u Bugarskoj i
Gruziji zahtevale utapanje u Rusiju ili u obnovljeni Sovjetski
Savez. Nasuprot tome, Demokratski front, čiji lideri avionom vlade
Srbije redovno idu u Beograd na konsultacije, više i ne kriju da je
njihov glavni cilj poništenje nezavisnosti Crne Gore i njeno
vraćanje u sastav Srbije. Takvu subverzivnu aktivnost autori
izveštaja Freedom House-a mogli su lako da prepoznaju u aktima kao
što je onaj kada poslanici Demokratskog fronta u parlamentu Crne
Gore razvijaju zastavu Srbije, kada besno bacaju na pod Ustav Crne
Gore i zatim gaze po njemu, kada u parlamentu otvoreno prete
građanskim ratom, kada pokušaju sa nasilnom promenom vlasti, kada
slave i veličaju ratne zločince iz Drugog svetskog rata i ratova
90-ih itd.
Odgovor vladajuće koalicije na ovu talibansku agresiju Demokratskog
fronta i njihovog duhovnog vođe mitropolita Amfilohija bio je i
jeste više nego tolerantan. Poslanici DPS vrlo retko ulaze u
polemiku sa poslanicima DF i uglavnom ćutke trpe svakojake uvrede,
za razliku od parlamenta Srbije gde poslanici Srpske napredne
stranke i najblažu kritiku dočekuju „na nož“, seciraju ličnu i
porodičnu situaciju kritičara, prekidaju ga i sprečavaju da govori,
a naredni dan bi u tabloidima osvanuli bombasti naslovi o ataku
kritičara na interese srpskog naroda. Đukanović je čak 2016. godine
predložio opoziciji da zajedno formiraju tzv. Vladu izbornog
poverenja, tj. da opozicija i vlast zajednički sprovedu
parlamentarne izbore. Deo opozicije to je i prihvatio pa je čak
ministar unutrašnjih poslova, koji operativno rukovodi izborima, bio
jedan ostrašćeni opozicionar. Uprkos tome, DPS i koalicioni partneri
odneli su pobedu, a DF je odmah proglasio da su izbori bili
pokradeni i da su izborni zakoni bili nedemokratski. Nakon toga
vladajuća koalicija predložila je da se formira parlamentarni odbor
za reformu izbornog zakonodavstva i da se ono uredi po najvišim
evropskim standardima. Demokratski front je u početku prihvatio da
učestvuje u radu tog odbora, ali kada je video da je DPS zaista
spremna da prihvati sve korekcije, njegovi predstavnici su se
povukli iz rada odbora. Odmah zatim su počeli da šire priču kako bez
reforme izbornog zakonodavstva (u čemu oni ne žele da učestvuju)
izbori neće biti pošteni i oni neće priznati izborne rezultate.
Slično stoje stvari i sa takozvanom paralizom državnih institucija u
Crnoj Gori usled koje, navodno, o svemu odlučuje vladajuća partija.
A radi se o tome da rukovodioce nekih institucija bira parlament i
to kvalifikovanom većinom, što znači da je za njihovo imenovanje
potrebno i aktivno učešće opozicije, naročito Demokratskog fronta.
Međutim, Demokratski front otvoreno sabotira taj posao kako bi mogao
da priča o paralizi sistema i o haosu u funkcionisanju vlasti, a
jedini lek za to jeste povratak Crne Gore u sastav Srbije.
Isto sabotiranje državnih institucija događa se i u Bosni i
Hercegovini, koja je takođe svrstana u „hibridne režime“, gde
Milorad Dodik i njegov srpski entitet, u skladu sa teritorijalnim
ambicijama Beograda, na svaki način bojkotuju funkcionisanje Bosne i
Hercegovine, osporavaju formiranje državnih organa i usvajanje
odgovarajućih zakona, a sve to zatim koriste kao dokaz da je Bosna i
Hercegovina „nefunkcionalna država“, što njima daje pravo da se od
nje odvoje i pripoje Srbiji.
Ovo su samo neki od elemenata koji su autorima izveštaja Freedom
House-a mogli da posluže za objektivnu ocenu i za saznanje da se ne
mogu u isti koš trpati dve tako različite države kao što su Crna
Gora i Srbija: ona koja je članica NATO pakta, sa onom koja NATO
smatra svojim neprijateljem; ona koja svim silama nastoji da se
pridruži Evropskoj uniji, sa onom koja samo uspešno glumi takvu
orijentaciju; ona koja sa Rusijom ima hladne odnose, sa onom u kojoj
je veličanje Rusije jedan od dominantnih diskursa; ona koja
dobrosusedske odnose stavlja u prvi plan svoje spoljne politike, sa
onom koja je glavni faktor regionalne nestabilnosti; ona u kojoj se
ljubomorno čuvaju sve tekovine antifašizma, sa onom koja je izvršila
grubu reviziju istorije i rehabilitovala saradnike fašista itd.
Treba verovati da će Freedom House znati da koriguje sopstvene
greške i da će zaštititi svoj kredibilitet koji je ovim gafom
ozbiljno narušen.
Aleksandar Sekulović |
