|
Kad bi Aleksandar Vučić zatražio konja da projaše Beogradom, istog
trena bi se pod njegovim prozorom stvorio nepregledni niz olinjalih
kopitara u ljudskom obliku; jedino bi Milorad Vučelić došao osedlan.
I ne bi mu bilo prvi put da posluži nečemu sličnom.
Nikad svoj, tačnije - večito tuđ ali u korist sopstvenog džepa, ovaj
unikatni kameleon (Sivac, zadnja pošta Crvenka, 1948) oduvek je bio
u prvim borbenim redovima kada se trebalo izboriti za sopstveni deo
tela gde leđa prestaju da nose svoje časno ime; ,,drajver“ na slepo,
ako treba, koji i pored srušenih saobraćajnih znaka i ugašenih
semafora, uvek bezbedno prvi stiže na cilj, a onda, bogatiji,
nastavlja dalje; večiti istomišljenik svake političke elite na
vlasti, koji se nepogrešivo i toplo preporučivao nastupajućoj.
OD LJEVIČARA DO JURIŠNIKA
Da su, kad je Vučela krenuo na svoj mukotrpni put levičara, koji će
se zapatiti na Dedinju, u modi bile vizit karte, na ,,naslovnoj“ bi
sigurno pisalo – ,,Milorad Vučelić, Jugosloven i mladi jurišnik
Saveza komunista“, a na poleđini, nešto bleđim slovima – ,,Milorad
Vučelić - disident“. Na naslovnoj bi pismo bilo latinično, na
poleđini - ćirilica.
Član Saveza komunista Jugoslavije postao je sa devetnaest godina.
Dva puta je izbacivan, ali se vraćao ne kroz prozor, već na velika
vrata. Pre nego je izbledeli džins, cokule i ,,vijetnamku“ zamenio
,,armani“ odelima, taj endemski levičar zaljubljen u Če Gevaru
odrekao se Tita.
Svoju intelektualnu karijeru počeo je da gradi na temelju poznanstva
sa važnim ljudima: od Veljka Milatovića, do Marka Nikezića i Latinke
Perović, da bi se, izvanredne anticipacije, na vreme odmakao od
,,disidentske elite“, što nije moglo proći nezapaženo i nenagrađeno:
prepoznavši u njemu intelektualca opšte prakse, preporučen je,
umesto Stipe Šuvara, za sekretara Studentskog kulturnog centra.
Posle tri čudna požara u SKC-u, u kojima je gorela finansijska
dokumentacija, Stane Dolanc, ministar unutrašnjih poslova SFRJ,
poručio je da je ,,Vučeliću od svih naprednih ideja preostala još
samo ova o samopožaru“.
Tokom sedamdesetih, Vučelić je bio urednik Studenta, urednik
Književnih novina i Književne reči i sekretar časopisa Ideje.
Od oca, načelnika Udbe u Subotici, nasledio je istraživački njuh i
nepogrešivi osećaj za nepatriotizam, koji je vešto raskrinkavao.
Prvi se setio i ,,pokopao“ knjigu ,,Stranački pluralizam ili
monizam“ Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog. U onim vunenim
vremenima, nedugo posle smrti Josipa Broza, tražio je hapšenje
pesnika Gojka Đoga zbog verbalnog delikta. Nije dugo prošlo, a
Vučela je - navika je čudna rabota! - preveslao na drugu obalu:
tražio je orden za Đoga. Ima indicija da je taj Vučelićev preokret
stacioniran u pozne osamdesete, kada je Đogo, kao predsednik
Udruženja Srba iz BiH u Srbiji, imao prijateljski savet za Radovana
Karadžića: „Gore, severno od Dubrovačke reke, to treba sve pobiti.“
(izvor: Marko Vešović).
Komedijant slučaj namestiće da Vučelić, tri decenije kasnije, čoveku
čije je hapšenje onomad zagovarao, uruči nagradu ,,Pečat vremena“,
najveće priznanje časopisa čiji je ponosni vlasnik.
SLOBIN MINISTAR
Večito sa Aleksandrom Tijanićem u borbi za naklonost onog ko je
trenutno na vlasti, Vučelić je tih godina redovno bio na korak dva
ispred. Neutešni Tijanić je, zauzvrat, odnosio pobede u javnim
,,polemikama“. Svojevremeno je napisao da Slobodan Milošević i Vesna
Zmijanac imaju nešto zajedničko, mada to nevešto kriju - Ivana
Stambolića, tadašnjeg gospodara Srbije. Sudbina je htela da Sloba i
Vesna uskoro počnu da dele - Milorada Vučelića. Kad su ga smenili,
sreća se osmehnula i Tijaniću: njega su delili Sloba i Mira, i to
kao najumniju srpsku glavu uz skute vlasti.
