|
U političkoj teoriji postoji saglasnost da
smenjivanje partija na vlasti, alternacija, predstavlja samu srž
parlamentarne demokratije, a ukoliko se dogodi da se prenos vlasti
obavi mirno i bez ozbiljnijih problema onda je to znak da je
parlamentarna demokratija u potpunosti afirmisana. Osnovni uslov da
se alternacija događa kao standardan, normalan čin jeste da su
politički akteri saglasni o temeljnim postulatima društva, tj. da
smena vlasti nema prevratnički karakter.
Polazeći od ovih principa moglo bi se reći da
nedavni izbori u Crnoj Gori predstavljaju pozitivan politički
događaj. Pre svega, velika izlaznost građana i glasanje koje je
proteklo u miru i bez incidenata pokazuju da je Crna Gora, upravo za
vreme vladavine Demokratske partije socijalista i Đukanovića, daleko
odmakla na putu dostizanja demokratske zrelosti.
Vrlo pozitivan efekat ovih izbora je i u tome što
se pokazalo da su glavne parole opozicije protiv vlasti bile, u
najvećem delu, obične propagandne konstrukcije. Potsetimo samo da je
glavna teza Demokratskog fronta, kao i Demokrata i URE, zbog čega
ove dve poslednje nisu učestvovale u radu parlamenta, bila ta da
prethodni izbori nisu bili slobodni, da su bili nepošteni i da je
DPS falsifikovala izbornu volju građana. Sada, kada je opozicija
pobedila na izborima, niko iz opozicije nije ni jednu reč rekao o
tome da DPS falsifikuje izbore, iako su i ovi izbori održani pod
istim uslovima i na isti način kao i prethodni. Isto stoji stvar i
sa pričom o „diktaturi“, o „privatnoj državi“ Đukanovića, o
totalitarnoj vlasti DPS i sličnim floskulama. Jer, postavlja se
prosto pitanje kakva je to „diktatura“ koja organizuje slobodne i
demokratske izbore i kakav je to „diktator“ koji odmah priznaje
pobedu opozicije i garantuje mirnu predaju vlasti?
Konačno, alternacija na vlasti je pozitivna kako
za opoziciju, koja dobija priliku da sazna šta znači društvena i
politička odgovornost, tako i za vladajuću partiju, naročito ako se
ona oslanjala samo na popularnost svoga lidera.
Ova načelna zapažanja o smeni partija na vlasti
važe samo u slučaju kada je alternacija rezultat normalnih razvojnih
tokova određenog društva, odnosno kada nije izazvana i realizovana
pod uticajem i pritiskom spoljnih faktora. Iskustvo pokazuje da sve
spolja nametnute alternacije, osim što su vrlo dramatične, razaraju
društveno tkivo i donose višedecenijsku dekadenciju u političkom,
ekonomskom i civilizacijskom pogledu. Sa tog stanovišta može se reći
da alternacija u Crnoj Gori nije rezultat autentičnog društvenog
razvoja, da je nametnuta i da su na nju presudno uticali brojni
spoljašnji faktori, usled čega ona predstavlja jednu negativnu
činjenicu koja može imati različite štetne efekte.
Najvažniji eksterni faktor koji je uticao na
rezultat izbora bila je Srpska pravoslavna crkva. Ona je do te mere
odlučujuće uticala na opredeljenje birača da su pojedini komentatori
izborni rezultat definisali kao pobedu Amfilohija i SPC. Ovakvo
angažovanje crkve predstavlja potpunu novost u modernoj
parlamentarnoj praksi, iako je tačno da sve crkve nastoje da ostvare
izvestan uticaj na politiku, naročito preko demohrišćanskih partija.
Međutim, za razliku od demohrišćanskih partija u Zapadnoj Evropi
koje su politički nezavisne i samostalno definišu svoju politiku
polazeći od etičkih hrišćanskih vrednosti, u Crnoj Gori je koalicija
Za budućnost Crne Gore stvorena i rukovođena od strane crkve radi
realizacije njenih ovozemaljskih ekonomskih i političkih interesa.
