|
Edin Omerčić: Prošlo je, evo gotovo mjesec dana od objavljivanja
KROKODILove Deklaracije – Odbranimo historiju. Kakve su reakcije
struke? Kako je Deklaracija primljena u javnosti? U Hrvatskoj je
rasprava nastavljena i među samim potpisnicima Deklaracije, a bilo
je i napada desnice! No, to je bilo očekivano?
Milivoj Bešlin: Deklaracija o odbrani istorije je važan korak u
dolaženju do samosvesti struke, kritičke istoriografije; važna je
zbog promišljanja problema i izazova sa kojima se ona suočava, ali i
metoda za njihovo rešavanje i prevazilaženje. Utoliko je Deklaracija
jedan istorijski dokument, u budućnosti će biti važan izvor o načinu
na koji je jedna ad hoc grupa istoričara iz regiona pokušala da
promišlja svoju profesiju, detektuje probleme svoje nauke, da ponudi
puteve za njihovo rešavanje, da jasno ukaže kako ona vidi naučnu
disciplinu i njene ključne karakteristike, ali i da pošalje vrlo
jasnu poruku da ne pristaje na dominantne društvene i ideološke
matrice koje ugrožavaju slobodu akademskih istraživanja i
samostalnost kritičke istoriografije kao autonomne naučne oblasti.
Utoliko je ova Deklaracija ispunila svrhu.
Konkretno, kada je reč o reakciji struke, u Srbiji je potpuna
ignorancija, što je važan podatak, jer je i odsustvo reakcije –
reakcija. Pretpostavljao sam da će slediti napadi ili ignorisanje.
Ipak, kritička struja u savremenoj srpskoj istoriografiji, koja je
kritična ne samo u smislu istoriografskog metoda, već i kada je reč
o analizi društvene zbilje, zaista je u Srbiji manjinska,
subverzivna i prokažena, tako da smo već na margini i kada bi se
bavili našom Deklaracijom dali bi nam na značaju koji je efemeran.
Evo ide leto, slede sve naše tužne godišnjice i da se još jednom
setimo svih zloupotreba istorije, revizionizma i brutalnih
falsifikata i zbog čega je ova Deklaracija bila potrebna.
E.O.: Kroz reakcije se ipak nazire nada da se struka može odbraniti,
ali je i vidljivo da će se napadi na struku nastaviti. Kako
komentirate reakcije javnosti i struke? Bosna i Hercegovina šuti i
njeno društvo nastavlja da se raslojava, tektonički se i dalje
cijepa po nekim starim rasjedima, a stvaraju se i nove oštre
podjele. Kakve su reakcije u Srbiji i Vojvodini?
M.B.: Što se tiče javnih reakcija i rezonance u društvenim
zajednicama na koje se ona referira, tu je situacija različita.
Najviše je reakcija u Hrvatskoj i to nam govori da je ipak
intelektualna i javna debata, kultura dijaloga najrazvijenija u
Hrvatskoj. Ali nam to govori i da je ljuta desničarska opozicija
ovakvom poimanju istorijske nauke najspremnija na bitku. U Srbiji
reakcija gotovo da nije bilo. Jedan krajnje prizeman lični napad na
autore Deklaracije od strane opskurnog ultradesničarskog
politikologa i sociologa na proruskom propagandnom portalu i ništa
drugo od onoga što sam video. Mislim da su naša društva, pre svega
srpsko, bosanskohercegovačko i crnogorsko zauzeta brojnim drugim
problemima, nestabilnostima, izlivima nasilja i nesigurnosti, da
nemaju taj “luksuz” da se bave manje-više sofisticiranim
intelektualnim raspavama.
E.O.: U međuvremenu smo imali predizborne skupove, pa zatim i izbore
u Srbiji. Isto tako i u Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini su izbori
odgođeni zbog pandemije. Imali smo i maleni rat prijetnjama
zatvaranjem granicama, ponovnim uvođenjem represivnih mjera… a onda
je Beograd eksplodirao. No, posmatrajući beogradske proteste iz
pozicije ‘’Tete razapete’’ sa sarajevske Skenderije, čini se da
nasilje nije izbilo zbog nevolja s covid-19, već zbog toga što je
Srbija izgubila ratove 90-ih?
M.B.: Ako bih hteo da budem ironičan, rekao bih da se nasilje vraća
kući, posle tri decenije. Na naplatu dolaze agresivni ratovi protiv
suseda, porazi, frustracije, ekonomski slom koji takođe nije
objašnjiv bez povratka na rat kao najskuplji poduhvat svake države.
