|
Prošlo je trideset i tri godine od uklanjanja Ivana Stambolića iz
političkog života Srbije i dvadeset godina od njegove fizičke
likvidacije. Dva puta je bio prepoznat kao nepomirljivi protivnik
onog izbora koji je u Srbiji napravljen na granici dva veka, kao
odgovor na epohalne promene u svetu i kraj Hladnog rata. Ako se u
magmi 80-ih i 90-ih godina nisu mogle razaznati različite politike i
njihovi nosioci, danas mogu. U međuvremenu, kristalisali su se
istorijski procesi i u svetlu njihovih ishoda mogu se, ali i moraju,
posmatrati – i politike i njihovi nosioci. Pa ipak, ni danas, nakon
trideset odnosno dvadeset godina, srpsko društvo nije načisto sa tim
ko je, zapravo, bio Ivan Stambolić. Zašto? Zato što nije u stanju,
ili ne želi, ni posle svega, da postavi pitanje: zašto je zemlja tu
gde je danas? Bez odgovora na ovo pitanje nije moguć izalazak Srbije
iz istorijske izgubljenosti.
Ivan Stambolić pripadao je generaciji koja je odrastala posle Drugog
svetskog rata. Njegovi roditelji, poljoprivrednici, imali su pet
sinova. Samo jedan od njih ostao je na selu, svi ostali završili su
fakultete (filozofija, svetska književnost, pravo, arhitektura). Na
Ivana je, sigurno, uticalo porodično okruženje. Ali, za razliku od
svoje braće, on je učio ne samo u školi. Posle Industrijske škole,
radio je kao kvalifikovani radnik u Fabrici reznog alata „Cer“ u
Čačku, a zatim i u Industriji motora u Rakovici. Više od deset
godina bio je na čelu Združenog preduzeća „Tehnogas“ u Beogradu.
Započeo je, dakle, u privredi i držao je do iskustva koje je tu
stekao. Radeći u privredi posumnjao je u „savršenost sistema“,
posebno u vladavinu politike nad ekonomijom. Osetio je i nužnost
smene generacija: svuda gde je radio, okupljao je mlade i stručne
ljude. Kao privrednik postao je narodni poslanik, a zatim predsednik
Privredne komore Beograda. Sve je to bila i velika životna škola.
Ivan Stambolić je u politiku ušao u svojoj četrdesetoj godini. Od
početka 80-ih godina do uklanjanja iz političkog života posle Osme
sednice CK SK Srbije (1987), bio je na visokim partijskim i državnim
funkcijama: sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije, sekretar
Gradskog komiteta SK Beograda, predsednik CK SK Srbije. Najzad,
predsednik Predsedništva Republike Srbije. Na ovu dužnost došao je
posle generala Nikole Ljubičića, koji je stavom „da će Jugoslaviju
braniti Srbi i JNA“ demonstrirao jedno shvatanje Jugoslavije. Iz
naknadne perspektive, Stambolić je Ljubičićiev mandat smatrao
„vojnom okupacijom Srbije“. Stambolićev mandat pokazaće se kao
epizoda. Posle njega, na mesto predsednika Predsedništva Republike
Srbije došao je još jedan general – Petar Gračanin. Oba generala
pružila su snažnu podrškku usponu Slobodana Miloševića, koji je,
posle generala Gračanina, došao na mesto predsednika Predsedništva
Republike Srbije.
Uspon Ivana Stambolića na hijerarhijskoj lestvici bio je uobičajen
za sistem bez konkurencije i demokratskih procedura: izbor je vršen
u krugu nomenklature. Ali nije bio sllučajan: preporučivala su ga
velika radna energija (u radu je završio Pravni fakultet i napisao
dve knjige) i dokazane sposobnosti.
Posle Osme sednice, Stambolić je nestao iz javnog života pod
pritiskom okolnosti ali i po ličnom izboru. Vratio se 1995. godine
knjigom sa politikologom Slobodanom Inićem – Put u bespuće. Posle
ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. I posle Dejtona.
„Knjiga je imala da u meni sazri“. To jest: za razumevanje onoga što
se desilo bilo je potrebno preispitivanje i samopreispitivanje.
Zatim je usledila njegova knjiga Koren zla (2002) u kojoj su sabrani
njegovi tekstovi i intervjui posle 1995. godine. Opet zaokupljenost
Srbijom 80-ih i 90-ih godina, ustvari, Srbijom danas, zarobljenom
svojom zamišljenom prošlošću kao osnovom za uvek iste pretenzije. A
taj sudar uvek vodi u istorijske poraze, a ovi u kolektivnu
frustraciju.
Ivan Stambolić nije prikrivao da je pomogao da na čelo podmlađenog
partijskog rukovodstva dođe Slobodan Milošević umesto Dragoslava
Markovića koji je pripadao staroj generaciji. Prve razlike između
Stambolića i Miloševića javile su se povodom Memoranduma Srpske
akademije nauka i umetnosti. Stambolić je Memorandum označio kao „in
memoriam Jugoslaviji“ i javno ga je napadao. Milošević se o
Memorandumu nije izjašnjavao.
