|
Mislim da je to bio prirodan ishod politike koja je u Srbiji vođena
javno i tajno nakon Brionskog plenuma, ustavnih amandmana i Ustava
iz 1974. godine. Što znači da Srbija nikada nije prihvatila istinsko
federalno uređenje Jugoslavije i unutrašnje republičke granice.
Pripreme za Titovo nasleđe počele su sedamdesetih, a nakon njegove
smrti krenulo se na konkretizaciju strategije koja je imala za cilj
recentralizaciju Jugoslavije pod dominacijom Srbije ili ujedinjenje
svih srpskih etničkih teritorija. Danas smo tu gde jesmo. Srbija
nije odustala od svojih aspiracija, a crnogorski izbori su najbolja
ilustracija za to. Taj projekat ujedinjenja se stalno reciklira pod
raznim naslovima – od “ujedinjenja svih Srba”, “srpskog kulturnog
prostora” do “srpskog sveta”. Sad se pominje i “federacija Srbije,
Crne Gore i Republike Srpske”.
Sasvim je sigurno da dugogodišnja predsednica beogradskog Helsinškog
odbora za ljudska prava (HOPS) Sonja Biserko protekle tri decenije
pripada grupi najosporavanijih i najomraženijih ličnosti u Srbiji.
Razlozi za tu skoro htonsku omrazu zapravo su jednostavni: Biserko
dugo i dosledno, oštro i argumentovano, kritikuje srpski
nacionalizam i ukazuje na katastrofalne posledice koje je
produkovao, i koje i dalje produkuje u regionu. Opasan je to posao u
društvu u kojem je nacionalizam internalizovan i deo je skoro svih
dominantnih narativa.
Pre nego što je, 1994. godine, osnovala HOPS, Biserko je imala
prilično uspešnu diplomatsku karijeru u bivšoj nam državi. Radila je
u saveznom sakretarijatu za spoljne poslove, a između ostalog je
bila i predstavnica SFRJ u organizacijama UN sa sedištem u Ženevi.
Pre toga je službovala u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu.
Diplomatsku karijeru prekida zbog nezadovoljstva politikom srpskog
predsednika Slobodana Miloševića. Biserko je vrsni poznavalac
međunarodnih odnosa.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, osim po saopštenjima,
konferencijama, istraživanjima i britkim analizima, poznat je i kao
izdavač istoriografskih i publicističkih knjiga koje bacaju snažno
svetlo na tabuizirane teme srpskog društva. Te knjige progovaraju o
decenijskoj genezi srpskog nacionalizma, njegovim teritorijalnim
pretenzijama, ratnim zločinima i genocidu, nacionalističkom
falsifikovanju i revidiranju istorije… Ovih je dana HOPS u centru
medijske pažnje kao producent predstave pozorišnog reditelja Zlatka
Pakovića pod nazivom „Srebrenica: Kad mi ubijeni ustanemo“. Ovaj
komad, kako kažu u HOPS-u u “epicentar stavlja najvažnije pitanje za
društvo u Srbiji danas, priznanje genocida u Srebrenici”.
Sa Sonjom Biserko razgovaramo o aktuelnim regionalnim, političkim i
društvenim temama.
Prošlo je dvadesetak dana od potpisivanja Vašingtonskog sporazuma,
kojim je predviđena normalizacija ekonomskih odnosa Srbije i Kosova.
Kakva je vaša generalna ocena ovog dokumenta, odnosno kakve će on
ostaviti posledice u regionu?
Postoje mnoga tumačenja tog sporazuma, ali je sigurno da on pre
svega odražava američke interese i da je u funkciji Trampove
predizborne kampanje. Pošto je neizvestan ishod, predsednik Tramp
koristi sve što mu je na raspolaganju. Pristanak Srbije na takav
sporazum predstavlja i Vučićevu podršku Trampu, a Vučić za to ima i
potporu Rusije. I Rusija i Srbija priželjkuju pobedu Trampa.
