|
Povodom genocida i drugih zločina počinjenih nad bošnjačkom
zajednicom od strane snaga bosanskih Srba u Srebrenici i Bosni i
Hercegovini jula 1995. godine.
Gde je, od aprila 1992. nakon agresije i etničkog čišćenja
počinjenog od strane bosanskih Srba uz podršku vojnih i paravojnih
sanga iz Srbije prilikom preuzimanja kontrole nad okolnim
teritorijama došlo do masovnog priliva Bošnjaka koji su tražili
utočište u Srebrenici i njenoj okolini, koju je Savet bezbednosti
Ujedinjenih Nacija (SBUN) odredio za „bezbednu zonu“ u okviru
enklave Srebrenica Rezolucijom 819 16. aprila 1993. i stavio pod
zaštitu Mirovnih snaga Ujedinjenih Nacija (UNPROFOR);
Gde su snage UNPROFOR-a u Srebrenici koje su se sastojale od
holandskog bataljona, zajedno sa predstavnicima Visokog komesara za
izbeglice Ujedinjenih nacija, Međunarodnim komitetom Crvenog krsta i
humanitarnom medicinskom organizacijom Lekari bez granica, pomagale
u pružanju humanitarne pomoći raseljenom stanovništvu koje je
boravilo u uslovima masovne prenaseljenosti, bede i bolesti;
Gde je, početkom 1995, intenzivirana blokada enklave od strane snaga
bosanskih Srba uz podršku vojnih i paravojnih snaga iz Srbije,
uskrativši celom stanovništvu humanitarnu pomoć i onemogućivši dalju
komunikaciju i kontakte iz enklave, čime su smanjeni kapaciteti
holandskih mirovnih snaga da efikasno reaguju na situaciju koja se s
vremenom pogoršavala;
Gde su, od 6. jula 1995. snage bosanskih Srba počele da napadaju
baze UNPROFOR-a, preuzele kontrolu nad izolovanom enklavom, držale
zarobljene holandske vojnike kao taoce i, nakon okršaja sa lokalnim
odbrambenim snagama, preuzele kontrolu nad Srebrenicom 11. jula
1995.
Gde je približno trećina stanovništva Srebrenice u to vreme, među
kojima je bio i relativno mali broj vojnika, pokušala da prođe kroz
snage bosanskih Srba ka relativnoj sigurnosti na teritoriju pod
kontrolom bosanske vlade, ali su mnogi ubijeni od strane patrola i u
zasedama;
Gde je preostala populacija tražila zaštitu od holandskog bataljona
u njegovom sedištu u selu Potočari, severno od Srebrenice, ali mnogi
od ovih ljudi su naizgled nasumično hvatani od strane bosanskih Srba
i bivali prebijani, silovani ili pogubljeni;
Gde su snage bosanskih Srba deportovale žene, decu i starce
autobusima, ali zadržale preko 8.000 pretežno Bošnjaka muškaraca i
dečaka u sabirnim centrima u severoistočnoj Bosni i Hercegovini pod
njihovom kontrolom, i onda po kratkom postupku pogubili sve
zatočenike i zakopali ih u masovnim grobnicama;
Gde su snage bosanskih Srba, u nadi da će prikriti dokaze o masakru
u Srebrenici, naknadno izmestile leševe iz prvobitnih masovnih
gronica u mnoštvo sekundarnih i tercijarniih lokacija raštrkanih po
severoistočnoj Bosni i Hercegovini pod njihovom kontrolom;
Gde je masakr u Srebrenici bio među najgorim od mnoštva zverstava
koja su se dogodila u konfliktu u Bosni i Hercegovini od aprila
1992. do novembra 1995, tokom kojeg su politika agresije i etničkog
čišćenja vođena od strane bosanskih Srba uz direktnu podršku
Slobodana Miloševića i jugoslovenske vlade doveli do raseljavanja
više od 2.000.000 ljudi, više od 100.000 ubijenih i na desetine
hiljada silovanih, mučenih i zlostavljanih, uključujući tu i one u
koncentracionim logorima u oblasti Prijedora i nevine civile u
Sarajevu i drugim urbanim centrima koji su konstantno bili
podvrgnuti traumatičnom granatiranju i snajperskim napadima;
Gde su pored toga što su glavne žrtve u Srebrenici, pojedinci
bošnjačkog porekla činili veliku većinu žrtava tokom sukoba u Bosni
i Hercegovini kao takvoj, naročito među civilnim stanovništvom;
Gde Član 2. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida definiše
genocid kao „bilo koji od sledećih akata preduzetih sa ciljem da se
uništi, u potpunosti ili delimično, nacionalna, etnička, rasna ili
verska grupa kao takva: (a) ubijanje članova grupe; (b) uzrokovanje
ozbiljnih telesnih ili mentalnih povreda članovima grupe; (c)
namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima sračunatim na to da
dovedu do delimičnog ili potpunog fizičkog uništenja grupe; (d)
nametanje mera sa ciljem da se spreče rađanja unutar grupe; i (e)
