|
Onoj, koja je bila unutrašnji svedok ekonomske krize u Jugoslaviji
80-ih godina 20. veka, partijskih i državnih pučeva, uz
„antibirokratsku revoluciju“ u Srbiji, te ratova 90-ih godina koji
su doveli do raspada Jugoslavije. Njegova knjiga predstavlja osvrt
na vreme, događaje i ljude (uz jedinstvene podatke o nekima od njih)
zasnovan na poverljivim dokumentima (neki su prvi put korišćeni).
Mareljeva knjiga nisu uobičajena lična sećanja.
Najčešće, to su pribeleženi razgovori koje je on vodio sa vodećim
političkim ljudima u Vojvodini (Jovan Žarko Veselinov, Stevan
Doronjski, Radovan Vlajković, Dušan Alimpić).
U središtu je položaj Autonomne Pokrajine Vojvodine posle 1945.
godine (republika, podela između Hrvatske i Srbije, autonomija u
okviru Republike Srbije). Konstantna napetost između Autonomne
pokrajine Vojvodine i Republike Srbije kulminirala je 1961/62.
godine, uoči donošenja Ustava 1963. (Miloš Minić je o tome napisao
članak).
Marelj pitanje autonomnosti Vojvodine analizira u okviru političkog
i ekonomskog sistema u Jugoslaviji, odnosno granica koje je
postavljala vladajuća ideologija (položaj poljoprivrede, proizvodnje
hrane), a zatim, s obzirom na promene u svetu (naučna revolucija,
razvoj tehnologije i informatike; globalizacija koju je nametnuo
univerzalni karakter kapitala).
Iako, dakle, nije klasična autobiografija, Mareljeva knjiga otkriva
jednu ličnu evoluciju kao deo generacijske evolucije.
Mareljevo detinjstvo obeležio je Drugi svetski rat. Pošto je pobegao
iz ustaškog zatvora u Sremskoj Mitrovici, Mareljev otac je proveo
rat u „sremskim šumama“. Posle rata, šira porodica od 15 članova sa
15 hektara zemlje bila je tretirana kao „kulačka“.
Teror nad seljacima (prinudna kolektivizacija, otkup), uticali su na
Mareljevu mladost. Studirao je ekonomiju u Beogradu, učestvovao na
radnim akcijama, ali nije pisao molbu za prijem u Savez komunista,
već je, na inicijativu drugih „upisan“. Radio je u fabrici „Mitros“,
a zatim u opštinskom rukovodstvu sindikata.
U vreme Pisma Predsednika SKJ i Izvršnog biroa Predsedništva SKJ, a
posle razgovora Tita sa društveno-političkim aktivom Srbije (oktobar
1972), na kome je srpsko partijsko rukovodstvo kritikovano zbog
„liberalističkih“ skretanja, Marelj se nalazio na dužnosti sekretara
Opštinskog komiteta SK u Sremskoj Mitrovici.
Smatrao je da je Titova kritika logična sa stanovišta karaktera
Partije i neprikosnovene Titove uloge u njoj. Na njegovu dalju
evoluciju uticali su brojni činioci: nova saznanja, iskustvo,
raskorak između ideologije i stvarnosti, koji se postepeno pretvarao
u nasije nad činjenicama.
U tom smislu je od odlučujućeg značenja bio prelazak Marelja na rad
u Pokrajinskom komitetu SK Vojvodine.
Od 1974. do 1982. godine koordiniao je rad na društveno-ekonomskom
razvoju Vojvodine, čije je relativno zaostajanje u socijalističkoj
Jugoslaviji bilo „javna tajna“.U tom svojstvu je, na inicijativu
Stevana Doronjskog, započeo rad na analizi relativnog zaostajanja
Vojvodine.
U radu na pomenutoj analizi Marelj je sarađivao sa profesorima
poljoprivrede i ekonomije (prof. Stevan Mezei i prof. Tihomir
Šuvakov). Na takvoj analizi za Republiku Srbiju radio je akademik
Kosta Mihailović, autor ekonomskog dela Memoranduma Srpske akademije
nauka i umetnosti (1986).
Analiza je bila tretirana kao državna tajna. Na vrlo uskom sastanku
političkih ljudi Vojvodine njeni su zaključci primljeni kao
subverzivni. Jovan Veselinov Žarko obratio se direktno Marelju:
„Boga ti, Žiko, nije valjda Jugoslavija bila nama maćeha kao stara
Kraljevina? A šta će na to reći drugi Tito?“ Bilo je odlučeno da se
za javnost pripremi redukovana varijanta analize. Ipak, Stevan
Doronjski je o njenom sadržaju obavestio Tita i ona je uticala na
strategiju razvoja Vojvodine.