Stavljanje sporazuma u bliskoistični kontekst – naravno, ukoliko se
ikad realizuje – Srbiju dovodi u nepoželjan položaj u odnosu na
brojne partnere, poput EU, arapskih zemalja, Turske, Kine i,
uslovno, Rusije. Međutim, kako vreme prolazi, sve više izgleda da je
Vašingtonski sporazum ustvari dizanje ruku od Kosova (i Srbije i
Rusije) i okretanje Crnoj Gori kao važnijem strateškom cilju.
Sporazum predviđa veće prisustvo Sjedinjenih Američkih Država na
ovim prostorima. Da li je to, po vama, dobra vest?
Balkan je oduvek percipirao SAD kao najrelevantniji faktor koji
donosi rešenja, kad treba – i upotrebom sile. Činjenica je da bez
SAD rat na Balkanu ne bi bio zaustavljen, mada se sa tim dosta
kasnilo. Međutim, Dejtonski sporazum je obezbedio primirje, ali on
ne garantuje funkcionalnu Bosnu. U njega je ugrađena sistemska
greška koja je nagradila Republiku Srpsku kao trofej genocida. Na
žalost, 25 godina nakon rata u Bosni međunarodna zajednica još uvek
nije spremna da koriguje taj sporazum, i dalje ide na ruku poricanju
genocida i relativizaciji odgovornosti Beograda. Međutim, američka
politika se menja, ne samo da se više okreće Pacifiku, već se
aktuelna administracija okrenula i protiv EU. Izrazito desničarski
orijentirana, podržava sve konzervativne vlade i desničarske pokrete
u Evropi, odnosno evroskeptike. Tramp je podržao Brexit, obećavajući
Velikoj Britaniji trgovinske sporazume, kojih sada nema ni na
vidiku.
Ekonomski deo sporazuma takođe je u interesu SAD. Reč je o kreditima
koji treba da izgrade infrastrukturu, što je već ranije planirala i
EU. Koliko će od svega da se realizuje veliko je pitanje, pogotovo
što ti krediti “traže” pravnu državu koja garantuje sigurnost. Na
žalost, Srbija još nije ni počela reformu sudstva. Još uvek
nedostaje pravni okvir neophodan za privlačenje privatnih
investicija.
Neki tvrde da će eventualna pobeda Bajdena na narednim izborima
uticati i na sprovođenje ovog sporazuma. Slažete li se sa tim?
Američka spoljna politika se počela menjati još od predsednika Buša,
preko Obame, da bi sada dobila radikalni zaokret koji ne samo da
šteti ugledu Amerike nego i njenim interesima. Ukoliko Bajden
pobedi, sigurno će biti drugačiji odnos i prema EU i prema Balkanu.
Balkan je ipak deo Evrope, i EU treba da bude nadležna za njegovu
integraciju u evropsku familiju. Sve do Trampa postojala je veoma
tesna saradnja EU i SAD pre svega na evroatlantskim integracijama
Balkana.
Koji je po vama optimističan, koji pesimističan, a koji realan
scenario pregovora između Beograda i Prištine. Da li će Srbija, sa
Vučićem na čelu, na kraju morati da – makar neformalno – prizna
Kosovo kao nezavisnu državu?
Kao što sam već napomenula, moguće je da su crnogorski izbori
promenili balkansku stratešku paradigmu, i da su se i Rusija i
Srbija sada fokusirale na Crnu Goru. U tom slučaju, ako je to tačno,
Kosovo je u mnogo povoljnijoj situaciji. Beograd će svakako
nastojati da preko Zajednice srpskih opština obezbedi svoj uticaj na
Kosovu.
Čini li vam se da zapadne demokratije mnogo veći akcenat stavljaju
na pregovore između Srbije i Kosova nego na unutrašnje prilike u
Srbiji? Vučićeva vlast to, čini se, koristi kako bi u potpunosti
uspostavila jedan nedemokratski, autoritarni model vladavine.
