|
Ovogodišnja proslava Dana pobjede i domovinske zahvalnosti u Kninu,
kojoj je prisustvovao i potpredsjednik hrvatske Vlade iz redova
Samostalne demokratske srpske stranke Boris Milošević, otvorila je
pitanje da li je predsjednik Aleksandar Vučić i dalje lider svih
Srba u regionu. Sudeći po reakcijama Beograda, koji odluku
Miloševića da prisustvuje godišnjici „Oluje“ karakteriše kao
„pogrešan i štetan potez“, novi „srpski vožd“ je izuzetno
nezadovoljan odlukom Srba u Hrvatskoj da mu onemoguće da i dalje
trguje njihovim statusom i sudbinom.
Sa druge strane, predstavnici Srba u Hrvatskoj gest Miloševića
doživljavaju kao „zalog za budućnost“. Sličnog mišljenja je i
sagovornica Pobjede, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava
u Srbiji, Sonja Biserko.
„Obeležavanje „Oluje“ uz prisustvo potpredsednika Vlade Borisa
Miloševića značajna je poruka za Srbe u Hrvatskoj. Ukoliko se
nastavi sa takvom politikom, stvoriće se nova hrvatska nacionalna
paradigma, što je veoma važno ne samo sa srpsko-hrvatske odnose,
nego i za odnose u regionu“, kaže Sonja Biserko za Pobjedu.
Zašto je Beograd ovako burno reagovao na pokušaj normalizacije
srpsko-hrvatskih odnosa?
Srbi u Hrvatskoj su i za vreme rata devedesetih pokušavali da nađu
modus vivendi sa Zagrebom, ali im Beograd to nije dozvoljavao. Zbog
toga su neki od njih i ubijeni.
Hrabrom odlukom Miloševića i Milorada Pupovca Srbima u regionu šalje
se poruka da svoje sudbine uzmu u svoje ruke i da ne dozvole bilo
kome van zemalja u kojima žive da njima manipulišu i trguju. I
istupi Pupovca nakon 5. avgusta potvrđuju da Srbi u Hrvatskoj žele
dobre odnose sa Srbijom, ali ne i njeno tutorstvo. To je ono što
Beogradu ne odgovara.
Milorad Pupovac je do prije nekoliko mjeseci bio redovan gost na
sastancima ,,Srba regiona“, koji je u Beogradu organizovao
predsjednik Vučic. Što se promijenilo?
Svojim veoma aktivnim delovanjem kako u Saboru tako i na širem
planu, Pupovac je odigrao važnu ulogu za Srbe u Hrvatskoj. Ko zna
pod kakvim je pritiskom Beograda bio i koliko je imao prostora za
drugačije delovanje u vreme učestvovanja na skupovima koje
pominjete. Uostalom, sećate se kako je, tokom posete Hrvatskoj 2018,
Vučić javno nipodaštavao Pupovca.
Šta se promenilo? Očito da su se u Hrvatskoj stekli uslovi koji su
omogućili ovakav iskorak, pri čemu je sam Pupovac svakako imao
ključnu ulogu u ovom veoma važnom političkom zaokretu.
Promjena hrvatske nacionalne paradigme, kažete, ima izuzetnu važnost
i za naš region. Što novom politikom Vlada premijera Andreja
Plenkovića zapravo poručuje zemljama Zapadnog Balkana?
Kao predsedavajuća EU, Hrvatska je u prvih šest meseci ove godine
pokazala da joj je region prioritet. U tom smislu je organizovala
samit u Zagrebu, koji je bio posvećen Zapadnom Balkanu. Bila je to
ohrabrujuća poruka solidarnosti sa regionom, ozbiljno suočenim sa
izazovima epidemije kovida-19.
Hrvatska i dalje može imati važnu ulogu u EU upravo zato što će
insistirati na briselskoj strategiji za Zapadni Balkan i podržavati
što brže članstvo onih zemalja koje budu ostvarile određene
reformske zahvate. Ovakav pristup je u skladu sa hrvatskim
bezbednosnim interesima.
Kada već pominjete novu Plenkovićevu Vladu, pozitivan iskorak
Hrvatske o kojem je reč rezultat je višegodisnjih napora Plenkovića
da HDZ pomeri na desni centar i da se oslobodi pogubnog uticaja
svoje ekstremne desnice. Sledeći korak je obračun sa korupcijom i
jačanje pravne drzave.
