|
Preinačenje muzeja Svete Sofije u džamiju izaziva brojne
kontraverzne reakcije. U osudama ovdašnje kulturne i stručne
javnosti kao i običnih građana može se čuti da je to
anticivilizacijski čin. Iz verskih krugova Rusije, da je to
,,neprihvatljivo’’ i da ,,se ne možemo vratiti u srednji vek.’’
Pojedini islamski učenjaci objašnjavaju opravdanost čina u skladu sa
islamskim pravom: kako je Vizantija pala u ratu, islamski zakon
dozvoljava konverziju crkve u džamiju. Uz to podsećaju da je sultan
Fatih kupio objekat crkve sa okolnim prostorom. Nedozvoljeno je
pretvarati crkve u džamije u slučaju dobrovoljne predaje u kom
slučaju hrišćansko stanovništvo potpada pod kategoriju zimija i biva
štićeno od islamske države. Turski vrhovni sud je presudio da je
Kemal Ataturk nezakonito preinačio džamiju u muzej koja je bila
privatno vlasništvo. Zvanična Rusija je rekla da je to unutarnja
stvar turske države i da je dobro što turisti neće plaćati ulaznice.
Taip Erdogan je rekao da će umetnički artefakti crkve biti sačuvani
u svom izvornom obliku.
Jedan iskaz katoličkog duhovnika iz Jerusalima zanimljiv je po sebi.
Manuel Muselem, predsednik jerusalimskog odbora za pravdu i mir,
kaže: ,,Shvatite da je predsednik Redžep Taip Erdogan povećao
dostojanstvo i čast naše crkve Aja Sofije. Erdogan je Aja Sofiju iz
muzeja, u kojem je bila pod nogama svakoga, pretvorio u džamiju,
koja će se voljeti i poštovati i u kojoj će se spominjati i veličati
Božije ime. Dok god muslimani poštuju moju crkvu, poštuju i mene.
Istorija i sudbina željeli su da se ova velika crkva sa svojim
narodom vrati islamu''. On podseća kako su u Španiji i u arapskom
svetu brojne crkve pretvorene u džamije, ali isto tako i brojne
džamije u crkve. ,,U Aja Sofiji se nekad čitala Biblija, od sada će
se čitati Kur'an. Stoga, nemojte ih sprečavati da klanjaju u našim
crkvama. Oni su naš narod, kao što smo i mi njihov. Mi smo njihovi
kost i meso, kao i oni naši. Svaki kršćanin mora štititi muslimana,
kao što i musliman Arap treba štititi kršćanina'', poručuje ovaj
katolički svećenik.
Sa stanovišta sekularista i ateista, ovo bi bio retrogradni potez,
srednjovekovnog vraćanja u skute religioznosti, pa čak i
skrnavljenja izvornosti duha jedne građevine namenjene drugačijem
verskom svetonazoru. Sa stanovišta pravoslavnih crkvenih krugova,
uzurpacija najvrednijeg pravoslavnog vaseljenskog hrama. Sa
stanovišta ortodoksnih muslimana, šerijatom potvrđeno pravo i
istorijska tekovina. Sa stanovišta turskog prava, povratak
neprikosnovenom pravu svojine i istorijskog zaveštanja jednog
osmanskog vladara. Za naučnike, pitanje kako najbolje sačuvati ovaj
izuzetno vredni istorijski dokument. Za Erdogana, realizovani san iz
mladosti, za Grke, ponovljena istorijska trauma i večita aspiracija
vraćanja džamije u crkvu i obnovu ,,drugog Rima’’.
Po čemu je onda ovo anticivilizacijski, odnosno barbarski čin? Ili
da li je u pitanju isključivo politički čin?