prinudno prebacivanje dece iz te grupe u drugu grupu“;
Gde je, 25. maja 1993, Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija usvojio
rezoluciju 827 kojom je osnovan Međunarodni krivični tribunal za
bivšu Jugoslaviju (ICTY), sa sedištem u Hagu, u Holandiji, i kojom
je ICTY-u poverena odgovornost za istraživanje i krivično gonjenje
pojedinaca za koje se sumnja da su počinili ratne zločine, genocid,
zločine protiv čovečnosti i teška kršenja Ženevskih konvancija iz
1949. na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. Godine;
Gde su ICTY, zajedno sa sudovima u Bosni i Heregovini i Srbiji,
optužili i osudili više od 1.000 pojedinaca na najvišim i drugim
nivoima odgovornosti za gruba kršenja Ženevskih konvencija 1949,
kršenje zakona i običaja rata, zločine protiv čovečnosti, genocid i
saučešće u genocidu povezanim sa masakrom u Srebrenici;
Gde je ICTY oglasio Radovana Karadžića krivim za genocid, ratne
zločine i zločine protiv čovečnosti i Ratka Mladića krivim za ratne
zločine i zločine protiv čovečnosti i osudio obojcu na doživotne
zatvorske kazne;
Gde su i ICTY i Međunarodni sud pravde potvrdili u presudama da
postupci bosanskih Srba u Srebrenici jula 1995 predstavlaju genocid;
Gde Rezolucija Kongresa 199, usvojene 27 juna 2005, i Rezolucija
Kongresa 310, usvojena 8. jula 2015, izražavaju osećaj Kongresa da
agresija i etničko čišćenje počinjeno od strane bosanskih Srba uz
podršku vojnih i paravojnih snaga iz Srbije u Bosni i Hercegovini
ispunjavaju kriterijume kojima se definiše genocid, prema Konvenciji
o genocidu 1949;
Gde su Ujedinjene Nacije priznale svoj neuspeh da preduzmu mere i
donesu odluke koje su mogle odvratiti od napada na Srebrenicu i
sprečiti genocid koji se dogodio nakon toga;
Gde su neki viđeniji zvaničnici iz Srbije i zvaničnici bosanskih
Srba, uključujući tu i trenutnog srpskog člana tročlanog
Predsedništva Bosne i Hercegovine, Milorada Dodika, koji je lažno
etiketirao genocid u Srebrenici kao „isfabrikovani mit“ i „najveću
prevaru dvadesetog veka“, negirali da masakr počinjen u Srebrenici
predstavlja genocid ili su na drugi način pokušavali da
trivijalizuju razmere i značaj genocida;
Gde su neki viđeniji zvaničnici iz Srbije i zvaničnici bosanskih
Srba odbili ili odbijaju da priznaju da je masakr u Srebrenici
genocid, ili su nastojali da trivijalizuju razmere i značaj masakra
osporavanjem broja i identiteta žrtava Srebrenice, uz tvrdnje o
postojanju međunarodne antisrpske zavere, i osporavanjem definicija
iz Konvencije o genocidu UN;
Gde su su mnogi u Republici Srpskoj, entitetu bosanskih Srba u Bosni
i Hercegovini, i opštinama, institucijama i drugim ustanovama u njoj
odavali počast i glorifikovali ratne zločince sa namerom da prekroje
istoriju svojih prestupa i uveli školske programe koji uče đake laži
o Srebrenici ili je prećutkuju;
Gde su neke nevladine organizacije u Srbiji posvećene ljudskim
pravima i pravdi bile od ključnog značaja za dokumentovanje
zverstava koja su se dogodila tokom sukoba u Bosni i Hercegovini,
kao i njihovih počinilaca, i neumorno radile na ohrabrivanju srpskih
zvaničnika i javnosti da prihvate činjenicu da su srpske snage
počinile zločine tokom tog konflikta, da podrže borbu za pravdu
povodom tih zločina;
Gde grupa zemalja, među kojima su i SAD, koja je vojno intervenisala
kako bi sprečila dalju agresiju i etničko čišćenje i podstakla
pregovore o Opštem okvirnom mirovnom sporazumu u Bosni i Hercegovini
(pokrenutih u Dejtonu, u Ohaju, 21. novembra 1995. i potpisanom u
Parizu 14. decembra 1995.) i dalje nastavlja da pruža osoblje i
resurse za obezbeđivanje potpune implementacije sporazuma i dovedu
do pomirenja među svim građanima Bosne i Hercegovine;
Gde kancelarija Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu i dalje
nastavlja sa svojim radom kroz multinacionalni Savet za
implementaciju mira, ali sa manje osoblja i sa manjim finansijskim
sredstvima i, u svojim redovnim šestomesečnim izveštajima SB UN, i
njegovom suzdržavanju u više navrata da primeni u potpunosti svoja
ovlašćenja; i
Gde su SAD osnovale Odbor za sprečavanje zločina, među-agencijski
odbor koji je izučavao lekcije Srebrenice i objavio obaveštene