Nacrt Memoranduma SANU, dokument institucije sa velikim autoritetom,
razlog jugoslovenske krize nalazio je u promeni položaja Srbije i
srpskog naroda u Jugoslaviji, ocenjujući dotadašnji položaj –
gubitničkim. Na tom pitanju kristalisale su se dve politike. Obe
imaju koren u političkoj istoriji Srbije, ali prvi put tako oštro
suprotstavljene u njenom komunističkom pokretu.
Zagovornik politike dijaloga, sporazumevanja sa drugim republikama
bio je Ivan Stambolić. To je bilo u skladu sa shvatanjem da
„Jugoslavija nije bila i nije mogla biti više od sporazuma
jugoslovenskih naroda“. Zagovornik, tačnije glasnogovornik, druge
politike bio je Slobodan Milošević (akademik Dobrica Ćosić u svojim
dnevnicima piše – u Akademiji, posle Osme sednice – „pozdravljali
smo se s nadom“). Počeo je od promene ustavnog položaja pokrajina,
ali brzo će se pokazati da je to bilo samo sredstvo za
preoblikovanje jugoslovenske federacije u interesu odbrane
„ugroženog“ srpskog naroda. To je podrazumevalo političko nasilje
(vaninstitucionalna i vanstatutarna sredstva, moblizaciju masa), ali
nije isključivalo ni oružane sukobe. Na Gazimenstanu, prilikom
obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke, Slobodan Milošević je,
milionskom auditorijumu, saopštio da nisu isključene ni „oružane
bitke“. Dogma državne ideje apsorbovala je društvo: Ivan Stambolić
je morao biti udaljen iz političkog života Srbije. A zašto je morao
biti ubijen?
Posle knjige Put u bespuće, Stambolić se povezao sa opozicijom u
Srbiji, putovao je i davao intervjue. Postao je sagovornik
diplomatskih predstavnika zapadnoevropskih zemalja i Sjedinjenih
Američkih Država. U kampanji za predsedničke izbore u Srbiji
septembra 2000. godine bio je pominjan kao jedan od kandidata. To je
bilo nezamislivo za režim Slobodana Miloševića. Ali i za znatan deo
opozicije koja nije htela „bivšeg komunistu“. Uoči smene vlasti
oktobra 2000. godine, Ivan Stambolić je (25. avgusta), na treningu u
Košutnjaku, „nestao“. Skoro tri godine neznatan deo srpskog društva
nije hteo da se pomiri sa tradicijom da ljude u Srbiji „proguta
mrak“. Formiran je Odbor za istinu o Ivanu Stamboliću (predsednik
Živorad Kovačević) koji je nastojao da održi zainteresovanost za
slučaj Ivana Stambolića. I predsednik dvočlane federacije, dr
Vojislav Koštunica, izjavio je da će nadležni organi države i dalje
tražiti „nestalog“ Ivana Stambolića, iako je „bio komunista“.
Uzgred, niko se tada nije upitao nije li to još jedna najava, posle
Obzane (1921) u Kraljevini SHS, stavljanja komunista van zakona.
Istina o Ivanu Stamboliću postala je poznata tek posle atentata na
reformskog premijera Zorana Đinđića (12. mart 2003). Na Fruškoj gori
otkrivena je njegova grobnica. Pre ubistva bila je iskopana jama i
zalivena živim krečom nad kojom je vezanom Ivanu Stamboliću pucano u
potiljak. Saopštena su imena neposrednih izivršilaca zločina,
pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO). Na sudskom
procesu izrečene su im kazne, ali o istorijskom kontekstu zločina
još uvek je govorio samo Ivan Stambolić.
Nije bio opsednut sopstvenom sudbinom posle Osme sednice CK SK
Srbije. Išao je hronološkim redom: „Naš glavni problem jeste što mi
još uvek nismo u prilici, i situaciji da postavimo pravo pitanje:
zašto smo tu gde jesmo, gde je leglo inicijalnog zla?“ On ga je
nalazio u nacionalizmu u poslednjoj deceniji i po 20. veka u Srbiji.
A u poslednjem intervjuu koji je dao neposredno pre „nestanka“, sa
sigurnošću je rekao: „Dok god budemo odbijali da sebi postavimo
istinska pitanja, uočimo zlo i pogledamo u oči svojoj ne tako davnoj
prošlosti, nećemo se moći izvući. Nije dovoljno lišiti vlasti
Slobodana Miloševića. Pitanje odgovornosti nije akademsko i pravno,
naša budućnost je stavljena na kocku. Potrebno je razumevanje kako
smo do ovde došli“.
Ivan Stambolić je bio suviše iskusan, zreo i human, da bi išta
pojednostavljivao. Ličnost Slobodana Miloševića ne objašnjava po
njemu, tragediju Srbije. Podsećao je srpsko društvo: „Sećate se,
slikari ga slikaju, pesnici opevaju, istoričari ga slave, od
njegovih fotosa Srbija se ne vidi. Pa ko je onda u Jugoslaviji mogao
i smeo da to ignoriše?“
Vraćanje knjigama Ivana Stambolića i Zorana Đinđića otkriva veliku
srodnost pogleda. Zato su i podelili sudbinu. Ubistvo obojice
predstavlja vododelnicu u istoriji postkomunističke Srbije. |