Može se reći da je to bio do sada slučaj. Međutim, Vučić ne uživa
više toliku podršku, ali je on svakako još uvek jedini faktor na
koga se oslanjaju. To je zato što opozicija ne nudi alternativu za
Srbiju već pokušava još jačim nacionalizmom da izgura Vučića. U tome
očigledno ne uspeva. Nade polažu u to da je, eventualno, u Srbiji
moguće preko SPC – kao što je to bio slučaj u Crnoj Gori – smeniti
Vučića. Tada bi kormilo preuzele partije koje su takođe duboko
vezane za Rusiju, i za taj model države i društva. Osnovni problem
zapadnih demokratija je u tome što ne poznaju ova društva, i što se
suviše oslanjaju na jednog čoveka kada ga izdvoje. Uz sva obećanja,
ti pojedinci ipak nisu sposobni iskoračiti, jer u suštini ni oni, ni
društvo – nisu tome dorasli. Zato je Rusija “uspešna” na Balkanu,
jer ona bez velikog napora eksploatiše frustraciju, pre svega
Srbije, zbog izgubljenih ratova, a zatim i pravoslavlje i suštinski
otpor reformama koje članstvo u EU podrazumeva.
Slažete li se sa tvrdnjom da je deo nevladinog, građanskog društva u
Srbiji otupeo oštricu protiv Vučićeve vlasti, upravo u iščekivanju
rešavanja kosovskog pitanja?
Nevladin sektor se – kao uostalom i cela politička i društvena scena
– promenio. Došle su nove generacije koje polako preuzimaju
društvene poslove. One imaju sasvim drugi odnos prema prošlosti, jer
i ne znaju mnogo o njoj i misle da je moguće ići u budućnost bez
pravljenja bilansa. To je, pre svega, odgovornost svih elita nakon
5. oktobra, koje nisu napravile distancu od Miloševića i njegovog
projekta. On je nastavio da se realizuje drugim sredstvima. Najbolji
primer su i nedavni izbori u Crnoj Gori. Aktuelni srbijanski režim
je normalizovao zločine i zločince, falsifikovao je prošlost i drži
ceo region pod stalnim tenzijama. Njegov represivni i medijski
aparat se uglavnom fokusira na sve nezavisne novinare i istraživačke
grupe koje se bave korupcijom i organizovanim kriminalom. Dakle,
svako doticanje njihovog materijalnog, povlači određene konsekvence.
Deo civilnog sektora koji se bavi suočavanjem je potpuno
marginalizovan, i medijski i društveno.
U uslovima dezorijentacije i raspada socijalističkog sistema
vrednosti (kao i u svim ostalim postsocijalističkim zemljama),
religija dobija ključnu ulogu u oblikovanju novih vrednosti.
Teološko modeliranje javnog prostora u Srbiji je počelo nakon 2000.
godine, kad pravoslavlje s političkim pretenzijama počinje da
oblikuje javni, društveni prostor, pri čemu se ugrožavaju prava
drugih na sopstveni identitet. Odbacuju se sekularne vrednosti
civilnog društva – demokratija, civilno društvo, pluralistički
diskurs, sekularna i verska tolerancija i individualna ljudska
prava. Činjenica je takođe da su mlađe generacije konzervativne i
naglašeno nacionalne, da su dosta konfuzne, a ideološki
predstavljaju kombinaciju levičara i desničara.
Kako je Srbija došla u situaciju da je u njoj praktično uspostavljen
skoro pa jednopartijski sistem? Kako ocenjujete Vučićevu vladavinu
proteklih osam godina?
Balkanska društva su kolektivistička, egalitarna i, može se reći, da
socijalizam nije bio aberacija već prirodan izraz potencijala tih
društava. Jednopartijski sistem je vezan za autoritarna društva.
Uprkos činjenici da u Srbiji postoje brojne partije, politička
kultura iznedri ličnosti koje savršeno odražavaju karakter tih
društava. Osim toga, važno je imati u vidu i činjenicu da sloboda
kojoj svi navodno streme, ne podrazumeva i odgovornost pojedinca. To
je i razlog zašto pojedinci delegiraju svoju odgovornost na lidera.
