|
U produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava, preko onlajn
prezentacije, pozorišna predstava Zlatka Pakovića - ,,Srebrenica,
kad mi mrtvi ustanemo'', postala je vidljiva većem broju
zainteresovanih gledatelja. Desilo se da je jedna u Srbiji tabu tema
postala predmetom umetničke obrade i imaginacije. Presudom Haškog
tribunala, događaji u Srebrenici od 11. do 13. jula 1995 god.
označeni su genocidom kada je ubijeno 8 327 Bošnjaka različite
starosbe dobi. Po istoj presudi Srbija nije ništa učinila da bi
sprečila pomenuta dešavanja. Od tada, stvorena je zanimljiva
situacija. U Srbiji se ovaj događaj ne priznaje za genocid i sklanja
pod tepih, dok se u manjem BiH entitetu, događaj veliča i slavi a
osuđeni ratni zločinci tretiraju nacionalnim veličinama i herojima,
dok Bošnjaci i nakon 25 godina od događaja još uvek skupljaju rasute
kosti ubijenih i svake godine ih, na dan događaja, sahranjuju u
spomen parku.
Upravo zbog toga, za Pakovića je ovo izazov da prodre u tamnu
stranu, senku sopstvene kulture i društva iz koje ne može izaći i
ostvariti ambijent slobode. Za svoju predstavu, Paković je izabrao
ugao koji percepciju događaja posmatra kroz vizuru jedne
pseudoelitističke srpske porodoce Bećković, čiji članovi pripadaju
sferama politike, kulture, religije i biznisa. Najstariji član je
pravoslavni sveštenik i dr teologije, njegov sin je poznati advokat
sa književnim ambicijama, supruga kostimograf pozorišta, kćerka
konceptualna umetnica, a sin fotograf. Kroz žive međusobne dijaloge
ali i dijalog sa autorom komada koji je takođe prisutni subjekt
predstave, očituje se ideološki, politički i vrednosni aspekt
vladajuće srpske elite i društva u celini. Time je fabula događaja
preusmerena sa tragičkog, faktografskog i istorijskog dešavanja na
kulturološke aspekte ideološkog i vrednosnog sistema koji je mogao
omogućiti jedan ovakav događaj. Ovim se nadomešta nedostatak
društvenog dijaloga ne samo o ovoj temi već i širim problemima
vezanim za duh nacionalne kulture koja istrajava na sopstvenim
utabanim matricama nemoćna da iz njih iskorači i suoči se sa
sopstvenim istinama. A te istine su takve da generišu ponavljanje
sličnih događaja u neposrednoj i daljoj budućnosti.
Kroz dijaloge aktera predstave citiraju se stavovi Nikolaja
Velimirovića, Biljane Plavšić, Dobrice Ćosića i drugih javnih
ličnosti čiji misaoni diskurs formira ideološku matricu satanizacije
bosanskih muslimana i njihove navodne inferiornosti, pripremajući
teren za genocid. U vešto ukomponovanim segmentima aktuelnih
kulturnihi političkih dešavanja ostvaruje se uvid u složenu sliku
kontekstualnih odnosa i sadržaja aktuelne kulturne politike gde po
rečima Pakovića ,,Srpska pravoslavna crkva neće građane nego pastvu,
SANU neće građane, nego nacion, Republika Srbija neće građane, nego
teritoriju, škole neće građane nego sluge neoliberalnog
kapitalizma'', dok se ,,sve što je vredno u pozorišnoj umetnosti,
dogodilo ovde izvan njenih institucija''. Jasno je da iz takvog
sinergijskog dejstva vodećih institucija društva omladina lako može
pretvoriti u ,,čopor ili krdo za potrebe kulturnopolitičkih i
finansijskih elita koja ubija, pljačka, siluje'' ...
