|
Ako posmatramo regionalni kontekst, da li se ipak dešavaju promene?
Što se tiče izbora u Crnoj Gori, mislim da se stvari pomeraju ka
lošem, jer srpske pretenzije da se utiče na zemlje u okruženju jako
rastu. Srbija se oseća kao da je ona pobedila na izborima u Crnoj
Gori, a to ne može biti bez posledica po region. Crna Gora je do
sada imala prilično nezavisnu spoljnu politiku – ne samo da je u
NATO paktu, nego je i priznala nezavisnost Kosova, uvela je sankcije
Rusiji i ponašala se, u spoljnoj politici, kao da je već zemlja
Evropske unije. Sada će se to očigledno menjati, ali nejasno je
koliko brzo i u kojoj meri.
Zašto će se menjati kada su lideri opozicije rekli da strateški
ostaju na spoljnom kursu Crne Gore i da neće u tom pogledu menjati
ništa?
Ja sam u jednom intervjuu rekao da je gospodin Krivokapić
„kagemuša“. To je poznati Kurosavin film pod nazivom „Kagemuša“ ili
dvojnik. On je u politiku uveden pre par meseci, izabran je od
strane Crkve i čim su rezultati izbora proglašeni odjurio je kod
mitropolita Amfilohija Radovića da mu pred kamerama televizije
poljubi ruke. Naravno, to može biti i čin vernika, ali u ovom
slučaju je to politički čin. On govori sasvim suvereno, kao da će on
određivati politiku, a pri tom nema političku stranku niti je član i
jedne stranke.
Činjenica je da postoje druge dve koalicije, okupljene oko URA-e i
oko Bečića, i činjenica je da prosrpska koalicija bez njih ne može
da oformi vladu, a one su građanski orijentisane, evroatlantske u
potpunosti i nemaju pretenzije da prave prosrpsku Crnu Goru. Zar ne?
Ne, tačno je da URA i nešto manje Bečićeve demokrate, koje su
pasivnije, govore te stvari koje ste naveli, ali zajednički imaju 14
poslanika. Unutar opozicije mnogo više imaju ove dve stranke koje su
izričito prosrpski orijentisane i klerikalne. Jedna od njih je, pa…
četnička stranka, sasvim otvoreno i sasvim drugačije vide političku
stvarnost. Jedan od lidera sa te strane, Medojević, rekao je da je
ekspertska vlada budalaština. Pojavio se i gospodin Mandić, koji je
inače oficijelno četnički vojvoda, koji je rekao da što pre treba
povući priznanje Kosova. Sad me interesuje kako će ta koalicija da
vodi politiku. Zašto bi oni ostavili Abazoviću i Bečiću da vode
politiku sa mnogo manje poslanika?
Možda zato što ne mogu da formiraju vladu bez njih?
Postoji jedan problem – da li mogu uopšte da vode politiku. Moje je
predviđanje da će ta vlada jako teško funkcionisati.
Da li je pobedom opozicije u Crnoj Gori Vučić ojačao, ili je
slabljenjem Đukanovića i direktnom analogijom jedne lične vlasti sa
drugom zapravo oslabio?
On je jako ojačao. Njegov san o tome da bude regionalni srpski lider
je sada puniji. Izgubio je nešto u relaciji prema Srbima u Hrvatskoj
– godišnja proslava „Oluje” je sasvim drugačije prošla i Pupovac je
pokazao određenu samostalnost u političkom ponašanju. Ali Vučić je
dobio ogroman uticaj u Crnoj Gori, tako da se on oseća regionalno
jačim i njegov kapacitet u odnosu na Evropu je pojačan.
Zašto liberalni intelektualni krugovi u Srbiji neće čak ni da daju
šansu opoziciji u Crnoj Gori da pokaže kakva je na vlasti, pa da se
možda i promeni, iako ste Vučiću dali šansu da zaokrene iz „Velike
Srbije” u Evropu?
Nisam nikada osporavao Vučiću pregovore oko Kosova i podržao sam
njegov odlazak na pregovore sa Tačijem, što Boris Tadić nije – ovde
se radi o nečem drugom. Glavne stranke opozicije koja je pobedila ne
postoje od juče, nego postoje jako dugo i ja imam iskustvo sa njima.
Na čuvenim izborima za predsednika Jugoslavije 2000, saveznim, kada
je Milošević izgubio, Đukanović nije učestvovao. Učestvovale su ove
stranke i napravljena je vlada čiji je predsednik bio Zoran Žižić.
Te su stranke potpuno antievropske, proruske i stranke koje su do
2000. godine podržavale Miloševića i njegov politički program. Za
ovih 20 godina ja nisam video da su te stranke promenile svoje
političke poglede i svoje političke ciljeve. Mogu im čestitati na
doslednosti, ali to su potpuno antidemokratske, antievropske
stranke.