Ako bismo tražili jedinstveni okvir i katalizator za najnoviju
eksploziju nezadovoljstva i nasilja u Srbiji, onda je to nesumnjivo
ličnost predsednika države Aleksandra Vučića. Svojim potezima,
metodama, javnim istupima, naposletku i efektima na društvo njegove
vlasti – on je pravi inspirator, iako ne u formalnom smislu, ovih
demonstracija. Zbog toga su ideološke rasprave među protestantima
gurnute u drugi plan i ljude ujedinjuje odnos prema Vučiću lično. To
naravno nije dobro i to je najkraći put u banalizaciju protesta i
slom, ali činjenica je da je sam Vučić do krajnjih granica
polarizovao srpsko društvo upravo na pitanju svoje ličnosti. To je u
skladu sa autoritarnim i populističkim karakteristikama njegove
vlasti, ali to je kratkovido i loše i za društvo, a pokazaće se i za
njega lično.
E.O.: Kada bi Vaš profesionalni angažman saželi na ključne riječi,
one bi bile: liberali, modernizacija, 70-e godine, revizionizam.
Kuda danas ide Srbija? Na koji je način promjenjen (mijenjan) odnos
Srbije prema Bosni i Hercegovini od kraja 60-ih do danas? Postoji li
on uopšte? Ili se tu zapravo radi o odnesu prema Republici Srpskoj?
Koliko, zapravo suštinsko nepoznavanje Bosne može biti opasno po
Srbiju?
M.B.: Savremeni odnos Srbije prema BiH nije moguće posmatrati izvan
političkog diskursa vladajuće nacionalističke ideologije, a to je
odbacivanje postojanja države BiH, njeno proglašavanje za nemoguću,
nefunkcionalnu, veštačku, privremenu, fiktivnu itd. Ako bih
parafrazirao Andrića, rekao bih da je odnos dominantne srpske
intelektualne i političke elite prema BiH: Bosna – zemlja koje nema.
Naravno, paralelno sa tim ide narativ o proglašenju entiteta za
državu i etničko fokusiranje isključivo na onaj deo države BiH koji
se vidi kao sastavnica zamišljene, imaginarne, dakle, velike Srbije.
I tu nema suštinske razlike između vlasti i opozicije, između
provladinih i opozicionih medija. Tek retki pojedinci izlaze iz ovog
nesrećnog okvira koji je čvrsto postavila ideologija velikosrpstva.
E.O.: Doktorirali ste na temi vezanoj za djelatnost liberala, bavili
ste se Markom Nikezićem. Kakav je bio njihov stav prema pitanju
odnosa Srba prema Bosni i Hercegovini?
M.B.: Kada je reč o prošlosti, vi ste u pravu, bavio sam se i
odnosom srpskih liberala prema Bosni i Hercegovini. Oni su verovali
da srpski narod nalazi vlastiti identitet i punu afirmaciju kako u
Jugoslaviji i Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj,
republikama u kojima Srbi žive ravnopravno sa drugim narodima.
Upravo zbog toga bi bilo kakva pretenzija Republike Srbije za
staranjem o Srbima izvan Srbije bio „čist nacionalizam“, poručivao
je često Marko Nikezić. On je u Sarajevu rekao da je BiH federalna
država u kojoj zajedno žive Hrvati, Srbi i Muslimani, „ne odričući
se svog nacionalnog identiteta i kulture, već naprotiv, potvrđujući
ih u punoj slobodi“, što je „osnov jedinstva i stabilnosti Bosne i
Hercegovine“. Pozivajući na borbu protiv „nacionalističkih
koncepcija i ponašanja“ svako unutar svog naroda, Marko Nikezić je
posebno neprihvatljivim smatrao pokušaje uplitanja ili tutorstva nad
bosanskim Srbima i Hrvatima od strane Beograda i Zagreba. Srpski
liberali su Republiku Srbiju u svojim ustavnim granicama doživljavli
kao konačan, a ne privremen okvir, koji će biti prvom prilikom
zamenjen novim granicama između jugoslovenskih republika. Umesto
imperijalnih težnji i intencije za patronatom nad Srbima izvan
Srbije oni su nudili novu paradigmu, verujući da „Srbija treba
dublje da porine sama u sebe, da se zabavi sopstvenim razvojem, da
na tome mobiliše svoje narasle snage… da se oslobađa pijemontske
uloge…“ I kako je govorila Latinka Perović, odbacujući
nacionalističke koncepcije, Srbi van Srbije su slobodni i
ravnopravni građani, a ne „porobljeni delovi srpskog naroda“. Danas
nemate političke opcije u Srbiji koje bi ovako nešto rekle, već je
na delu zloupotreba Srba u regionu u cilju destabilizacije susednih
država ili kako je govorio pisac i novinar Boro Krivokapić,
tretiranje Srba u regionu kao „sudetskih Srba“. Tako je od bosanski,
crnogorskih, hrvatskih, kosovskih, do makedonskih Srba.
