|
Tito je bitno označio epohu u kojoj je živeo, ali se ne može
smestiti ni u kakve kalupe, kaže nemačka istoričarka Mari-Žanin
Ćalić, koja je napisala najnoviju Titovu biografiju: "Tito - večni
partizan". "Tito je jedna od najzanimljivijih istorijskih ličnosti
20. veka", kaže nemačka istoričarka, obrazlažući čemu danas, 40
godina posle njegove smrti, pisati o osnivaču socijalističke
Jugoslavije Josipu Brozu Titu. Ističe da se i danas lome koplja da
li je bio diktator ili vizionar, i da je to zato što je postao
metafora za probleme današnjice.
"On je proizvod te epohe ekstrema, ekstremnih ideologija, ekstremnog
nasilja, ali i ekstremnih predstava o tome kako je moguće oblikovati
društvo u skladu s komunističkim modelom. On je socijalizovan u
epohi koja je bila opsednuta revolucijom", kaže Ćalić u razgovoru za
Dojče vele (DW).
Posle Prvog svetskog rata, koji je koštao života milione ljudi, u
kojem su čitave zemlje bile opustošene i koji je doveo do raspada
carstava, Tito je spadao među one koji su bili uvereni u mogućnost
izgradnje jednog novog sveta i jednog novog, miroljubivog i
pravednog društva - socijalizma. Kao primer za to je video Sovjetski
Savez. No on je bio osoba koja ne paše u šemu velikih diktatora
poput Hitlera ili Staljina.
"U Jugoslaviji nije bilo masovnih čistki unutar komunističke
partije, nije bilo genocida, Jugoslavija nije vodila napadački rat.
To nije bila diktatura", smatra nemačka istoričarka.
Iznad ideoloških tabora
Naravno, Tito nije bio ni demokrata zapadnog kova.
"Neposredno posle rata, Tito je hteo da u Jugoslaviji uvede
staljinistički model. Postojala je samo jedna ideologija, stvoren je
jednopartijski sistem, mediji su bili pod kontrolom, delovala je
teroristička tajna policija, bilo je političkih ubistava. Ali i tada
je Partija više pokušavala da ljude uveri nego što im je silom nešto
nametala", kaže Ćalić.
Dodaje da "kolektivizacija nije sprovođena brutalno kao u Sovjetskom
Savezu, a kasnije je i revidirana. Onda je došlo do liberalizacije,
najpre partije, potom države. Postojala je izvesna sloboda medija i
pluralizam mišljenja. I naravno sloboda putovanja kao nigde u
Istočnom bloku. No svakako, jugoslovenski sistem nije bio
demokratski u zapadnom smislu."
Ali kada se vidi koliki je ugled uživao kada je umro, vidi se da je
on stajao iznad ideoloških tabora. Na sahranu su mu došli brojni
svetski državnici, bilo je tu i demokratski izabranih predsednika
država i vlada, i diktatora i kraljeva, naglašava Ćalić.
Politika i glamur
Za života, Tito je bio vrlo popularan u zemlji. Po mišljenju Ćalić
to se pre svega može objasniti time što je zadovoljavao sasvim
različite potrebe ljudi.
"Tu je gotovo za svakoga bilo nešto što ga je ili emocionalno
doticalo, čemu se mogao diviti ili naprosto što je racionalno i
intelektualno smatrao dobrim. Tito je imao ulogu partizanskog
maršala i osnivača države, oca Jugoslavije. Kasnije, s
modernizacijom zemlje, došle su i druge uloge, pre svega, ona u
celom svetu poštovanog državnika koji nosi poruku mira, što je
naravno propagandistički bilo jako korišćeno", kaže ona.
No Tito se i rado okruživao luksuzom, glamurom, voleo je skupe
automobile i rado se družio s umetnicima, književnicima, glumcima,
često i iz inostranstva, poput Sofije Loren ili Ričarda Bartona.
"To mu je davalo auru slavne osobe, i mnogi su i sami rado bili tu u
blizini, ili su se s time mogli identifikovati", kaže Ćalić.
"Tito je dakle imao te različite uloge, nikada samo jednu, i one su
se odlično nadopunjavale. To je sigurno doprinelo njegovoj velikoj
popularnosti koja je delimično bila inscenirana, ali svakako ne u
potpunosti", dodaje ona.
Nakon Tita - raspad
U socijalističkoj Jugoslaviji se sve vrtelo oko Tita. Iako nije bio
diktator, on je vladao autokratski i na kraju je donosio sve ključne
odluke.
"Tito je bio uvereni protivnik višestranačkog sistema. On je smatrao
da Jugoslavija kao višenacionalna država može preživeti samo uz
pomoć jedne jedinstvene političke snage, komunističke partije. Njen
zadatak je bio očuvanje jedinstva zemlje. Zato se suprotstavljao
svim drugim snagama koje su imale političke ambicije, bilo da se
radilo o studentskom pokretu 1968, o filozofima Praxis-grupe i
drugim intelektualcima koji su zahtevali više pluralizma, o
Hrvatskom proleću ili sukobu sa liberalima u Srbiji. Tito je bio
uveren da bi to vodilo do etabliranja nacionalističkih snaga u
pojedinim republikama i na kraju do raspada Jugoslavije. Gledano iz
današnje perspektive, čini se da ta njegova procena i nije baš bila
pogrešna", kaže Ćalić.