Ovih sedmica važno regionalno pitanje jesu rezultati izbora u Crnoj
Gori, koje ste već u nekoliko navrata spomenuli. Smatrate li da će
promena vlasti u Crnoj Gori označiti i dramatičnu promenu političkog
kursa ove države? I da li će to možda imati reperkusije na ceo
region?
Izbori su bili regularni i bez, kako se nagoveštavalo od strane
opozicije i Beograda, nasilja. Tranzicija se odvija mirnim putem.
Rezultati sigurno ne bi bili ovakvi da nije bilo mešanja spoljnog
faktora – Beograda i Srpske pravoslavne crkve. Mnogi analitičari
kažu da je izbore dobila SPC. Verovatno ne bi bilo toliko
interesovanja za te izbore da nije dovedena u pitanje prozapadna
orijentacija Crne Gore. U predizbornoj kampanji opozicione partije
su najavljivale “otpriznavanje” Kosova, izlazak iz NATO, promenu
identiteta, te promenu zakona o državljanstvu, kako bi popis
stanovništva iduće godine iznedrio što veći procenat Srba. U tom
slučaju, Srbija i Crna Gora bi bile dve države istog naroda.
Naravno, retorika je znatno umivenija nakon izbora, jer su se
umešale EU I NATO i pojedinačne zemlje EU. Pitanje koliko će one
uspeti da preko URA-e Dritana Abazovića održe prozapadnu
orijentaciju Crne Gore. Naivno je njihovo verovanje da preko četiri
poslanika URA-e mogu da ostvare takva očekivanja.
Naravno, ne treba potceniti ni činjenicu da je crnogorsko društvo
daleko odmaklo kada je reč o promenama – Crna Gora je pred vratima
EU, zatim državni identitet je afirmisan raznim politikama i treba
očekivati veliki otpor nastojanjima Beograda, SPC i Moskve da sve to
pokore. Jer, tu se mešaju dva nivoa – odnos prema dugogodišnoj
vlasti Mila Đukanovića i nastojanje Beograda da vrati Crnu Goru u
svoju orbitu. Svakako, Crna Gora je pred velikim izazovima. Nadam se
da će održati svoj suverenitet i orijentaciju koju su izabrali.
Koliko je i kako, po vašim uvidima, Srbija uticala na izbore u Crnoj
Gori? I zašto? Ranije se sticao utisak da su Aleksandar Vučić i Milo
Đukanović u dobrim političkim odnosima…
Prosrpski blok nije mogao politički ugroziti Đukanovića sa otvorenom
velikosrpskom strategijom. Ovaj put su se zato oslonili na Srpsku
pravoslavnu crkvu – koncept svetosavlja – što je u suštini
nacionalizacija pravoslavlja. Uz ogroman medijski pritisak, vođen iz
Beograda, ali i posredstvom medija pod kontrolom Beograda u Crnoj
Gori, „svetosavska“ koalicija je ostvarila rezultat koji ju dovodi
na vlast. Srbijanski mediji su, i pre nego što je počela izborna
kampanja, Crnu Goru prikazivali uglavnom u negativnom kontekstu sa
tezom o ugroženosti srpskog naroda. Patrijarh Irinej je išao čak
toliko daleko da je tvrdio da je „status Srba kao u doba ozloglašene
fašističke tvorevine Nezavisne Države Hrvatske.“ U Izveštaju
Naprednog kluba o političkim pravima srpskog naroda u regionu, Crna
Gora je „najtamnija tačka“ i povezana je, kako ističe istoričar
Čedomir Antić, pre svega sa etničkim i verskim progonom. Antić je
još naveo da je Zakon o verskim zajednicama obespravio i u
neravnopravan položaj doveo SPC kojoj pripada 70 odsto građana i da
se dogodio “verski i nacionalni progon”. Posebno se ističe da je
srpski narod u Crnoj Gori izložen učestalim pritiscima i
asimilaciji. Mediji su iznosili brojne neistine poput one da je
Đukanović obećao Albancima mesto premijera, zatim su poseban akcenat
stavljali na glasine da će Đukanović proterati Srbe poput Oluje, da
će pribeći nasilju i da neće priznati rezultate izbora. Politički
analitičar Srđan Vukadinović isticao je da je Beograd organizovao i
svojevrsni inžinjering, jer je veliki broj ljudi koji žive u Srbiji
glasao u Crnoj Gori. Njima su, kako ističe, plaćeni troškovi puta i
boravka u Crnoj Gori, kao i PCR test. To su veliki troškovi i to je
neko morao da plati Torlaku, srpskom Institutu za javno zdravlje.