Zvanični Beograd decenijama manipuliše srpskom manjinom, koristeći
je kao faktor destabilizacije u državama nekadašnje Jugoslavije.
Koliko je Srbija danas uključena u izbore u Crnoj Gori?
Uticaj Beograda u zemljama regiona još uvek je veoma jak. Više
centara danas deluje u Crnoj Gori, a svima im je zajedničko jedno:
Crnu Goru tretiraju kao „srpsku zemlju“.
Koji su to centri?
Pre svega Srpska pravoslavna crkva. Iako njen januarski pokušaj da
destabilizuje Crnu Goru nije uspeo, jasno je da crkva nije odustala
od te namere. Dokaz je i činjenica da SPC nije prihvatila ponudu
Vlade Crne Gore koja je bila velikodušna, što dve strane dodatno
udaljava od sporazuma. Čini mi se da je ovde reč o modelu ponašanja
koji je Beograd praktikovao devedesetih: uvek su u pregovorima
zahtevali maksimum, kako bi na kraju dobili posredovanje međunarodne
zajednice. Setite se plana Z4 u Hrvatskoj.
Srbija se danas oslanja na dva velika saveznika - na Kinu i na
Rusiju, pomoći koje bi, veruje, mogla da reši „srpsko pitanje“,
odnosno da dovede do ujedinjenja „srpskih zemalja“ u regionu.
Hoće li uspjeti?
U Beogradu se često može čuti da ,,EU može da se nakostreši još samo
pred Balkanom“.
Što to znači?
Beograd upadljivo kritikuje vlasti zemalja EU, pre svega vlast u
Nemačkoj, koja je donedavno bila glavni ,,partner Srbije“.
Istovremeno, i Nemačka je sve kritičnija prema Srbiji. Uostalom,
upravo je Nemačka imala ključnu ulogu u skidanju sa dnevnog reda
ideje o podeli Kosova.
Kada je reč o politici Zapada prema Srbiji, čini mi se da smo došli
do tačke da svi zapadni partneri polako gube strpljenje sa suštinski
provincijalnom elitom u Srbiji, nesposobnom da proceni vlastitu
relevantnost u datim međunarodnim okolnostima. Ako je nekada - i to
isključivo zbog Kosova - Zapad bio spreman da zažmuri na Vučićevo
koketiranje sa srpskim velikodržavnim projektom, tome je očito došao
kraj. Zahvaljujući Vučiću, srpski velikodržavni projekat je do kraja
ogoljen. Što je dobro. Tome su veoma doprineli i poslednji događaji
u Hrvatskoj.
Pitala sam Vas o uticaju Beograda na političke prilike u Crnoj Gori…
Jezik kojim Beograd govori kada je reč o Crnoj Gori u velikoj meri
podseća na jezik kojim se Rusija obraća Ukrajini. Crna Gora se
optužuje da ukida svetosavlje i uvodi „montenegrinski neofasizam“;
zvaničnoj Podgorici, navodno, „mnogo više prija 12. od 13. jula“,
iako se zna da je Crna Gora jedina naslednica Jugoslavije koja se
sve vreme oslanja na jugoslovenske antifaštičke tekovine. Ovakva
zamena teza u skladu je sa revizionizmom koji je u Srbiju vratio
fašizam i četnistvo.
Ima li pritisak Beograda odjeka u Crnoj Gori?
Paradoksalno, Beograd svojim pritiscima samo učvršćuje crnogorski
identitet i rešenost Crne Gore da se oslobodi razornog uticaja
Srbije. Beograd to ne shvata, pa putem ogromnog medijskog pritiska,
autolitijama koje idu do granice sa Crnom Gorom, velikim novcem
upućenim prosrpskim partijama i medijima uporno pokušava da dovede u
pitanje Đukanovićevu vlast.
Poslednjih nedelja beogradski tabloidi javnost zasipaju navodnim
anketama i prognozama koje govore da se partija predsednika
Đukanovića među biračima veoma loše kotira. Cilj takvih anketa je
jasan: stvara se opravdanje za nepriznavanje rezultata izbora i
moguće ulične demonstracije u slučaju Đukanovićeve pobede. Uostalom,
šta je cilj videćemo već 31. avgusta, posebno imajući u vidu pokušaj
Beograda da unese razdor između vladajuće partije s jedne i
bošnjačke i albanskih stranaka sa druge strane.