Reč je, dakle, o operativnoj klerikalnoj organizaciji, o instituciji
identičnoj sa drugim crkvenim organizacijama, kao što su škole,
fakulteti, zadužbine, turistička organizacija Dobročinstvo, radio
Svetigora i sl. O strogoj hijerarhijskoj potčinjenosti ove Koalicije
crkvenom starešinstvu ubedljivo govori snimak na kome se vidi vođa
Koalicije Zdravko Krivokapić, inače profesor Univerziteta i čovek od
preko 60 godina, kako se ponizno klanja i ljubi ruku jednom mladom
svešteniku koji verovatno nema ni 30 godina. A njegova prva izjava
posle izbora, u kojoj je rekao da će izgubiti svako „ko krene protiv
Boga i Svetog Vasilija Ostroškog“, kao i njegov odlazak na
referisanje Amfilohiju, predstavljaju primer religioznog fanatizma
potpuno neprimerenog modernom političkom životu.
Drugi eksterni faktor koji je doprineo alternaciji
u Crnoj Gori jeste direktna intervencija zvaničnih organa Republike
Srbije, pre svega finansijska, ali i politika, ekonomska i kulturna.
Srbija je uložila nekoliko miliona evra u političko organizovanje
opozicije, u privlačenje neodlučnih birača i u etnički inžinjering.
A izjave najviših zvaničnika Srbije, vrlo često u pretećem tonu,
stvarale su atmosferu straha u Crnoj Gori i zabrinutosti šta će se
dogoditi ako opozicija ne pobedi. Kada se sve to ima u vidu, onda
izjava premijerke Ane Brnabić da se Srbija uopšte nije mešala u
izborni proes u Crnoj Gori predstavlja vrhunski cinizam kakav odavno
nije viđen u politici.
Združeno i energično delovanje Srpske pravoslavne
crkve i državnog vrha Srbije uspelo je da potpuno deformiše smisao
izbornog izjašnjavanja građana Crne Gore. Umesto izjašnjavanja o
važnim političkim i ekonomskim pitanjima izbori su pretvoreni u
referendumsko izjašnjavanje o religijskoj i etničkoj pripadnosti
tako da se pobeda opozicije može tumačiti i kao osporavanje državnog
i etničkog identiteta Crne Gore. To što su tri pobedničke koalicije
potpisale sporazum da neće menjati spoljnu politiku, državne simbole
i diplomatske odnose sa Kosovom, a to su tri pitanja koja su bila i
trn u oku glavne opozicione partije Demokratskog fronta, nije
rezultat njihove iskrene privrženosti tim vrednostima već prethodne
nagodbe Vučića i crnogorske opozicije sa zapadnim ambasadama u
Podgorici i predstavnicima EU zaduženim za Zapadni Balkan.
U ovom „udruženom poduhvatu“ protiv Crne Gore
učestvovao je i skoro celokupni srpski nacionalni korpus iz Srbije,
Bosne i Kosova, a to je treći negativan faktor eksternog uticaja. U
tome su prednjačili beogradski tabloidi, elektronski i štampani, kao
i društvene mreže, koji su poveli totalni medijski rat sa obiljem
lažnih vesti, proizvoljnih konstrukcija, montiranih fotografija i
svake druge vrste beskrupuloznih manipulacija („Đukanović sprema
pokolj Srba u Crnoj Gori“, „Đukanović poziva mafiju da ubije Vučića“
i sl). Njihov pritisak bio je toliko jak da su mu, pri kraju
kampanje, podlegli i neki nezavisni mediji kao što su Danas i
Televizija N1. Međutim, tabloidi i društvene mreže bili su samo
„ovnovska glava“ iza koje su nastupale horde ekstremno desničarskih
huligana tipa Obraza, Zavetnika, Janičara i drugih, zatim skoro sve
partije srpske opozicije i klero-nacionalistički intelektualci poput
onog istoričara Rakovića koji je na sam dan izbora objavio u
Politici svoje „saznanje“ da će Milo Đukanović izvršiti državni
udar!
Ono što predstavlja najnegativnije iznenađenje
jeste činjenica da su mnogi nezavisni intelektualci u Srbiji,
građanske pa čak i levičarske orijentacije, saučesnički ćutali na
ovu prljavu propagandu, ili su joj čak davali svoj „teorijski“
doprinos. Deo njih je naseo na priču Demokratskog fronta o kriminalu
i korupciji u Crnoj Gori, deo njih je još uvek živeo u raljama svog
disidentskog antikomunizma i želeo da padne „poslednji komunistički
diktator“, a deo njih je smatrao da je krajnje vreme da se i u Crnoj
Gori ostvari alternacija na vlasti, makar i uz korišćenje
najnečasnijih sredstava. Naravno, bilo je tu i naivnog političkog
diletantizma kao kada profesor Ognjen Radonjić tvrdi da se Srbija
mešala u ove izbore ali u korist vladajuće nomenklature!