I Đukanović je podržavao Miloševića, pa je napravio radikalan
zaokret posle frakcijskog sukoba sa Bulatovićem. Vučić je bio
sledbenik Velike Srbije, pa je formalno napravio zaokret ka Evropi.
Ogromna je razlika između Đukanovića i Vučića, jer je Đukanović taj
zaokret napravio pre više od 20 godina i uspeo je da Crnu Goru
provuče kroz 1999. godinu. NATO nije rušio Crnu Goru. On je mnogo
šta uspeo. Uspeo da vrati nezavisnost, mirno, uveo je zemlju u NATO
i napravio radikalan i suštinski otklon od te prošlosti, koja je
njegov greh, ranih devedesetih godina, kada je bio Miloševićev
saradnik. Što se tiče Vučića, on je samo nominalno na proevropskim
pozicijama. Mi nismo otvorili ni jedno poglavlje ove godine, a on o
tome ni reč nije rekao, dok je Crna Gora otvorila sva i četiri
zatvorila. Ne vidim da Vučić reaguje zbog zastoja na našem putu
evropskih integracija. Moj utisak je da pravi ekvidistancu između
Evropske unije, Rusije, Kine – evropske integracije su cilj sam po
sebi, u kome nedostaju neophodni koraci. Đukanović je, na drugoj
strani, zbog toga priznao Kosovo, uveo ekonomske sankcije Rusiji, a
ne zaboravite da je Rusija veliki ekonomski i turistički investitor,
mnogo Rusa je pokupovalo nekretnine u Crnoj Gori – on je to sve
rizikovao zbog evropskog puta.
I Srbija i Crna Gora imaju taj strateški put ka Evropskoj uniji i,
da ne ulazim u sadržinu tih puteva ponaosob, obe zemlje na drugoj
strani imaju uspostavljene sisteme lične vlasti sa svim posledicama
po unutrašnju demokratiju i slobode. Da li je tu sličnost?
Što se tiče medijskih sloboda, više ih ima u Crnoj Gori nego u
Srbiji. Imate koncern „Vijesti“, koje imaju svoju televiziju i koje
su potpuno protiv vlasti, imate najveći broj nevladinih
organizacija, a pre svega ovih koje imaju neku poziciju u Evropi i
na Zapadu potpuno protiv Đukanovića. Mi to nemamo u Srbiji. Imamo
jedan broj nevladinih organizacija koje traju 30 godina, a mnoge su
u međuvremenu postale sekundanti Vučiću. Mislim da Đukanović u
unutrašnjoj politici ima veću slobodu medija, više medija je
kritično prema njemu, nije stil vladanja potpuno isti, a ako me
pitate da li ima autoritarnosti – ima.
Vi ste početkom 2013. godine u novosadskom „Dnevniku“, kada su još
bili aktuelni briselski pregovori i kada je liberalna elita
podržavala Vučića oko Kosova, rekli – i to je bila prva jasna ocena
karaktera režima – da se Srbija suočava sa političkim nasiljem i
puzećom diktaturom. Imam utisak da Đukanoviću praštate ono što ne
činite u slučaju Vučića?
Ne, ne, ja dosta pažljivo pratim događaje u Crnoj Gori, imam dosta
informacija i mislim da je tendencija, koja je vrlo snažna kod
demokratski orijentisanih ljudi u Srbiji, da se oni izjednače kao
braća blizanci, potpuno pogrešna.
Zašto je pogrešna?
Opozicija je stalno govorila da su birački listovi falsifikovani, da
mrtvi ljudi glasaju i u jednom trenutku Đukanović je dozvolio da
ministar unutrašnjih pоslova bude čak iz opozicije, u jednoj od
prethodnih vlada, i rekao je – sad vi kontrolišite biračke spiskove.
Na tim izborima on je pobedio. Teško da to možete da zamislite sa
ovim unutrašnjim terorom, kontrolom medija, nasiljem u malim mestima
– to u Srbiji. Zovete diktatorom čoveka koji je prošli put skoro
izgubio izbore, a sada ih je izgubio. Meni je to neverovatna priča.
Malo je neprirodno da sedi na vlasti 30 godina.
