|
Već neko vreme uvrežio se manir da se uz kritiku Srbije i njenih
vlasti obavezno dodaje i oštra kritika Crne Gore, sa posebnim
osvrtom na „progon“ eparhije Srpske pravoslavne crkve od strane
crnogorskih vlasti. To se može primetiti kako kod nekih beogradskih
„političkih analitičara“ i ozbiljnih novinara, tako i kod ljudi sa
akademskim zvanjima iz Srbije ali i iz regiona, od kojih se jedan
broj našao među potpisnicima tzv. Apela za spas SPC u Crnoj Gori.
Ovaj čudan manir nema nikakvo racionalno objašnjenje jer, kada je
predmet analize ili informisanja aktuelna situacija u jednoj zemlji,
ne postoji obaveza da se argumentacija podupire ocenom stanja u
nekoj drugoj zemlji. A da zagonetka bude još veća, ta druga zemlja
je redovno Crna Gora a ne, recimo, Nemačka, Francuska ili SAD sa
kojima Srbija inače voli da se upoređuje po uspešnosti.
O motivima ovakvog pristupa mogu se praviti razne pretpostavke a
jedan od njih može biti taj da je Crna Gora mala država koja nema
kapacitete, kao recimo SAD, da svojim političkim protivnicima pleni
njihovu imovinu ili blokira bankarske račune. Zato se Crna Gora može
vrlo bezbedno kritikovati bez bojazni od bilo kakvih negativnih
posledica. Ukoliko ona i pripreti nekom „praznom puškom“ uvek joj se
može osiono i nevaspitano odgovoriti „Tresem se od straha“, kao što
je to nedavno Vučić uradio. S druge strane, istovremena kritika i
Crne Gore stvara dobar alibi za objektivnost jer nam niko ne može
prigovoriti da gajimo neki animozitet prema Srbiji ako, i to još
oštrije, kritikujemo i Crnu Goru.
Ali, najvažnije od svega jeste činjenica da kritika Srbije, makar
koliko osnovana i argumentovana, nanosi teške rane bolesnoj sujeti i
narcisoidnosti državnih i crkvenih vođa Srbije, što izaziva njihovu
žestoku reakciju u vidu anatema, prokletstava, bacanja čini i
vradžbina i, što je najgore, optužbi za izdajstvo, autošovinizam i
mržnju prema srpskom narodu pa čak, avaj, i prema Vučiću. Da bi se
to izbeglo potrebno je, po principu da „čaša žuči ište čašu meda“,
kritici Srbije obavezno dodati kritiku Crne Gore, DPS-a i
Đukanovića, odnosno nabrojati „zločine“ koji oni vrše prema srpskom
narodu i prema SPC, što će sigurno znatno ublažiti bes srpskih
zvaničnika, a crnogorski nam ionako ništa ne mogu.
Ilustrativan je u ovom pogledu nedavni intervju Danasu novinara
Miodraga Šorića, šefa dopisništva Dojče vele, koji je, nakon iskaza
da Srbiji nije mesto u Evropskoj uniji dok je Vučić na vlasti,
požurio da nagrdi „režim u Podgorici“ zato što napada SPC a ona se
„brani“. Doduše, za ovakav stav intervjuisanog treba imati
razumevanja jer se on deklarisao kao aktivni vernik SPC, što znači
da je za njega crkva nepogrešiva i uvek je u pravu. On je, šta više,
imao susret i sa patrijarhom Pavlom „zaista velikim čovekom crkve“,
mada (da napravimo digresiju) to i nije baš neki argument jer su se
sa Pavlom mnogi sretali, među njima i ratni zločinac Arkan koji je,
kada su ga pitali ko mu je šef, odgovorio „Patrijarh Pavle“. O tome
kako su crkveni velikodostojnici na čelu sa Pavlom, tokom rata u
Bosni a po svedočenju pukovnika Milutinovića, bili „u stalnoj
misionarskoj akciji motivisanja boraca i stanovništva za borbu“,
nećemo ni govoriti.
Elem, poenta Šorićevog angažmana u korist SPC jeste njegov savet da
bi „crkva imala mnogo jaču poziciju kada bi zatražila pomoć Zapada“.