Rusija je nešto slično pokušala 2016, kada je probala da podijeli
Bošnjačku stranku.
Tako je. Nešto slično sada pokušava Beograd, koji stalno traži
partnera za prekompoziciju Balkana. Što je, ponavljam, unapred
izgubljena bitka. Tim pre što je Vučič u veoma nezgodnom položaju: s
jedne strane ima Rusiju koja mu sve manje vjeruje, a sa druge trpi
pritiske Zapada, posebno Nemačke.
Na koji način će Srbija pokušati da unese razdor između vladajućih
stranaka u Crnoj Gori?
Evidentni su pokušaji da se pozitivni trendovi - doduše, i dalje
fragilni - zustave kako bi se nastavilo sa prekrajanjem granica.
Trojka Vučić-Tači-Rama osujećena je kada je reč o podeli Kosova, što
ne znači da se od te i sličnih ideja odustalo. Manevarski potez EU
da srpsko-kosovski dijalog vrati u evropski okvir strateški je važan
jer ukazuje da i Evropa, posebno Nemačka, preuzimaju ulogu koja im
pripada. Naročito nakon antievropskog delovanja aktuelne američke
administracije.
Imate li utisak da Moskva, za razliku od 2015. i 2016. godine, danas
nije tako direktno umiješana u izbore u Crnoj Gori?
Imam. Poučena iskustvom i blamažom iz 2016. godine, Rusija dosta
sofisticiranije pokušava da utiče na političke prilike u Crnoj Gori.
Ona to čini pre svega pomoću SPC-a, na čiji destruktivni potencijal
veoma računa. Mislim da je na manju umešanost Kremlja u crnogorske
izbore veoma uticala i pomoć Amerike da Crnoj Gori, kao svom
partneru u NATO, pomogne u detektovanju fake news-a, i ostalih
vidova hibridnog rata.
Naravno, sve ovo ne znači da Rusija Crnu Goru ne drži na oku i da
njena „duboka država“ nije prisutna na terenu; naprotiv. Uostalom,
videli smo da Moskva vuče i neke veoma direktne poteze: ove nedelje
je suspendovala sve letove ka Crnoj Gori, što je pokušaj da se
negativno utiče na i onako oslabljenu crnogorsku ekonomiju.
Usprkos pritiscima Beograda i Moskve, mislim da je u ovom momentu
veoma važno da se Crna Gora konsoliduje kao nezavisna država kako bi
se stvorile pretpostavke za normalno funkcionisanje političkog
života.
Sedam godina Vučić nije objelodanio svoj plan za Kosovo
Što očekujete od nastavka dijalog Srbije i Kosova?
Preusmeravanjem dijaloga na EU, promena granica konačno je skinuta
sa dnevnog reda. Postizanje konačnog sporazuma nije moguće u kratkom
roku, što ne znači da dijalog ne treba da bude oročen na godinu
dana, ne duže.
Političke prilike na Kosovu ne garantuju stabilnost Hotijeve vlade,
pored ostalog i zato što ona u Skupštini ima tek glas više. Međutim,
za razliku od Vučića, Hoti je izneo svoju platformu za pregovore sa
Beogradom, koja se bazira na tri principa: o teritorijalnom
integritetu Kosova se ne može pregovarati; isto važi i za ustavnu
organizaciju države Kosovo; svi sporazumi koji budu postignuti
moraju biti u skladu sa kosovskim ustavom.
Svoju pregovaračku platformu predsjednik Vučić još nije objelodanio?
Nije. Za sedam godina pregovora podnet je samo jedan izveštaj
Skupštini, koja nije uključena u pregovore. Vučić javnosti šalje
zbunjujuće poruke: čas se vajka da neće biti lako, čas ponavlja da
nikada neće priznati Kosovo… Pritom, manevarski prostor mu je sve
manji, što takođe objašnjava njegovo prilično konfuzno ponašanje.
Mislim da dijalog dve zemlje nema smisla ukoliko se Srbija
nedvosmisleno ne opredeli za članstvo u EU. Sve će, dakle, zavisiti
od spremnosti Srbije da prizna Kosovo kao nezavisnu državu; tek
nakon toga su mogući kompromisi o ostalim pitanjima. U suprotnom, EU
će morati da menja strategiju prema Srbiji. |