Takvo ponašanje Beograda veoma podseća na talas srpskog klerikalnog
nacionalizma i na antibirokratsku revoluciju iz osamdesetih i
posebno na smenu vlasti u Crnoj Gori 1989. Iz svih reakcija u Srbiji
može se zaključiti da im nije smetao Đukanović što je tako dugo na
vlasti, već njegova promena politike koja je počela još 1997.
godine, a koja je završila obnavljanjem nezavisnosti i ulaskom u
NATO. Te reakcije nisu zakamuflirane već se otvoreno likuje i
unapred planira izgon Đukanovića i njegovog najbližeg kruga.
Bosna i Hercegovina je i dalje žrtva pre svega srbijanske, ali i
hrvatske politike. Da li je realno očekivati da se ona ikada iščupa
iz “čvrstog zagrljaja” suseda?
Nije za očekivati da će Srbija lako odustati od svog genocidnog
trofeja. Bez intervencije spoljnog faktora ne može se očekivati
suštinska promena. Međunarodna zajednica snosi odgovornost za
nefunkcionalnost bosanske države. Jer, Dejtonski sporazum je
poslužio kao sporazum o primirju. Greška je što međunarodna
zajednica nije oročila rok trajanja tog dokumenta. Aktuelni
međunarodni kontekst, imajući u vidu da i Rusija ima reč kada je
Bosna u pitanju, jeste takav da je teško očekivati da će EU poduzeti
neke mere. Nedavno su Stefan Švarc i Kristijan Švarcšiling apelovali
na Angelu Merkel da nešto uradi za Bosnu. Ona je jedini političar,
rekla bih u svetu, koji ima moralni kredibilitet i integritet koji
bi mogao da pokrene stvari sa mrtve tačke. Međutim, za to joj treba
podrška i drugih članica EU.
Ovih dana se navršilo 33 godine od Osme sednice Centralnog komiteta
Saveza komunista Srbije na kojoj je prevlast odnela tvrda
nacionalistička struja Slobodana Miloševića. Kako sada, sa ove
vremenske distance, gledate na taj događaj?
Mislim da je to bio prirodan ishod politike koja je u Srbiji vođena
javno i tajno nakon Brionskog plenuma, ustavnih amandmana i Ustava
iz 1974. godine. Što znači da Srbija nikada nije prihvatila istinsko
federalno uređenje Jugoslavije i unutrašnje republičke granice.
Pripreme za Titovo nasleđe počele su sedamdesetih, a nakon njegove
smrti krenulo se na konkretizaciju strategije koja je imala za cilj
recentralizaciju Jugoslavije pod dominacijom Srbije ili ujedinjenje
svih srpskih etničkih teritorija. Danas smo tu gde jesmo. Srbija
nije odustala od svojih aspiracija, a crnogorski izbori su najbolja
ilustracija za to. Taj projekat ujedinjenja se stalno reciklira pod
raznim naslovima – od “ujedinjenja svih Srba”, “srpskog kulturnog
prostora” do “srpskog sveta”. Sad se pominje i “federacija Srbije,
Crne Gore i Republike Srpske”.
Balkan je, na žalost, sada pozornica na kojoj se konfrontiraju
različiti spoljni interesi. I sve dok je tako, Srbija će živeti u
nadi da je moguće ostvarenje njenih aspiracija. |