Ovo je zaista senzacionalno otkriće! Da Srpska pravoslavna crkva,
čije je rukovodeće načelo, kako ga je list Pravoslavlje definisao,
„Srbi u Evropu da, Evropa u Srbe, ne daj Bože“, treba sada da pogazi
svoje duhovno biće i obrati se za pomoć omrznutom i neprijateljskom
Zapadu, to bi bilo ravno čudu. A u antievropskoj i antizapadnoj SPC
najradikalnija je upravo njena eparhija u Crnoj Gori i njen
ostrašćeni vođa Amfilohije koji je čak i opelo za ubijenog Zorana
Đinđića iskoristio kako bi narodu poručio da će tako proći svako ko
želi da Srbiju okrene Zapadu.
Suština sukoba SPC sa vlastima u Crnoj Gori jeste (da li u to treba
bilo koga ubeđivati) nastojanje da se ta „srpska zemlja“ vrati u
sastav Srbije, odnosno, kako je to u poznatom Apelu 88 rečeno, da se
Crna Gora zadrži „pod beogradskim velikodržavnim patronatom“ i da se
poništi njena prozapadna orijentacija. O tome najbolje svedoči
neuspeh pregovora crnogorskih vlasti sa Mitropolijom SPC. Vlada je
najpre predložila da se primena, navodno spornog, zakona o slobodi
veroispovesti odloži do odluke Ustavnog suda i odluke Evropskog suda
za ljudska prava, ali je Mitropolija to glatko odbila pokazujući da
je kompetentno pravno tumačenje laičkih organa uopšte ne interesuje.
Na upravo propalim pregovorima Vlada je prihvatila sve zahteve SPC
uz uslov da se ona upiše u odgovarajući registar udruženja i
organizacija, kao što se to radi u celom svetu, što je ponovo glatko
odbijeno. Mitropolija je svesna da bi svaki dogovor sa vlastima i
svako smirivanje političkih tenzija, uoči parlamentarnih izbora 30.
avgusta, bilo protumačeno kao uspeh DPS-a i pomoglo bi njenom
izbornom trijumfu. Zbog toga za SPC ne dolazi u obzir ništa osim
potpune kapitulacije vlasti i pretvaranja Crne Gore u teokratsku
državu kakva je danas Srbija. Zahtev Mitropolije da se „država Crna
Gora kod nje registruje“ do kraja je razgolitio njene manipulacije
sa litijama i sa Zakonom o slobodi veroispovesti, njen
srednjevekovni religiozni fanatizam i političku osionost zasnovanu
na uverenju da iza nje stoji moćna država Srbija.
Do koje mere ide želja da SPC bude iznad države i mimo svih
zakonskih normi pokazuje i činjenica da sveštenici SPC, čiji broj u
Crnoj Gori ubrzano raste prilivom iz Srbije, Bosne i sa Kosova,
odbijaju da prijave svoje boravište, što je obaveza svakog
građanina, iz čega se rađa osnovana sumnja da li se zaista radi o
sveštenim licima ili o nečem sasvim drugom. Otuda nije teško
predvideti dalje akcije SPC u Crnoj Gori: ona će nastaviti „da se
brani“ sve dok se ne dođe do stanja čiji će simbol biti to da
predsednik republike ljubi ruku mitropolitu, kako se to Danas radi u
Srbiji gde predsednik Vučić, drastično kršeći Ustav, ljubi ruku
patrijarhu, što je dovoljan razlog za pokretanje impičmenta.
Jednom rečju, protiv malene Crne Gore i njene okrenutosti Zapadu
danas se vodi totalni hibridni rat, neuspešno prikriven pričom o
progonu crkve, o slobodi veroispovesti i ljudskim pravima. Crna Gora
je postala žarišna tačka na kojoj se odvija civilizacijski sukob u
kojem se odlučuje i o njenoj sudbini i o sudbini celog regiona. Zato
je odbrana Crne Gore i njene državnosti od nasrtaja velikosrpskog
nacionalizma i srednjevekovnog religioznog fanatizma nešto što se
tiče svih građana Evrope.
Aleksandar Sekulović |