Što se samog Marelja tiče, on je, kroz rad na analizi, učvrstio
stanovište koga se držao na mestu predsednika Izvršnog veća
Autonomne Pokrajine Vojvodine, zatim predsednika Skupštine (ostavku
je dao jer nije pristao da Skupština, pod pritiskom, ukine sama
autonomnost), i najzad – na mestu predsedavajućeg u delegaciji Veća
republika i pokrajina Savezne skupštine Jugoslavije.
„Posle toga saznanja (rada na analizi o zaostajanju Vojvodine L.P.)
ja sam“ kaže Marelj „do danas ostao dosledan u zalaganju da
Vojvodina mora imati i u okviru države Srbije suštinsku autonomiju i
to zagarantovanu Ustavom. Drugačije se ne može odbraniti od
zaostajanja.“
Osim dokumenata, poznatih i onih koji su mu ustupile porodice
političkih ljudi Vojvodine, Marelj je ostvario uvid i u knjige o
Vojvodini.
U prvom redu na: Ranko Končar i Dimitrije Boarov, Odbrana
autonomije, Stevan Doronjski; Dragan Gmizić, Zemlja, nafta i ljudi
(Marelj dodaje „i voda“); Dušan Perović, Letopis o Vlaovićima I-III;
Boško Krunić, Decenija zamora i raskola; Đorđe Stojšić, Osma
sednica.
Sa autorima svih ovih knjiga Marelj je u dijalogu. To je metodološki
veoma značajno. Bavljenje samo jednom stranom, koje preovlađuje u
srpskoj istoriografiji lišava stvarnu istoriju složenosti,
protivurečnosti i kontroverzi; približava je propagandi, a udaljuje
od objektivnosti.
Marelj je na nov način „pročitao“ i događaje kao što su Osma sednica
CK SK Srbije, odlazak Srba sa Kosova u Novi Sad, mitinzi u
Vojvodini, smena vojvođanskog rukovodstva, ukidanje autonomnosti
Vojvodine i odgovornost partijskog i državnog vrha u Jugoslaviji za
otvaranje puta velikosrpskom nacionalizmu, koji je sa istorijske
scene odneo i Jugoslaviju.
Marelj je na nov način „pročitao“ i događaje kao što su Osma sednica
CK SK Srbije, dolazak Srba sa Kosova u Novi Sad, mitinzi u
Vojvodini, smena vojvođanskog rukovodstva, ukidanje autonomnosti
Vojvodine i odgovornost partijskog i državnog vrha u Jugoslaviji za
otvaranje puta velikosrpskom nacionalizmu, koji je sa istorijske
scene odneo i Jugoslaviju.
Propaganda je učvršćivala shvatanje da se Jugoslavija nije rušila na
prepad, uz neviđenu manipulaciju masama i snažnu podršku represivnih
mehanizama. S jedne strane, Milošević je zagovarao vanustavne,
vanstatutarne i vaninstitucionalne postupke („Ustav piše narod, na
ulici“), uz istovremenu logistiku vojske i policije.
Osma sednica CK SKS je partijski puč kojim je dirigovao general
Nikola LJubičć, da bi se i u Savezu komunista Srbije obezbedio odnos
snaga u korist centralizacije i unitarizacije Srbije, a zatim
nametanja Jugoslaviji.
Odlučujuću ulogu odigralo je jugoslovensko partijsko i državno
rukovodstvo. Ponašalo se sa Srbijom kao sa nitroglicerinom na dlanu:
zadovoljiti njene apetite ukidanjem autonomija, da bi se sprečila
njena ekspanzija u Jugoslaviji. Zato Marelj napad na Vojvodinu
smatra početkom kraja Jugoslavije.
Ona nije srušena zato što su ideološka ograničenja (pre svega samog
Tita) sprečavala rešenja u procesu promene svojinskih odnosa (Zakon
o udruženom radu), već zato što je Srbija odbacivala, od početka,
njeno konfederalno uređenje koje je utemeljio Ustav iz 1974. Ovaj
Mareljev zaključak korespondira sa stanovištem savremenika raspada
države u ratovima 90-ih godina, ali i sa istorijskim procesom
razvoja bivših jugoslovenskih republika kao nacionalnih država
usmerenih ka Evropskoj uniji. |
