|
Nakon predstave Zlatka Pakovića Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo,
koja je premijerno izvedena na jedinom mogućem mestu u Beogradu –
CZKD-u, podigla se velika buka, koja je još jednom pokazala da je
glavna intencija Pakovićevog režiserskog rada, kritika kulturne
elite, zapravo u potpunosti uspela. On je uznemirio duhove kulturnog
establišmenta, režimske medije, konzumente pozorišne umetnosti –
neme posmatrače, dok je potpuno rastrojio široku desničarsku
internet zajednicu. Za vrlo kratko vreme, društvene mreže su se
ispunile psovkama, pogrdama i pretnjama. Pakovićev rad, kao i glumci
koji su igrali u predstavi (Katarina Jovanović, Andreja Karčagin,
Ivan Jevtović, Vahid Džanković i Boris Milivojević) označeni su kao
„bolesni deo društva“ koji treba „eliminisati“. Kao glavni razlog za
negiranje ne samo ove predstave već i prava režisera i glumaca na
slobodan rad i život, po ko zna koji put ispostavio se centralni
tabu srbijanske kulture – Srebrenica.
On je u ovoj predstavi brehtovski ogoljen i iz njega se progovara o
savremenom kulturnom i političkom trenutku u Srbiji, pa se dramska
tenzija ne uspostavlja samo između društvene zajednice i njene
mračne prošlosti, već pre svega između kulturnog establišmenta i
savremene pozorišne produkcije koja se tom i takvom prošlošću bavi:
temom genocida u Srebrenici. Sam Paković govori o liturgičkim
aspektima predstave, koje prenosi na plan rekonstruisanja društvene
javnosti, zapravo vraćanja dijaloga u epicentar kulturnog života.
Ovo treba imati u vidu kada se govori o proizvodnji kritičke
umetnosti u postkonfliktnom društvu, opterećenom teškom i
nesavladanom prošlošću, koja ne samo da se negira već se neprestano
menja posredstvom politike i institucija kulture. Zato je praviti
ovakvu predstavu u takvim društvima prilično rizičan posao. Pitanje
je trenutka kada će se pokrenuti linč u medijima koji poslednjih
godinu dana ima i neke nove momente. Naime, propagandna mašina je
obogaćena novim softverom, koji bi se mogao smatrati ličnim
doprinosom samog predsednika Srbije, a to je izvrtanje činjenica,
inverzija istine, prenošenje krivice na ubijene, prognane,
otpuštene, potlačene, pobunjene i opljačkane. Ovaj mehanizam sada
funkcioniše besprekorno jer se svako ko se drzne da kritikuje
okrivljuje upravo za ono što je predmet kritike. Tako su Paković i
njegovi glumci markirani kao oni koji proizvode sukob, što se može
videti u medijima i na portalima poput Prismotra.net, koji su
specijalizovani za detektovanje i delegitimisanje mislećih kritičkih
subjekata.
„Bolesna i umobolna umetnost“ je etiketa koja se sada pripisuje
Pakovićevoj predstavi, njegovoj ličnosti, radu. Takođe i njegovim
glumcima. Za njima su raspisane poternice i za sada je jedino NUNS
stao u zaštitu ovog brehtovskog ansambla, koji se nakon teatarske
igre našao na vetrometini. On sada plaća visoku cenu za sopstvenu
hrabrost, dok Helsinški odbor za ljudska prava, inače producent
predstave, uzalud poziva nadležne institucije da reaguju. Kao što
biva u domaćim filmovima, ovde policija dolazi kasno ili nikad, dok
esnafska udruženja nikada ne pokazuju solidarnost sa umetnicima koji
su izloženi javnom linču. Zašto je to tako? Upravo zbog onoga o čemu
Pakovićeva predstava i govori. Naime, kulturni establišment je
većinski napravio konsenzus sa vladajućom ideologijom, jer jedino
tako može da postoji. Jedine promene koje su tokom godina došle
zapravo su one biološke, budući da je staru elitu zamenila ona
sredovečna, koja je pronašla odlične strateške pozicije kuratora,
moderatora, urednika, kritičara, kolumnista, kreativnih
konsultanata, selektora, javnih intelektualaca, od kojih su neki
poimence prozvani u Pakovićevoj predstavi. I to je najvažniji
momenat ovog pobunjeničkog komada, koji je u uslovima zarobljene
države i njenih institucija, uspeo da prozove one koji su odgovorni
za stanje u savremenoj kulturi. Stoga je pomen Bećkovića u ovoj
predstavi tek jedan od „suvenira“, čije je barutno punjenje odavno
nestalo i sada funkcioniše samo kao nepotrebna pozorišna rekvizita.
Istinski klinč je nastao tek prozivkom Ivana Medenice, selektora
BITEF-a, koji je odmah nakon toga reagovao tekstom „Ovo nije moj
obračun s njim“. Zapravo i nije, kao što ni Pakovićeva predstava
nije samo obračun, već i obred uspostavljanja javnosti, do čega,
kako se ispostavilo, i nije moglo doći da nije bilo predstave
Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo. Reakcija Ivana Medenice, s
jedne strane, potvrđuje Pakovićevu tezu o ćutanju kulturne elite kao
o laži, dok s druge pokazuje da samo radikalna umetnička praksa ovde
može proizvesti reakciju javnosti.
U svemu ovome zanimljivo je odsustvo reakcije Srpskog PEN centra,
kao i udruženja pisaca, Udruženja dramskih umetnika, UNSA, kritičke
javnosti, koja ovde žestoko reaguje samo kada je u pitanju manjak
finansijskih sredstava za realizaciju predviđenih kulturnih
programa. Predstava Zlatka Pakovića, međutim, niti je bila
predviđena nekakvim planom i programom, niti očekivana, niti će
ikada dospeti na BITEF, niti će se o njoj praviti temati u ovdašnjim
teatrološkim časopisima. Ona mora da se bori za svoj prostor u
pozorištu, kao što se mora boriti i za elementarnu recepciju.
Ispostavlja se, na kraju, da režiser i glumci moraju da se brinu i
za svoje živote nakon što su odigrali komad pakla u kome ovo društvo
živi već decenijama. Zarobljena u raljama neliberalne demokratije i
srebreničkog tabua, kulturna javnost u Srbiji izgubila je svoja
svojstva i prepustila se uživanju u PR kulturi, koja operiše
ciframa. U takvoj areni nije moguće postaviti Pakovićevu predstavu
na nekoj pozorišnoj sceni izvan CZKD-a, ali je zato moguće mirno, iz
prikrajka posmatrati progon ljudi koji su u takvim nemogućim
uslovima pokušali da urade nešto umetnički subverzivno i važno.
Pritom, nije Paković jedini, ima ovde ljudi koji su izbrisani sa
kulturne scene u samo nekoliko dana, proizvodnjom nečuvene medijske
harange, koja je očigledno delovala i pedagoški, jer je dodatno
utvrdila podaničku kulturu i pristajanje na život s tabuom, koji je
zapravo glavni generator nasilja u Srbiji. |