No s druge strane se treba zapitati, da li se zemljom moglo tako
vladati na duge staze? Očigledno nije, smatra ona.
"Jugoslavija se nakon Drugog svetskog rata razvila u modernu državu.
Nastali su novi slojevi, takoreći socijalističko građanstvo, u
društvu se etablirao veliki broj intelektualaca. Oni nisu mogli da
budu večno pasivizovni uz pomoć ideologije o zemlji radnika i
seljaka, jednostranačkog sistema i kontrole medija. Već 1970-ih
godina je taj model bio potrošen", naglašava nemačka istoričarka.
Ona kaže da je Tito to i sam uvideo, pa je uvođenjem kolektivnog
predsedništva pokušao rešiti pitanje vođstva posle svoje smrti. No
pokazalo se, pogotovo posle njegove smrti (4. maja 1980), da su
problemi postali već toliko veliki, da usklađivanje različitih
interesa, koji su i objektivno postojali, više nije moguće – odnosno
da ne postoji politička volja za tim. "Tu se poklopilo više stvari i
nije problem bio samo u nedstatku jake integrativne ličnosti",
ocenjuje Ćalić.
Nezaustavljiva dinamika
Došlo je do duboke privredne krize koja je postala kriza sistema i
cele države.
"Socioekonomske razlike u zemlji su se posle Drugog svetskog rata
povećale a ne smanjle. U Sloveniji su ljudi 1945. bili po glavi
stanovnika tri puta bogatiji od onih na Kosovu. A u 1980-im godinama
je ta razlika porasla na devet puta. To znači da se i razlika u
interesima povećala. Recimo slovenačka privreda, koja je
funkcionisala gotovo kao privreda u Austriji, imala je druge potrebe
od prvenstveno agrarno orijentisane privrede Kosova i velikog dela
Bosne. Tu je država imala sasvim drugu ulogu. A potreba da se nešto
menja, da se otvaraju nova radna mesta, je realno postojala - i to
je bilo sasvim nezavisno od toga da li su na vlasti komunisti ili
neki zapadni demokratski liberalni sistem", kaže nemačka
istoričarka.
"U istoriji načelno ne postoje nužnosti. Uvek postoji neka
alternativa, postoje različite mogućnosti. No, ja ipak mislim da su
okolnosti za Jugoslaviju u sedamdesetim i osamdesetim godinama bile
vrlo teške i da je tu preživljavanje takve države postalo malo
verovatno. Socijalizam se raspadao u celom istočnom bloku. A više
nije postojalo ni vezivno tkivo ideologije bratstva i jedinstva,
isto kao ni jedinstvo partije. Istovremeno politička vođstva u
republikama više ili nisu verovala u kompromis, ili ga nisu ni
želela. Mislim da je tih 1980-ih godina nastala jedna dinamika koju,
da je bio živ, ni Tito više ne bi mogao tek tako da zaustavi ili da
joj promeni tok, zaključuje ona.
Tito među nama
Ni deset godina od njegove smrti Jugoslavija se raspala kao kuća od
karata. No to nije moralo završiti u krvavom ratu, smatra Ćalić.
"Ja sam duboko uverena da je to moglo biti rešeno drugačije, bez tog
strašnog rata. Jugoslavija je jako dugo živela u miru, a problemi
koji su se javljali nisu bili u međuljudskim odnosima. To su
pokazala i sociološka istraživanja još u 1980-im godinama. Ljudi
nisu imali problema sa svojim susedima, bez obzira koje
nacionalnosti ili vere oni bili. Ali bilo je političkih sporova koji
su proizlazili iz različitih interesa, pre svega socijalnih i
ekonomskih. A njih je bilo sve teže uskladiti", navodi Ćalić.
Danas, 40 godina od njegove smrti, i dalje se lome koplja oko toga
da li je Tito bio diktator i oličenje zla, ili heroj antifašističke
borbe, vizionar i najsvetlija zvezda celog regiona. Po mišjenju
Mari-Žanin Ćalić, to je zato što je Tito postao metafora za probleme
današnjice.
"Tu se manje radi o tome kakav je Tito zaista bio, koje su bile
njegove zasluge a šta su bile greške ili za koje je zločine
odgovoran. U osnovi se uvek radi o raspravama o sadašnjosti, o
današnjem društvu. To je pitanje identiteta: Ko smo mi? Kako želimo
da živimo?", ukazuje Ćalić.
Uz to dolazi frustracija sadašnjom situacijom, smatra ona.
"Mnogi ljudi imaju osećaj da danas lošije žive. I onda se prošlost
idealizuje. 'Zlatne šezdesete', kada su ljudi bez problema mogli
studirati, kada je bilo dovoljno radnih mesta a Jugoslavija uživala
veliki ugled u svetu, upoređuju se sa sadašnjom situacijom u kojoj
sve ove zemlje nemaju ugled, gde je prosečni prihod za dve trećine
manji od proseka EU, gde je nezaposlenost velika a mladi,
kvalifikovani ljudi napuštaju zemlju. I onda se mnogo toga
projektuje na prošlost - na jedan ili drugi način", kaže nemačka
istoričarka Mari-Žanin Ćalić u razgovoru za DW. |