Izvorno, barbari su bili svi oni koji nisu bili Grci ili kasnije
Rimljani. Kad su evropska barbarska plemena pokrštena postali su
civilizovani narodi Evrope. Za njih su muslimani ostali barbari, a
pojam za to bili su Turci. Za muslimane oni su bili narod knjige,
kršćani, koje islam priznaje kao religiju i kulturu. Kao što je Rim
primio kulturu i civilizaciju od Grka, u srednjem veku, krišćanska
Evropa je prima od islama. Ali ne menja svoju percepciju. Govoriti o
ovom činu kao o varvarskom, znači Erdogana i njegov režim ali i
tursku državu nazvati varvarima. Nekulturnim, rušilačkim elementom
koji ugrožava cicvilizacijske tekovine savremenog sveta. Ne vredi se
zadržavati na ovom aspektu viđenja iz prostog razloga što je
osmansko nasleđe gotovo iz temelja izbrisano iz ovih sada
pravoslavnih zemalja. Kultura je uvek značila nešto suprotno
rušilaštvu. Ali zanimljiviji i rečitiji je politički aspekt ovih
dešavanja. Grčki premijer Kirijakos Micotakis, zvanično je zatražio
od Evropskog saveta oštre sankcije protiv Turske. Potez Turske se
posmatra u svetlu provokacije i izazova zarad Erdoganove lične
politike i unutrašnjih potreba. Iz crkvenih krugova se ističe da je
,,Sveta Sofija sveti simbol miliona pravoslavaca, svetograđani
kovčeg za Grke, ponos hrišćanstva, sastavni deo naše civilizacije i
da su Zapad i Istok, ćuteći o njenom pretvaranju u džamiju, zbog
sopstvenih interesa, još jednom izdali pravoslavlje’’. Čuju se i
ocene o vrsti kulturnog džihada i uvredi protiv hrišćanstva i islama
dok mitropolit fanarski iz Carigrada poziva na čitanje Akatista
Presvetoj Bogorodici, da bi zaštitili Svetu Sofiju od velikih
opasnosti kao nekad kad je neprijatelj opsedao zidine Carigrada.
Ali stvari imaju svoju genezu koja počinje sa otvaranjem ,,istočnog
pitanja’’. Od polovine XIX veka prave se programi oko raspadanja
Osmanskog carstva. Načertanije je rezolutno: ,,Ili će carstvo biti
razdeljeno, ili nanovo sazidano od svojih hristijanskih žitelja’’.
Za Rusiju je ,,uzeti Carigrad najmiliji plan od Petra Velikog’’.
Francuska i Engleska nastoje ,,da se tursko carstvo u jednu novu
nezavisnu hristijansku državu promeni’’. Ni Srbija ne stoji
skrštenih ruku ,,Srbija mora nastojavati da od zdanija turske države
samo kamen po kamen otcepljuje i prima kako bi od ovog dobrog
materijala na starom i dobrom temelju starog carstva srpskog, opet
veliku novu srpsku državu sagraditi i podignuti mogla’’. Nastavak se
mogao pratiti kroz balkanske ratove, a potom i Prvi svetski rat da
bi se kroz Oslobodilački rat Turske protiv Grčke poduprte Engleskom,
Francuskom i Italijom, došlo do aktuelnog stanja u kojem pitanje
statusa Aja Sofije ostaje pre svega, u osnovi političko pitanje. Šta
je onda Ataturkova sekularna Turska ako ne moderna ,,hristijanska
država’’, nastala na sekularnim osnovama u tim istorijskim
okolnostima. Za tri godine taj državni koncept zaokružiće ceo jedan
vek tokom kojeg se ,,bolesnik sa Bosfora’’ oporavio i digao sa svoje
samrtničke postelje. Ako je sad već jasno da je Ataturk bio ličnost
za jedan državni projekat koji se trebao realizovati, da li je
Erdogan, takođe za neki drugi koji je u procesu realizacije? Ako je
to francuski koncept Evrope koja bi obuhvatila sve balkanske države,
Tursku i arapski svet, znači mediteranski basen, onda postaje
jasnije kakva je uloga Turske i kako bi morala izgledati. |