To je potpuno druga tema. Spreman sam i za taj razgovor, ali je
potpuno druga tema. Sigurno je neprirodno da neko bude tako dugo na
vlasti u demokratiji. To je jako čudno, ali tu ima jedan drugi
problem…
…pitanje je da li je demokratski…
Jeste demokratski. Na prošlim izborima dobio je u prvom krugu više
od 50%, sad mu traže da siđe sa vlasti, a ti izbori su bili pre
nepune dve godine. Đukanović je zapravo evoluirao, isto onako kako
je evoluirala i Crna Gora. To je jako interesantno, on je išao na
neki način brže nego ostatak Crne Gore. Vučić je u stvari paralela
one Srbije koju ja ne želim da vidim kao većinsku – to je
antievropska Srbija i to je Vučić u stvari. On je u stilu vladanja,
ali i u esenciji onoga u šta veruje, antievropski. Uzmite, na
primer, odnos prema BiH. On kaže – poštujem Dejton, a naravno Dodik
je svaki dan u Beogradu, ne znam da li je uopšte u Banjaluci, Vučić
se nikada ne ogradi od Dodika, a to nema nikakve veze sa evropskim
putem. Dodik neprekidno govori da će se Bosna, posle svih zločina,
raspasti i da će se Republika Srpska priključiti Srbiji, a Vučić
nije nikada rekao ne. Ako govorimo o Crnoj Gori, to što je neko dugo
na vlasti može da znači nešto vrlo specifično za Crnu Goru – da je
on neprekidno biran na izborima na kojima se neprekidno postavlja
isto pitanje. Opet, da li ova situacija znači nestanak Crne Gore? Pa
ne, to se ne dešava baš u svetu, da je neka zemlja nestala. Pitanje
je da li će ona i dalje biti samostalna država ili će ona zapravo
biti, upotrebiću tešku reč, vazalna državica Srbije, kao što je na
primer Vojvodina. Odmah da kažem da ne mislim da je Vojvodina država
i da treba to da bude, nego mislim na to da joj je ukinuta
autonomija, ali to je druga priča.
Da li stvarno mislite da će opozicija formirati marionetsku vladu
Aleksandra Vučića?
Ne mogu sad ići na strašna pojednostavljenja. Crna Gora se odelila
stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ona je bila
samostalna država i na Berlinskom kongresu bila su pročitana imena
Crne Gore i Srbije kao samostalnih država. Godine 1918. Crna Gora
nestaje kao država. Godine 1941. dolazi ponovo do te iste podele, i
zato Amfilohije Radović daje prostačku analogiju da je nastala u
Brozovom Jajcu. Amfilohije Radović je zapravo protiv Crne Gore, on
smatra da je to Srbija i može to da se zove „država Crna Gora”, ali
je ona suštinski druga srpska država, to je njegova ideja. Crna Gora
je, nažalost, sad se pokazuje, teško podeljena na dve koncepcije i
dva nacionalna identiteta – jedan srpski a jedan crnogorski. Zašto
to ne može nekada u nekom trenutku da se pomiri, to je pitanje pre
svega za građane Crne Gore. Jedno je sigurno – da pobeda ovih
stranaka, kojima vi stalno hoćete da date šansu, ne znači pomirenje,
jer su njihovi izborni programi, njihovi glasači ekstremno proruski
i prosrpski orijentisani, a i ka pravoslavnoj crkvi. Pa Amfilohije
Radović je rekao „Prokleta je Evropa“ – pa on, koji je lider ove dve
srpske grupacije, u opoziciji je vodio litije i na sahrani majke
Radovana Karadžića je rekao da je rodila sina heroja. Pa ja sam
svedok da je vređao Zorana Đinđića na odru, pa se posle na jedan
vrlo otužan način pravdao. Ja ne mogu davati šansu nekome ko je za
ovih 30 godina pokazao šta su mu politički pogledi – on i ne traži
tu šansu, to je jedna koncepcija Crne Gore kao prave
fundamentalističke pravoslavne srpske države. Oni meni često kažu
„Mi smo veći Srbi nego vi”, većina glasača je na severu Crne Gore,
to je ta podela.
Oni ne mogu sami da vladaju, čak i da to žele?
Biće tu para iz Beograda i iz Rusije, koja je pre četiri godine – i
to je činjenica – pokušala puč. Dva lidera ove opozicije su
nepravnosnažno osuđena na višegodišnju robiju zbog učešća u tom
puču. Vi stalno insistirate „Oni će biti samo deo vlasti”, vi
stvarno mislite da će ove dve grupacije sa 14 poslanika uspeti da se
odupru. Program Alekse Bečića nije jasan do kraja – istina je da
nije davao ekstremno prosrpske izjave. URA je imala jednu drugu
tradiciju, ona nije bila nacionalistička srpska stranka. Ali moje
iskustvo dugo 40 godina govori da stranka koja izgubi izbore počinje
da se osipa, i pitanje je da li će DPS ostati u onom kompletnom
poslaničkom sastavu. Ja mislim da će se Dritana Abazovića lišiti
njegovi koalicioni partneri, a moguće i demokrate. Oni su njihovi
ljudožderi, da kažem simbolički, a ne DPS. Abazovićevi partneri mu
rade o glavi, jer hoće da pretvore Crnu Goru u „pravu srpsku
državu”, okrenutu Rusiji i pravoslavlju.