Vrlo snažno deluju segmenti predstave u kojima se proklinje čas kada
je Aleksandar Vučić 20 jula 1995 god., devet dana od početka
genocida u Skupštini pozivao da se za jednog ubijenog Srbina ubuje
po sto muslimana, kao i završetak same predstave kada uz državnu
himnu Republike Srbije ,,Bože pravde'', akteri šire zastavu
Republike Srbije na kojoj su ispisana imena i matični brojevi svih
žrtava genocida u Srebrenici. Time završetak dobija izuzetno snažan
i subliman iskaz u konceptualnom smislu kao što je uostalom i ovlaš
prisutna fotografija Marine Abramović, /inače idol pomenute mlade
umetnice/, koja se u svom njujorškom perfomansu ,,Umetnik je
prisutan'', međusobno posmatra sa patrijarhom Pavlom, savremenikom
dešavanja u Srebrenici.
Premda autor polazi od stava da je pozorište pripremalo javno
mnjenje za ratove devedesetih godina i reviziju istorijske svesti te
da se danas sa pozorištem može započeti konstituisanje javnosti, ova
predstava se kao ,,obred konstituisanja javnosti'', više doima kao
snažan i slojevit konceptualni performans u nastajanju konkretnog
umetničkog dela oličenog u pomenutoj zastavi sa ispisanim imenima
ubijenih. Ali se time cela akcija ne završava. Pomenutoj zastavi
ipak treba ,,vratiti čist obraz''. Kako?, pitanje je koje se
neminovno postavlja. I ovde je Paković rezolutan – tako što će se
priznati genocid: ,,Republika koja, kao sopstvene neprijatelje,
osuđuje svoje građane koji su počinili zločin, a štiti žrtve tog
zločina, iako nisu njeni građani, i uzima ih u pomen, ostvarila je
svoju suštinu''. Ne priznajući genocid, Srbija poništava sebe kao
republiku. Jedino činom priznanja, distancira se od njega, ostvaruje
se ambijent slobode kao uslov slobodne stvaralačke imaginacije. Ali
može li to Srbija sve dok je ,,Srbija duševna ideja'', kako
naglašava jedan od aktera predstave? Verovatno ne. ,,Tamo gde su
rane – tamo će biti umetnost'', naglašava drugi akter. Gde su rane,
tu su i traume, a gde su traume tu su i potrebe da se prevaziđu. Te
se rane danas ne sagledavaju u svom obimu i istini pred ideološkim
naslagama koje ih zaklanjaju. A zaklanja ih genocidna kultura kao
nastavak genocida. I naravno, nisu sve samo na jednoj strani, niti
su ravnomerno raspređene. Ako se došlo do toga da se počne njihovo
sagledavanje tako što će se za početak počistiti u sopstvenom
dvorištu, što je Pakovićeva namera, onda ima mesta za optimizam. I
tu je Paković na svom zadatku razobličavanja nacionalizma kao mržnje
ne samo prema drugima već i sopstvenoj naciji, svojevrsnoj paranoji
u čijim prostorima struji mržnja prema samom životu koja dovršava u
estetici zločina i biznisu zločinačke elite. Međutim sve dok se
ovakve predstave odigravaju u alternativnim prostorima, kakav je i
Centar za kulturnu dekontaminaciju, gde se predstava odigrala, nema
mesta velikom optimizmu. Stvar ostaje u izolovanim manjinskim
grupama istomišljenika koji istrajavaju u borbi da svet ne potone u
totalni mrak. ,,Srpska kulturna elita je kukavička '', tvrdi Paković
naglašavajući da je ,,pozorište, možda, jedina umetnost u kojoj nije
dovoljan tek talenat''. Za njega je to i mogući novi život. Naravno,
sem hrabrosti i kritičke svesti potrebna je i neka materijalna
podrška, i za svaku pohvalu je da je u konkretnom slučaju došla od
Helsinškog odbora za ljudska prava.
Na kraju treba reći da je kompletnom utisku predstave svojom
ubedljivom glumom doprinela omanja ekipa glumaca u znalačkom odabiru
pomenutog autora predstave zaslužujući sve čestitke. |