E.O.: Naravno, u predhodnom pitanju aludiram i na već naporan,
monoton i uvijek (na kraju) tragičnu binarnu spregu odnosa
Hrvati-Srbi, Hrvatska-Srbija prema kojem ne funkcioniraju samo i
jedino političke klase u ove dvije države, već na taj način
funkcioniraju i historičari. Zapravo rijetki su oni koji, baveći se
pojedinim problemima uspjevaju nadići navedeni okvir. Kako
komentirate ovu vrstu problema?
M.B.: Pokušaji da se čitava regionalna dinamika svede na
srpsko-hrvatske odnose je vrlo očit refleks nacionalističkih
politika i mini imperijalizama u Srbiji i Hrvatskoj. Moram da kažem
da sam uvek bežao od te srpsko-hrvatske osovine ili dihotomije u
tumačenju regionalnih odnosa, jer mi je odavno jasno šta to znači.
To su nacionalističke formule: uvek neki sporazum Beograda i
Zagreba, zovite ga “Pašić – Radić”, “Cvetković – Maček” ili
“Milošević – Tuđman”, ali će uvek biti na račun BiH. Odbacujući te
formule, kao što znate, često boravim i sarađujem sa kolegama i u
BiH, Crnoj Gori, mimo Zagreba, Beograda ili Novog Sada. Žao mi je
što nisam više prisutan u Skoplju ili Ljubljani, ali očito jezička
barijera čini svoje.
E.O.: Kako da komentiramo prešućivanje genocida u Srebrenici? Danas
se obilježava 25. godina od genocida u Srebrenici i ulaska
Mladićevih trupa u slobodnu zonu. Koliko Srbiju boli briga za
Srebrenicom? Koliko se Srbija udaljila od onog otvorenog pisma
‘’Poštedite barem Dubrovnik’’ iz 1991. godine?
M.B.: Pre dvadeset i pet godina, nakon pada Srebrenice, zone pod
zaštitom UN, izvršen je masakr nad više od 8.000 muškaraca, dečaka i
staraca zbog toga što su bili bošnjačke nacionalnosti. Bio je to
vrhunac politike zločina koji je primenjen u ratu u BiH, događaj
koji će i Haški tribunal i stalni Međunarodni krivični sud
okarakterisati kao genocid – izvan svake razumne sumnje! Ipak,
srebrenički genocid nije izolovan događaj ili incident tokom rata u
BiH. Zauzimanje Srebrenice i masakr tako širokih razmera bio je
tragični kontinuitet i nastavak nacionalističkog ratnog pohoda
bosanskih Srba, vojno i materijalno potpomognutih Miloševićevom
Srbijom, sa ciljem ovladavanja teritorijom istočne Bosne i Podrinja
i progona gotovo celokupnog nesrpskog stanovništva koji je izvršen
tokom rata 1992–1995. Taj kontinuitet možemo da vučemo i do
dešavanja u Drugom svetskom ratu.
U današnjoj Srbiji, osuđenoj presudom Međunarodnog suda pravde zbog
nesprečavanja i nekažnjavanja genocida, umesto u ratu počinjenih
masovnih zločina, za dominantne tokove intelektualne i političke
elite, predmet osude i moralne diskreditacije su međunarodne
institucije koje ne daju da se počinjeni genocid relativizuje ili
negira. Navedeni trend je posebno postao izražen posle dolaska
preimenovanih radikala na vlast i doživeo svoj vrhunac 2015. u vreme
spora oko britanske rezolucije u UN.
Osporavanje sudskih presuda o genocidu u Srebrenici i čitav bestidni
napor u vezi sa negiranjem, neraskidivo je povezan sa pokušajima
prikrivanja temelja na kojima je stvorena „najvrednija ratna
tekovina“, kako je manji bosanskohercegovački entitet determinisao
Dobrica Ćosić. Uvek sam se pitao odakle pervertirano uverenje da se
negiranjem ili prikrivanjem zločina skida moralna odgovornost, kada
je oslobađanje od stigme za počinjena nedela moguće samo
individualizacijom krivice i nedvosmislenim diskontinuitetom sa
ideologijom i politikom koje su vodile u zločin. Nema genocidnih
naroda, ali ima zločinačkih politika i ideologija. Jednu od takvih
se pokušava sačuvati bestidnim istorijskim revizionizmom i
negacionizmom kada je reč o srebreničkom genocidu. |