Kažu da je Tijanić prihvatio mesto Slobinog ministra zato što
Vučelić još samo to nije bio u Srbiji (Vučela je bio ministar
informisanja u Vladi SAO Hercegovina, kojom je upravljao Božidar
Vučurević).
Bio je umetnički direktor Zvezdara teatra, umetnički direktor Grada
teatra u Budvi, urednik kulturne rubrike NIN-a…!
Početkom devedesetih, iz srca mu je isparilo jugoslovenstvo, a iz
duše ,,crnogorstvo“: ,,Srbin sam postao teško i bolno. Ja nisam
Srbin iz muda. Moje srpstvo je izazvano“, reći će na čistoj ekavici
Tamari Nikčević za magazin Playboy.
Komunista i ateista (,,Veoma sam poštovao crkvu“), krsnu slavu,
Svetog Jovana, počeo je da slavi 1991. godine: ,,Na prvoj slavi koju
sam slavio, gosti su bili Radovan Karadžić, Brana Crnčević i Dobrica
Ćosić“.
Jednog Jovandana, usred devedesetih, za sofrom je spojio Branu
Crnčevića, Zorana Đindića, Jovicu Stanišića i Slobinog prvog
policajca - Radovana Stojčića Badžu.
Početkom devedesetih, bio je šef poslaničke grupe Socijalističke
partije Srbije u republičkom parlamentu. Umesto po poslaničkoj
retorici, u anale Skupštine Srbije ući će kao osoba koju je Tomislav
Nikolić, tada potpredsednik radikala, za govornicom nazvao „mucavim
tucačem kafanskih pevačica“.
TVORAC BASTILJE
Tih tragičnih godina, najpre je uveo RT Vojvodinu, a onda i
Miloševićev RTS (od 1992. do 1995.) u najmračniji period u istoriji
nacionalne televizije, koja je iznjedrila Milijanu Baletić, Ratka
Dmitrovića, Miodraga Komrakova, Krstu Bjelića, Milu Štulu, Spomenku
Jović, Stefana Grubača & comp.
Frazu da reči lete brže od metaka Vučela je pretočio u realnost.
Predvodio je poduži spisak onih novinara/urednika/direktora koji su
se ogrešili o profesiju i plašili se svega sem sramote. Pod njim je
huškačko novinarstvo, koje je već bilo pustilo korene u Srbiji,
kulminiralo do te mere da je govor mržnje u javnom životu postao
podrazumevajući oblik javnog i političkog izraza.
Nikad zbog toga nije odgovarao.
Bio je rado viđen gost u Tolstojevoj 33, a onda je, iznebuha, Mira
Marković jednog dana sklonila tanjir ispred njega i tako ga trajno
odbila od Slobine trpeze.
Kad je 1995. prvi put došao u sukob sa SPS-Slobom, objasnio je da je
razlog – višak patriotskih osećanja. U RTS-u je smenjen jer je
postdejtonska era podrazumevala kresanje krila jastrebovima poput
njega.
Ugledni beogradski nedeljnik, onaj u kome je nekada Vučelić radio,
slučajno ili namerno, štampao je aber da su se iste noći kad je,
posle trijumfalnog povratka iz Dejtona, Milošević posmenjivao
najratobornije (potpredsednike Boru Jovića i Mihaila Markovića i o
istom trošku, kao mačke sa jebišta, rasterao Radovana Pankova,
Slobodana Jovanovića i Milorada Vučelića), na tajnom sastanku
okupili Dobrica Ćosić, Mihailo Marković, Borisav Jović, Brana
Crnčević, Milorad Vučelić planirajući osnivanje nove stranke. Kažu
da je žurku nenajavljenim upadom pokvario Jovica Stanišić, prvi
čovek Slobine tajne policije i Vučelićev prijatelj. NIN je
informaciju objavio uz opasku da ,,Služba očigledno pokušava da
opravda svoje postojanje“.
Pametan kakav je, brzo je shvatio da će se Slobi najviše približiti
ako se udalji i ne zapomaže, pa je na pitanja zašto je eliminisan,
pomirljivo odgovorio: ,,Iz SPS se uklanja voljom njenog predsednika
i ostalih organa stranke. To su pretpostavke koje mogu biti
interesantne hroničarima. Smešna je ova naša vrsta novinarstva koja
stalno nešto istražuje“.
