|
Da je u javnom prostoru u Srbiji uništeno mišljenje, vidi se na
primeru hajke koja se vodi protiv profesorke Dubravke Stojanović,
zbog njenog intervjua portalu Nova.rs u kome je komentarisala
promenu naziva beogradskih ulica i dovodila u pitanje motive i
ciljeve gradskih vlasti. Usledila je lavina napada, potpisivale se
peticije, išlo se čak do toga da se tvrdi da je u pitanju negiranje
genocida. Davanje imena Blagoja Jovovića jednoj od ulica, navodnog
atentatora na Anta Pavelića, je ono što je poteglo celu raspravu.
Čak na onom najprizemnijem nivou, gde ćemo nečiji postupak
ocenjivati po ishodima, dodeljivanje ulice Jovoviću je upitno. To da
neko puca na starca od 68 godina, već ozbiljno obolelog, i ovaj umre
2 godine posle toga, i posle toga ga nazovu čovekom koji je „ubio“!
Anta Pavelića, jednog od najvećih zločinaca 20-og veka, je maltene
farsično. To je na neki način i slika i prilika ravnogorskog rata
protiv fašizma - mlitavo, nesposobno, okasnelo. Marko Vešović je
bolje od mene o tome jednom prilikom pisao, “ratovali su četnici
protiv Nemaca, ali u futuru”, te vidite njihove pesme “spremte se
spremte” i “silna će borba da bude”. Da ne pominjem da je Jovović
iako počeo kao partizan većinu rata proveo u jedinici Baja Stanišića
koja je ušla u otvorenu kolaboraciju sa italijanskom fašističkom
silom, i to onim istim Italijanima najodgovornijima za to što su
takav pokret poput ustaškog i takva marginalna ličnost kao što je
bio Pavelić uopšte uspeli da uzmu vlast.
Međutim, dublja kontroverza je ovde u pitanju. A tiče se kulture
sećanja i promovisanja određenog kulturnog obrazca. Ako je zaista
nekome stalo do pravde pa i do osvete u neku ruku, svi oni koji su
graknuli na kritiku profesorke Stojanović nemo su ćutali, pa i
likovali kada su nestajala imena sa ulica i bulevara ljudi koji su
čitav rat proveli bijući bitku protiv fašizma i ustaštva. Naš
vizuelni pejzaž su napustili bulevari AVNOJA, maršala Tita, ulice
Peka Dapčevića, Koče Popovića, Ranka Končara, Marka Oreškovića,
Stjepana Filipovića, Filipa Kljajića. Da li nam je zaista stalo da
se sećamo i komemorišemo one koji su kada je to bilo najvažnije, za
vreme trajanja rata, pucali na ono što je predstavljao Ante Pavelić,
i koji su posle rata smogli snage da izvedu to zlo pred sud?
Pogledajmo samo bilans, Slavko Kvaternik osuđen i pogubljen u
Zagrebu 1947, Nikola Mandić osuđen i pogubljen, Mile Budak osuđen i
obešen, Julije Makanec osuđen i pogubljen, Antun Najžer osuđen i
streljan, Miroslav Filipović osuđen i pogubljen. Ljubo Miloš i Ante
Vrban komandanti logora Jasenovca i Stara Gradiška, namamljeni u
zemlju nakon rata, pohvatani, osuđeni i obešeni. Ko od ustaške elite
nije umakao ili je pogubljen ili se nastavilo tragati za njim u
inostranstvu. Andrija Artuković je izručen i osuđen posle 40 godina,
a Maks Luburić ubijen u uspešnoj akciju UDBE, i tako dalje, spisak
je podugačak. I upravo tu se vrši jedna selekcija sećanja, namerno
zaboravljanje svega što je ličilo na zajedničku borbu, u ime ideje
večite svađe. Iako u Srbiji imamo poneki preostali naziv škole uzeto
iz motiva NOB-a kao svedočantsvo neke davne epohe, u te ustanove idu
deca koja ne znaju zašto im se škola zove tako kako se zove. Kada
nastavni materijal koji prevlađuje u udžbenicima direktno osporava
zasluge onih po kojima se te škole i dalje nekakvim čudom ili pre
birokratskom lenjošću i dalje zovu. Primera radi ako je sve što je
Milan Nedić radio to što je želeo da udomi izbeglice iz NDH, ako je
sve što su ravnogorci radili to da su želeli da sačuvaju narod od
nepotrebne pogibelji, kako se tvrdi u udžbeničkom narativu, ko su
onda ti partizani čije ime i danas nose neke škole koji su sve vreme
rata na ovom prostoru proveli ratujući protiv četiri okupatorske
vojske i protiv desetak njihovih političkih i vojnih saveznika
između ostalih i Nedića i Mihailovića, u ime nekakvog antifašizma i
jednakosti svega što nosi ime čovečje? Suludi avanturisti? Strani
faktor? Izrodi? Zaključci, iako nismo daleko od toga da ih
revizionisti otvoreno i blatantno ubace u nastavne jedinice, sami se
nameću.