Ova distorzija u proceni aktuelnog društvenog
trenutka posledica je neshvatanja uloge velikosrpskog nacionalizma u
srpskom društvu, neshvatanja da je srpski nacionalizam, kako je
govorio Slobodan Jovanović „jedina tradicija..., čvrsta i stamena,
jer negovana vekovima“, što će reći da je to snaga koja, udružena sa
pravoslavljem u klero-nacionalizam, ima hegemonu ulogu u kolektivnoj
svesti i presudno određuje karakter društva. Radi se o neshvatanju
da izbori u Crnoj Gori nisu bili nego dnevno-političko
nadmudrivanje, već se radilo o pitanju od vitalnog interesa za
srpski narod, onako kako taj interes shvata bolesni velikosrpski
klero-nacionalizam, da se pod dominaciju Srbije vrati Crna Gora
nakon što je Kosovo definitivno izgubljeno. Jedina brana toj
velikosrpskoj ambiciji bila je Demokratska partija socijalista sa
svojim saveznicima, pa reći da je upravo njoj pružana podrška od
vlasti iz Srbije znači potpuni razlaz sa elementarnom logikom.
Da će ovi izbori i pobeda opozicije ostati
upamćeni po velikoj moralnoj mrlji najbolje pokazuje ono što se
dogodilo sa hrvatskom nacionalnom manjinom. Radi se o tome da je
opoziciji u Crnoj Gori i svima onima koji su kumovali njenoj pobedi,
bilo unapred jasno da oni u fer i korektnoj utakmici ne mogu nikada
da pobede Demokratsku partiju socijalista. Čak i uz neviđenu hajku
protiv Crne Gore opozicija je jedva došla do 40 poslaničkih mesta,
što znači da nije pobedila na izborima. Za pobedu bilo je neophodno
da ono jedno poslaničko mesto, koje je držala hrvatska nacionalna
manjina i čiji je poslanik u dosadašnjem sazivu bio pouzdan deo
vladajuće koalicije, dospe u ruke opozicije. To je urađeno tako što
je maleno biračko telo hrvatske manjine pocepano na dve političke
partije od kojih ni jedna nije uspela da ostvari potreban cenzus i
osvoji poslaničko mesto koje joj po zakonu pripada, pa je to mesto
automatski pripalo opoziciji. Kako se i zašto to dogodilo, ko stoji
iza ove izborne manipulacije, ko je to finansirao i ko je kome šta
obećao – sve su to pitanja na koja za sada nema odgovora. Ostaje
samo činjenica da je pobeda opozicije ostvarena upravo zahvaljujući
ovoj nečasnoj manipulaciji.
Konačno, u negativne eksterne uticaje može se
ubrojiti i držanje predstavnika Evropske unije zaduženih za Zapadni
Balkan, kao i evropske diplomatije u celini, koji su ćutke
posmatrali divljanje velikosrpskog nacionalizma i njegovu akciju za
nasilnu promenu vlasti u Crnoj Gori. O razlozima ovog ćutanja i
tobožnjeg neutralizma dozvoljeno je praviti različite pretpostavke,
od toga da je Crna Gora prepuštena Srbiji u zamenu za Kosovo, do
toga da je odobreno da se koriste sva sredstva radi smene vlasti pod
uslovom da spoljnopolitički kurs ostane nepromenjen. Činjenica da je
opozicija spremno prihvatila da očuva glavna dostignuća omrznute
Đukanovićeve vlasti govori o tome da je to samo verbalno obećanje
koje će trajati do prve zgodne prilike.
Zapravo, osnovno pitanje na koje treba da odgovore
pristalice alternacije na vlasti po svaku cenu jeste da li može
politička klasa, koja na vlast dođe uz pomoć nečasnih manipulacija,
biti nosilac jedne časne, društveno odgovorne i demokratske vlasti.
Ostavljajući po strani klero-nacionaliste, za koje je jasno da to ne
mogu biti, postavlja se pitanje može li to biti Dritan Abazović
koji, potpuno svestan da govori neistinu, kaže da je i Milo
Đukanović odgovoran za Srebrenicu? Može li to biti Aleksa Bečić
koji, potpuno svestan da govori neistinu, kaže da parole „Selite se
Turci“ pišu pristalice DPS-a?