KAD SE ĆUTANJE ISPLATI
Ćutanje mu se isplatilo: nastojeći da, posle protesta 1996/97.
godine, uzdigne oslabljeni SPS, da ponovo uspostavi kakav-takav
kontakt sa Milom Đukanovićem i Svetozarom Marovićem - kojima je
češće gledao u potiljak nego u oči - te da drži pod kontrolom
otvoreni sukob Danice Drašković i Zorana Đinđića (kao odgovor na
tajni susret Vuka Draškovića sa Nikolom Šainovićem, Vučelić je
organizovao sastanak Đinđića sa Miloševićem), Slobodan Milošević
ponovo je potegao za šarmom Milorada Vučelića, koji je u to vreme
bio na vezi sa svima njima.
Plus sa Biljanom Plavšić, Dobricom Ćosićem i Momčilom Krajišnikom.
Na prijemu kod Zorana Lilića, predsednika SR Jugoslavije, te 1997.
Vučela je, u fraku, sa polucilindrom na glavi i belim rukavicama,
celo veče obigravao oko Svetozara Marovića i Mila Đukanovića. Oku
pažljivog posmatrača nije promakao trenutak kada je, sa čašom u
desnoj i rukavom Mila Đukanovića u levoj ruci, stigao do Slobodana
Miloševića, a onda se snishodljivo udaljio.
Đukanović je posle objasnio da je to bilo kurtoazno pozdravljanje.
Svedoci tvrde da je razgovor Đukanovića i Miloševića bio prilično
hladan i nategnut, a analitičari da je pravi sukob Mila Đukanovića i
Momira Bulatovića usledio baš posle te noći.
Ako je verovati hroničarima crvenih i crnih tajni iz kobnih
devedestih, izgleda da je Milo Đukanović zakucao poslednji ekser u
SPS kovčeg Milorada Vučelića. Naime, nedugo posle promašaja na
Lilićevom koktelu, Vučela je, bez najave i crnogorskoj kontroli
leta, ali i Đukanoviću - što se učinilo važnijim - sleteo na
podgorički aerodrom sa najjačom SPS postavom i agendom koja je,
pored ostalog, sadržala promenu saveznog Ustava i jačanje
ingerencija predsednika SRJ Slobodana Miloševića.
CRNOGORSKI PROBLEM
Na drugom tasu ponude bilo je skidanje Momira Bulatovića s vrata
dvojcu Đukanović-Marović: Momir je bio spreman da na Slobin nagovor
ode u diplomatiju. Na kraju, Vučela se u Beograd vratio neobavljena
posla i već aprila 1997, nepunih godinu i po posle rehabilitacije,
smenjen - zbog nerada.
Pad Miloševićevog režima (5. oktobar 2000) Milorada Vučelića je iz
Crne Gore vratio u srpsku prestonicu gotovo kao borca protiv
svrgnutog režima koji ,,više ne mora da brine za svoj život“.
,,Milošević i SPS su proglasili izbore borbom na život i smrt
nacije. I na takvim izborima Slobodan Milošević je poražen. On je
tako postavio situaciju da gubitak na izborima predstavlja ujedno i
njegov politički kraj“, rekao je Vučelić, dodajući da su izbori u
septembru bili ,,izbori koji su se odvijali na platformi koja je
takođe pobeđena, na platformi koja nije tuđa samo Socijalističkoj
partiji, već je tuđa zdravom razumu. To je antievropska platforma
autohtonog razvoja - da se možemo razvijati i bez strane pomoći i
kredita u sankcijama, i to džinovskim rastom, i da ćemo sve svojim
rukama moći sami obnoviti; i platforma isključivosti - da ćemo sve
koji misle drukčije zvati slugama, izdajnicima, plaćenicima
NATO-a...“
Osnovao je Demokratsku socijalističku stranku: brana očekivanoj
navali u članstvo nove em demokratske, em socijalističke stranke,
bilo je moralno čistunstvo kojem je Vučelić stremio i beskompromisno
insistiranje na besprekornoj prošlosti. Pokušao je posle toga da u
partiji nasledi Miloševića, ali je bio poražen na kongresu SPS od
Ivice Dačića. Pokrenuo je nedeljnik Pečat, platformu za lansiranje
nacionalističko-socijalističkih iliti
socijalističko-nacionalističkih idejica, šta god da je to.
U međuvremenu je, bez da su se mirili, ispratio Miloševića u Hag.