smernice o tome kako sprečiti da se ne dogode slični incidenti u
budućnosti i, u Kongresu, usvojile Zakon o sprečavanju zločina i
genocida Elie Wiesel-a, po kojem vlada SAD daje izveštaj Kongresu o
svom napretku u takvim preventivnim merama: Sada, stoga, neka bude
odlučeno da
Predstavnički dom Kongresa SAD
(1) osuđuje genocid počinjen od strane srpskih snaga u Bosni i
Hercegovini od 1992 do 1995;
(2) osuđuje izjave, postupke i politike koje negiraju ili dovode u
pitanje da li masakr počinjen u Srebrenici predstavlja genocid i
koje vređaju žrtve ili njihove porodice, i konstatuje da se cele
etničke grupe ili zajednice ne mogu smatrati odgovornim za zločine
počinjene od strane pripadnika njihovih oružanih snaga;
(3) poziva Savet za implementaciju mira da ponovo u potpunosti
finansira kancelariju Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, i
ohrabruje Visokog predstavnika da se koristi svim svojim
ovlašćenjima kako bi se postarao da se Opšti okvirni mirovni
sporazum u potpunosti primenjuje i da uputi poziv za okončanje
istorijskog revizionizma, naročito kada je u pitanju genocid u
Srebrenici;
(4) poziva SAD da nastavi i reafirmiše svoju politiku kojom podržava
suverenitet, pravni kontinuitet, jedinstvo i teritorijalni
integritet Bosne i Hercegovine u okviru njenih međunarodno priznatih
granica;
(5) potvrđuje svoju snažnu podršku narodu Bosne i Hercegovine i
njegovim nastojanjima za veću demokratiju, ekonomski prosperitet i
uspeh u evroatlanskim i evropskim integracijama;
(6) poziva narod Bosne i Hercegovine, njegove izabrane predstavnike
i međunarodnu zajednicu da posvete dodatnu pažnju poštovanju
ljudskih prava i osnovnih sloboda pojedinca, koje ne bi trebalo
kompromitovati bilo kakvim kolektivnim zaštitama ili privilegijama
grupe, zasnovane na etnicitetu ili bilo koji drugi način;
(7) poziva SAD da promovišu mir i stabilnost u jugoistočnoj Evropi
kao takvoj, i pravo svih ljudi koji žive u regionu, bez obzira na
njihovu nacionalnu, rasnu, etničku ili versku pripadnost, da se
vrate svojim kućama i da uživaju u blagodetima demokratskih
institucija, vladavine prava i ekonomskog napretka, kao i da saznaju
sudbinu svoje nestale rodbine i prijatelja;
(8) uvažava pomoć pruženu od strane Međunarodne komisije za nestala
lica u Bosni i Hercegovini i njenih relevantnih institucija u
evidentiranju skoro 90% onih koji su prijavljeni kao nestali nakon
masakra u Srebrenici i približno 75% onih koji su prijavljeni kao
nestali tokom celog konflikta u Bosni i Hercegovini;
(9) pozdravlja završavanje rada Međunarodnog krivičnog tribunala za
bivšu Jugoslaviju, uključujući tu osuđivanje i kažnjavanje Radovana
Karadžića, Ratka Mladića i 88 drugih osoba osuđenih zbog krivičnih
dela među kojima su ratni zločini, zločini protiv čovečnosti,
genocid, gruba kršenja Ženevskih konvencija 1949. i povezani
prestupi, kao sudskog procesa koji pomogao jačanju mira i podsticao
pomirenje među državama u regionu i njihovih građana;
(10) ostaje zabrinut zbog etničkih tenzija koje potpiruju politički
lideri i ekstremnih nacionalističkih sentimenata koji mogu da
otežaju oporavak i pomirenje u Bosni i Heregovini, i čak podstaknu
novo nasilje sa potencijalno smrtonosnim posledicama;
(11) poziva sve političke lidere u Bosni i Hercegovini da prestanu
sa korišćenjem svađalačke retorike za podsticanje etničkih tenzija u
ime ostvarivanja krtatkovide političke dobiti;
(12) poziva sve političke lidere da iskažu hrabrost zalaganjem za
toleranciju, empatiju i uzajamno poštovanje u cilju ostvarivanja
trajnog pomirenja, mira i prosperiteta za sav narod Bosne i
Hercegovine; i
(13) odaje počast 8.372 osobi ubijenoj ili pogubljenoj u Srebrenici
u Bosni i Hercegovini u julu 1995, kao i svim pojedincima koji su
pretrpeli bol i patnju ili koji su bili ubijeni u Bosni i
Hercegovini od 1992 do 1995, kao i stranim državljanima, među kojima
su i građani SAD, i onim pojedincima u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini i drugim zemljama u regionu koji su rizikovali svoje
živote ili su stradali zbog svojeg zalaganja za ljudska prava,
osnovne slobode i etničkog identiteta bez diskriminisanja. |