Nije ovde reč o nekom verbalnom preterivanju koje
će brzo nestati, niti je reč o Sartrovim „prljavim rukama“ koje
nikako ne mogu ostati čiste kada se čovek bavi politikom; nije reč
ni o onoj struji političke sociologije koja tvrdi da su moral i
politika dve odvojene društvene kategorije od kojih se svaka ponaša
po sopstvenim kanonima; konačno, nije reč ni o zlokobnoj paroli
„cilj opravdava sredstvo“ jer su njeni zagovornici spremni da
menjaju i ciljeve i sredstva. U pitanju je nešto mnogo ozbiljnije. U
pitanju je to što aktuelna politička klasa u Srbiji, a sada i njena
filijala u Crnoj Gori, predstavlja najgori izdanak društva koji, i
kada bi želeo, ne može da se ponaša drukčije osim nemoralno. To je
politička klasa koja je delom autor a delom slepi sledbenik
velikosrpskih ratnih ciljeva i zločina i genocida počinjenih u
njihovoj realizaciji. To je politička klasa koja veliča ratne
zločince i koja besramno tvrdi da su masovne pokolje na Markalama,
na Kapiji u Tuzli, u Srebrenici izveli oni koji su bili žrtve. To je
politička klasa koja, u neprekinutoj tradiciji velikosrpskog
klerikalnog nacionalizma, ima na umu samo državno a ne i društveno
pitanje, koju interesuje samo teritorijalno proširenje, odnosno,
kako je govorila Olga Popović-Obradović, nju interesuje samo to
kolika a ne kakva država će biti Srbija.To je, jednom rečju,
politička klasa koja će, radi osvajanja ili ostanka na vlasti, znati
da se opotunistički ponaša, ali čija se beskrupulozna priroda neće
nikada promeniti.
Šta dalje?
Ako se pođe od osnovane pretpostavke da je ishod
izbora u Crnoj Gori posledica big deal-a između i Srbije i Zapada, u
čemu je glavnu ulogu imala ekscentrična Trampova administracija
opsednuta žudnjom za drugim mandatom i za Nobelovom nagradom, onda
nije teško predvideti dalji razvoj događaja u Crnoj Gori. Okosnica
ove trgovine, koju će svi akteri spremno demantovati, jeste da
Srbija dobija Crnu Goru, stvarno iako ne i formalno, a sa njom i
dugo željeni izlaz na more, s tim što će zauzvrat priznati
nezavisnost Kosova, ali i to samo stvarno a ne i formalno, tako što
se, po nekadašnjem ukrajinskom modelu, neće protiviti njegovom
prijemu u Ujedinjene nacije, kako je to uostalom i definisano
Vašingtonskim sporazumom.
Dalji strateški planovi srpskog nacionalizma sa
Crnom Gorom su sasvim jasni i očigledni i oni se mogu definisati,
kako je to Milivoj Bešlin rekao, kao „menjanje krvne slike“
crnogorskog društva. Ostvarivanju tih planova ništa ne stoji na putu
jer je crnogorska opozicija, obećanjem da neće menjati spoljnu
politiku Crne Gore, dobila odrešene ruke i saglasnost Zapada i
Evropske unije da u unutrašnjim pitanjima radi šta god joj je volja.
Srpski nacionalizam će to pre svega iskoristiti da nastavi sa
identitetskim inženjeringom kako bi na narednom popisu stanovništva
broj Srba bio veći od broja Crnogoraca (iako je Vučić skromno
postavio cilj na 30%), što bi onda legitimizovalo teritorijalne
pretenzije Srbije. Na osnovu toga bi se na budućim izborima
ostvarila apsolutna većina koja bi klero-nacionalistima garantovala
višedecenijsku vladavinu.
Drugi važan i hitan zadatak jeste likvidacija
antifašizma, rehabilitovanje četništva i pretvaranje Crne Gore u
četničku državu kao što je to danas Srbija. Na redu je promena
naziva ulica i ustanova, devastiranje spomenika borcima NOB-e i
podizanje spomenika ratnim zločincima i saradnicima okupatora iz
Drugog svetskog rata, kao i vraćanje u javni prostor narativa iz
ratova 90-ih godina, negiranje genocida u Srebrenici i veličanje
Mladića, Karadžića i drugih haških osuđenika kao srpskih heroja.