Odnosi SNS i DPS su bili zanimljivi, imali su uspone i padove. Kakvi
su oni danas?
Odnosi DPS i DS su bili loši dok je Tadić vodio DS. Tadićev otac je
bio na čelu nekakve grupacije koja je bila protiv nezavisnosti Crne
Gore. Akademik Ljuba Tadić je radio sa grupom ljudi na tome da Crna
Gora ne bude samostalna država i Boris Tadić je davao izjave koje bi
se teško mogle shvatiti. A Vučić je nekoliko puta za poslednjih
godinu dana rekao – vi ste krivi što smo izgubili Crnu Goru. On ne
kaže da su građani Crne Gore izglasali referendumom preko 55%
samostalnost. Ne, on kaže, obraćajući se prošloj vlasti – vi ste je
izgubili, kao da se to nalazilo u našem džepu. Kakva je to onda
koncepcija Crne Gore kao države? Mimikrija, kao što radi i sa
Bosnom. Vučić jeste lično bio uzdržan u ovoj kampanji, ali mediji u
Srbiji koje on potpuno kontroliše, tabloidi, više su navijali za pad
Mila Đukanovića nego neki mediji u Crnoj Gori.
Kakvi su onda odnosi Đukanovića i Vučića – loši?
Ne znam prirodu tih odnosa, ne mislim da su nikakvi, mislim da su
oni ranije razgovarali i imali neki kontakt. Karakter tih odnosa ne
znam. Đukanović je jako profesionalan političar, on je pravi
političar. Vučić isto ima iskustvo, jer ga je još kao studenta
Šešelj izvukao iz neke radio-emisije i učlanio u radikale. Ali
mislim da je Đukanović mnogo profesionalniji, a profesionalni
političari moraju da razgovaraju. Ja pretpostavljam da oni
razgovaraju i moram reći da u tome ne vidim ništa loše.
Da se vratimo na kraju samo na trenutak na drugi regionalni događaj,
potpisivanje stavki u Vašingtonu. U kojoj meri je to što je Vučić
potpisao na svom papiru otvorilo probleme Srbiji sa Evropskom
unijom, Moskvom, Pekingom, arapskim svetom?
Biću krajnje direktan – ubeđen sam da se nijedna od stvari koje su
dogovorene u Vašingtonu neće dogoditi. Mislim da ni Amerikanci to ne
očekuju, niti će Srbija premestiti svoju ambasadu u Jerusalim.
Jedina posledica toga će biti to uzajamno priznanje Izraela i
Kosova, što je suprotno spoljnoj politici Srbije, ovoj zvaničnoj, a
Izrael je imao malo problema sa priznanjem Kosova koje vidi kroz
prizmu svojih problema sa Palestinom. Obe su strane gurnute u tu
priču, ali to je problem Kosova i Izraela. Kada je reč o tom
događaju i tim papirima koji su potpisani – ništa se od potpisanog
neće desiti. To je bio događaj „za slikanje“, da bi Tramp mogao da
ima još jedan spoljnopolitički uspeh, posle uzajamnog priznavanja
Izraela i Emirata – što jeste u neku ruku bio spoljnopolitički
uspeh, zavisi kako gledate na to. Moram da dodam da se u toj priči
Kosovo neprekidno prikazuje kao važna islamska država. Ljudi koji
žive u regionu odlično znaju da religija uopšte nije primaran
element nacionalnog identiteta kod Albanaca, jer u Albaniji ima i
katolika i pravoslavnih. Zanimljivo je da ga u ovom kontekstu vide
kao još jednu islamsku državu, koja je priznala Izrael. To je
zapravo bizarno, i jedan je od rezultata tog sastanka koji nema
nikakve veze sa razgovorima Srbije i Kosova.
Poslednje pitanje se odnosi na nešto sasvim drugo. Naime, vaša
nekadašnja stranka SDU je promenila ime u Radikalnu levicu, tamo su
sada neki novi mladi ljudi, aktivisti… Da li imate bilo kakav odnos
prema tome?
To su mladi ljudi, komunistički orijentisani, objavili su spisak
načela. Oni su svi rođeni posle pada komunizma i nemaju neko
direktno iskustvo života pod tim režimom, to je meni interesantno.
Lično, želim im sreću, ali ne verujem da će imati mnogo sreće na
političkoj sceni Srbije. Videćemo kakve će biti reakcije drugih
političkih stranaka prema tim mladim ljudima. Ali u redu je da
Srbija ima jednu socijalističku, prokomunističku stranku da popuni
taj deo političkog prostora, mada će ti mladi ljudi imati dosta
težak posao da u jednoj ekstremno nacionalističkoj atmosferi brane
načela internacionalizma i solidarnosti. |