,,SABLJA“ I VUČELA
Tokom akcije ,,Sablja“, posle ubistva Zorana Đinđića, u pritvoru je
proveo18 dana. U znak protesta, stupio je u štrajk glađu. Ispitivali
su ga, pričao je, o njegovim vezama sa pripadnicima JSO i članovima
Zemunskog klana, onima koji su naknadno pravosnažno osuđeni za
atentat na premijera Srbije.
Slobodan Milošević ga je pozvao telefonom četiri dana po izlasku iz
Centralnog zatvora.
,,Bio je potresen kao i ja“, svedoči Vučela.
Kao deo novog rukovodstva SPS-a, koje nije bilo po želji Miloševića,
prisustvovao je suđenju nekadašnjem predsedniku Srbije i SRJ u Hagu.
U julu 2003, NIN je doneo potresno svedočanstvo Vučelićeve posete
Ševeningenu.
,,Milorad Vučelić, potpredsednik Glavnog odbora Socijalističke
partije Srbije, vratio se iz Haga ranjene duše. U desetak minuta, na
tridesetak kvadrata pritvora u Ševeningenu, video je mnoge svoje
drugare i poznanike - Slobodana Miloševića, Momčila Krajišnika
(vraćao se sa rekreacije), Jovicu Stanišića, Frenka Simatovića,
Vojislava Šešelja, Veselina Šljivančanina... Sa mnogima se zagrlio,
poljubio, sa nekima pustio suzu“, piše novinar NIN-a.
,,Susreti sa Momom, Jovicom i Frenkijem bili su potresni, puni
emocija. Bilo je jasno da je taj Hag hapšenje naroda, hapšenje duše
naroda. Ti su ljudi nedužni“, svedočio je bivši direktor RTS-a u
intervjuu novinaru NIN-a Draganu Bujoševiću, budućem direktoru
RTS-a.
U intervjuu za Insajder 2005, Vladimir Beba Popović, bivši šef Biroa
za komunikacije u vladi Zorana Đinđića i bivši prijatelj ubijenog
premijera, javnost je šokirao pričom da je nekadašnji šef DB-a
Jovica Stanišić u jednom neformalnom razgovoru sa Đinđićem ,,otkrio
da je Milorad Vučelić ukrao novac“ ni manje ni više – od Državne
bezbednosti. Navodno, to je bio novac tajne službe, namenjen za
nabavku helikoptera i druge opreme; transferovan je preko računa
neke od Vučelićevih firmi i završio u Vučelinom džepu.
,,Mesec ili dva pošto je Zoran postao predsednik Vlade, Jovica mu je
na jednom od tih sastanaka rekao, ja sam bio isto prisutan, da bi
Zoran nešto morao da uradi po pitanju oduzimanja novca od Milorada
Vučelića, koji je pokrao nekih 40 miliona maraka od Državne
bezbednosti“, ispričao je Popović.
Iako je Tužilaštvo najavilo istragu, ceo slučaj završen je javnim
optužbama, tačnije Popovićevom prepričavanju Stanišićevih reči i
Vučelićevom negiranju. Vučelić, zanimljivo, nikad nije tužio
Popovića.
,,GROBARI I KLANOVI“
Kad su ga optužili za šverc duvana sa Stankom Subotićem Canetom i
Mihaljom Kertesom, Vučelić se hvalio da je Subotića upoznao preko
Mila Đukanovića, dodajući da su sve optužbe protiv njega odbačene.
Istraživački novinari TV B92 još su 2007. godine utvrdili da Vučelić
nikad nije ni bio obuhvaćen tužilačkom istragom, pa je samim tim
sudski epilog – nemoguć!
U beogradskoj čaršiji nije ostalo nezapaženo Vučelićevo ,,spontano“
prisustvo sahrani Aleksandra Stankovića, jednog od vođa navijača
Partizana, ubijenog kriminalca koga su povezivali sa čuvenim
,,kavačkim“ klanom.
,,On je navijač Partizana, mi nemamo personalne kartone navijača… Mi
nismo zavod za sprovođenje krivičnih sankcija“, pravdao se Vučelić.
Fudbaleri i košarkaši Partizana su na teren izašli u majicama sa
likom ubijenog Stankovića; spontano, tako je rečeno. Nekoliko dana
kasnije, posle dva neuspešna pokušaja, za predsednika Partizana
izabran je Milorad Vučelić: Skupštini su prisustvovala 33 od 65
delegata (jedan više za kvorum), među njima i navijači koji su
podržali Vučelića. Spontano. |