Sastavni deo ovog „menjanja krvne slike“
crnogorskog društva biće i pretvaranje Crne Gore u teokratsku
državu. Da li će se to izvesti na taj način što će verski vođa biti
i šef države, ili tako što će šef države zakletvu polagati verskom
vođi, to zavisi isključivo od odluke ekonomski i politički moćne
Srpske pravoslavne crkve. Bitno je da za tako nešto nije potrebno
menjanje ustava, pa ni odluka dvotrećinske većine, jer nigde ne piše
da se verski vođa ne sme kandidovati za predsednika republike, ili
da predsednik republike ne sme, pre ili nakon polaganja zakletve u
parlamentu, da ode na poklonjenje i zakletvu kod verskog vođe. U
svakom slučaju Crnoj Gori predstoji masovno i bespravno građenje
verskih objekata po atraktivnim lokacijama i masovna klerikalizacija
društva.
Na udaru „srbizacije“ crnogorskog društva naći će
se i celokupan obrazovni sistem, naročito udžbenici istorije i
jezika.
Što se tiče obećanja o nepromenljivosti spoljne
politike, tek je njega lako izigrati. Na primer, priznanje Kosova ne
mora da bude povučeno ali se diplomatsko predstavništvo u Prištini
može svesti samo na konzularne poslove, a ambasadoru Kosova u
Podgorici mogu da budu zatvorena sva vrata tako da ga neće primiti
čak ni predsednik neke mesne zajednice. Mogu se izmisliti i razni
drugi incidenti i provokacije kako bi se Kosovo nateralo da ono
prekine diplomatske odnose. Zbog toga trenutnim trzavicama unutar
srpskog nacionalizma oko priznanja Kosova ne treba pridavati veći
značaj jer će one vremenom biti prevaziđene.
Slično stoji stvar i sa članstvom u NATO i u EU.
Verovatno će tu prevagnuti ekonomska računica kod inače
koristoljubivih srpskih nacionalista, ali ako se donese odluka da se
to bojkotuje, tehnika bojkota biće vrlo prosta. U javnom prostoru
postaće dominantan narativ o „zločinačkoj agresiji“ koju je NATO
izvršio protiv „majke Srbije“, množiće se patetične priče i
guslarsko lelekanje, a kada kolektivno raspoloženje dostigne
potreban nivo biće raspisan referendum čiji se rezultati mogu
unapred predvideti. NATO i Evropska unija biće stavljeni pred svršen
čin jer se oni, shodno svom demokratskom opredeljenju, ne mogu
protiviti „volji naroda“.
Mnoga druga društvena pitanja doživeće radikalnu
transformaciju u okviru akcije za menjanje „krvne slike“ crnogorskog
društva. Na primer, obećanje da se neće menjati državni simboli
spada u red tipičnih „mornarskih obećanja“. Ni zastava ni grb ni
himna ne moraju se menjati, ali to ne znači da se oni moraju javno
koristiti. Umesto njih na javnim skupovima vijoriće se srpske
zastave i izvoditi neka druga svečana pesma za koju već ima mnoštvo
kandidata.
Jasno je i to kako će se nova vlast odnositi prema
principima pravne države i pravosudnim institucijama, ali nije jasno
da li će odmah, željna moći, napraviti haos u njima, ili će izvesno
prelazno vreme izigravati „legaliste“. Odgovor na to pitanje ne
treba dugo čekati i on zavisi od toga šta će se dogoditi sa sudskim
procesom zbog pokušaja državnog udara 2016. godine.
Da zaključimo: Namera velikosrpskog nacionalizma
jeste da u Crnoj Gori, koristeći sva raspoloživa sredstva, uspostavi
svoju apsolutnu i trajnu vladavinu i izvrši potpunu „srbizaciju“ te
„srpske zemlje“, a krajnji ishod toga biće da će sadašnja
alternacija na vlasti verovatno biti i poslednja.
Ostaje veliko pitanje kako će se u budućnosti
ponašati onaj deo crnogorskog društva koji je veran građanskoj,
nezavisnoj i antifašističkoj Crnoj Gori. Nema nikakve sumnje da će
srpski nacionalizam, u okviru planske promene demografske strukture,
raznim merama potsticati iseljavanje tog dela stanovništva, utoliko
pre što je to obrazovaniji i mobilniji deo, te i na taj način
menjati krvnu sliku društva i ostvarivati svoju hegemoniju. Sve to
od suverenističkih snaga traži smišljen otpor ovim dijaboličnim
planovima. U tom pogledu teško je davati savete, ali od svega je
najvažnije da se ne poveruje verbalnim izjavama i obećanjima
velikosrpskog nacionalizma jer će on, svestan da je najbolja
propaganda ona koja tvrdi da nije propaganda, vešto skrivati svoje
prave namere i tvrdiće upravo suprotno od onoga što će u praksi
raditi.
|