Dakle šta se želelo i šta se brani promenom imena ulice? Izgleda da
se brani ideja, da je Srbin pucao na Hrvata iz pravedničke osvete, i
to iz vizure srpskih nacionalista na idealnog Hrvata, večitog
zlotvora, Pavelića kao hipostaze „genocidnog naroda“, takođe i ideja
da neke vrste zadovoljenja pravde i pa čak i osvete, u nekoj meri
koliko je ovom smislu uopšte moguće dobiti nekakvo zadovoljenje,
nikada nije ni bilo. I da nikada neće i biti. Jer mi imamo “krv
neizmirenu” i “moramo pokusati svoju porciju krvi“ kako je govorio
Rajko Petrov Nogo. Imamo zauvek legitimisano pravo na osvetu. Svesno
se teži da se zaboravi da su pre samoproklamovanog Jovovićevog dela
neki hrabri ljudi, među kojima je bilo i Hrvata i Srba stavili sve
na kocku da bi zatrli tu zločinačku ideologiju. “Ne vrijedi živeti
na ovom svijetu dok ima ljudi koji rade takva nečovještva. Nema
druge : ili mi – ili oni…” pisao je Milovan Đilas je nakon što je
svedočio šta se desilo na Urijama u leto 1942. Ti isti ljudi su se 4
godine neprestano tukli sa Pavelićevim pristašama, sudili im i
presuđivali i gonili ih po svetu ne dajući im mira decenijama nakon
završetka rata. Samo ako zanemarimo aktivnosti sudova posle rata,
ratno pregalaštvo partizanskog pokreta, akt Blagoja Jovovića može
imati značenje. Samo tako nasilje u ratovima 90-ih ima opravdanje i
samo tako i dalje možemo držati društva regiona u stanju zamrznutog
konflikta.
U jednom širem smislu ovde imamo namerno teranje na zaborav, kojim
se želi reducirati čitavo jugoslovensko iskustvo u kome je srpsko
društvo provelo skoro čitav dvadeseti vek na zločin i grešku. Samim
tim činom ti isti čuvari prošlosti koji malo malo pa lamentiraju nad
dekadentnom omladinom koja olako zaboravlja svoje pretke, žele na
svaki način da ospore emancipatorski karakter koji je i pored svih
svojim mana u sebi sadržavalo formiranje i postojanje Jugoslavije, i
pretvore tu epizodu u nekakvu anomaliju koja ne pripada organskom,
prirodnom razvitku etnosa. To su tradicionalisti koji aktivno rade
na zatiranju jedne plemenite tradicije i slave izmaštanog iz
epruvete primordijalnog Srbina/Hrvata, umetnite koga god. Postoji
ona Darvinova poruka, izrečena u pismu prijatelju da svaka
opservacija mora biti učinjena za ili protiv nekog gledišta da bi
uopše imala neku svrhu. Činjenice nikada ne vrede same za sebe, uvek
zahtevaju nekakvu interpretaciju. Činjenica da nas je Blagoje
Jovović uverio da je pucao na Pavelića posle rata ne znači mnogo,
ali činjenica da on zbog toga dobija ulicu, i biva veličan kao model
herojske osvete, dok sa druge strane iz naših gradova nestaju ulice
onih koji te iste krvnike i pored najgorih trauma pretrpljenih u
ratu izvodili pred sud i sudili, govori o poništavanju jednog
kulturnog modela i forsiranju drugog kojim se banalizuje prošlost i
osiromašuje istorijsko nasleđe. U takvoj atmosferi, gde se sve
pretvara u patriote i izdajnike, i gde je etničko vrhovni čin
legitimacije i mera svega, suptilna interpretacija profesorke
Stojanović nema izgleda za pobedu, ali ostaje kao svedočanstvo
retkog intelektualnog poštenja i integriteta u vremenima buke i
besa. |
